Pravila ratovanja se ni danas ne poštuju

Tri postojeće Ženevske konvencije, koje se odnose na imunitet medicinskog osoblja na ratištima i tretman ratnih zarobljenika znatno su revidirane 1949. donošenjem i četvrte konvencije koja utvrđuje uslove i obaveze zaraćenih strana prema zaštiti civila. Četvrta konvencija je usvojena nakon užasa Drugog svetskog rata, ne samo horora koncentracionih logora, već i slučaja namernog izgladnjivanja građana Lenjingrada i opšteg bombardovanja Drezdena i Koventrija. Konvencije su dobile velike međunarodnu podršku i danas je svih 194 zemalja potpisalo ovaj dokument. Nažalost, potpisi na papiru nisu doveli do poštovanja konvencija na terenu i prema istraživanju Međunarodnog komiteta crvenog krsta (MKCK), koji je čuvar konvencija, civili najviše pate u oružanim konfliktima.

U MKCK se sve više pitaju kako da osiguraju veće poštovanje pravila ratovanja. „Ženevske konvencije su nastale iz jedne lepe i plemenite ideje: da se uvedu pravila ratovanja – ali, svet se toliko puta uverio u istinitost izreke da „u ljubavi i ratu nema pravila“, kao nedavno u BiH, Ruandi ili Darfuru, ocenjuju analitičari.

U Prvom svetskom ratu, deset vojnika je poginulo na jednog civila, u Drugom svetskom ratu odnos je bio 50-50, dok je danas 10 civila na jednog vojnika. Napadi na civile, uništavanje njihovih domova, čak i silovanje – nisu slučajne posledice sukoba već namerno izabrana taktika modernog ratovanja. „Moramo pronaći načine da sprovedemo u delo ova pravila ratovanja i to snažnije i uverljivije nego do sada“, kaže Filip Šperi, advokat MKCK. On kaže da se nameće pitanje šta uraditi sa Ženevskim konvencijama i da li su dokumenti, prvobitno usvojeni u vreme tradicionalnih stajaćih vojski, danas prevaziđeni ili ih ljudi jednostavno ne poštuju?

„Za sve nas je to veliko pitanje. Videli smo tako veliki broj civila koji su postali žrtve ratnih okolnosti. Moramo da odvratimo one koji ih krše od takve prakse“, smatra Šperi. Ipak, sve izraženija tendencija pojave internih sukoba u kojima se ne sukobljavaju tradicionalne vojske već nezvanične naoružane grupe – znači, prema uverenju zvaničnika MKCK-a – da je potrebno da se modernizuju pravila ratovanja. To se može uraditi kroz diplomatski proces koji će verovatno trajati godinama. „Bilo bi poželjno razviti određene aspekte zakona, posebno one vezane za nemeđunarodne oružane sukobe“, kaže predsednik MKCK Jakob Kelenberger.