foto FoNet/Aleksandar LevajkovićDolf Pospiš je umro. Dečko koji je nekada bio u Nacionalnom stroju, učestvovao na demonstracijama, zalagao se protiv Prajda, a kasnije priznao i sebi i drugima da je „žena zarobljena u telu muškarca“ i bio je odbačen.
Po dokmentarcu Vice-a „The Ex Neo-Nazi Transgender Woman“, Dolfu, kasnije Dajani, prvo navodno nisu oprostili nekadašnji saborci, a kasnije svi pripadnici LGBT zajednice.
Bez obzira na te navode, njegova tragedija završila se 2020. godine.
To je bilo relativno skoro, mada čitav odnos prema LGBT osobama, da bismo ga koliko – toliko razumeli, moramo sagledati unazad – od prve šetnje, do danas.
U tom periodu, ali i kasnije, desničnari, crkva, navijači, nisu se libili da nasilnički reaguju prema učesnicima Prajda. Nisu oklevali da razbiju pokoju glavu, pokoji izlog, kao da je to jedno te isto.
Država nije uspela da zaštiti homoseksualne i trans osobe. Izgleda kao da to nije ni želela. Srbija je prošle godine zabranila održavanje Europrajda u Beogradu, što je naišlo na opšte zgražavanje.
Za razliku od godina koje smo ostavili za nama, ovogodišnja Parada ponosa bila je najmasovnija od 2009. godine. Doduše, tome je doprineo, kako se procenjuje, veliki broj ruskih i ukrajinskih državljana.
Ono što je dobro jeste da nije bilo incidenata. S jedne strane ograde bili su ljudi koji su se ponašali slobodno, šetali, širili ljubav, dok su sa druge strane ograde bile osobe koje su držale ikone u rukama i širile miris tamjana izgovarajući pogrdne reči učesnicima Prajda.
Bez nasilja, Bogu hvala, prošao je Prajd, ali smo bili svedoci da se društvo nije u dovoljnoj meri pomaklo u razmišljanju i prihvatanju različitosti.
Više su delovali uplašeni oni koji su držali ikone i pevali „Uskliknimo s ljubavlju“, nego oni koje je čuvalo stotinu policajaca i koji su svakodnevno na meti „čuvara tradicije“. Zapamtite, strah proizilazi iz neznanja.
Prema rečima organizatora Prajda, bilo je između 10.000 i 15.000 ljudi, ali veličanstvenost u tome nije sama masovnost već to što su se svi učesnici ponašali kao jedan.
U toj šetnji i bliskom susretu sa osobama koje ih „mrze“ i koje ih ne razumeju, pretpostavljamo da im je, makar na tren, prošla kroz glave tragična sudbina Dajane Pospiš.
Iako je ovaj Prajd, ponavljamo, bio bolji od onih prethodnih, ne smemo da zaboravimo da strah i dalje postoji. Veći je strah kod ljudi bio tada, jasno, baš kao što i Dajana nije jedina koja se pretvarala da jeste ono što nije.
Pored zahteva koje LGBT osobe traže, a to su zahtevi koji bi trebalo da nisu predmet rasprave, najveća obaveza svih nas jeste da naučimo kako da se prihvati to što je neko drugačiji, odnosno da prihvatimo sebe onakvim kakvi jesmo.
Homoseksualnost, heteroseksualnost… (čitaj: ljubav) nisu izmišljeni radi uništavanja srpske nacije. Oni postoje mnogo pre Srba, pre hrišćanstva. Postojali su u staroj Grčkoj, kolevci evropske kulture. Gledajući istoriju, svaki bog je umro, ali ljubav prema nekome nije.
Ovogodišnji Prajd je pokazao da je više onih koji vole, dok je sve manje onih koji mrze. Makar je to bio utisak sagledavajući razmeru posećenosti jednih i drugih.
Verujemo da bi danas i Dajani mnogi oprostili. I jedni i drugi. I to raduje. Ali, nažalost, mnogo je onih koji ne smeju da se autuju. Postoji veliki broj Dajana sa druge strane ograde.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
