Pravo dr Zorana Đinđića na istinu i pravdu

Tog dana je bljesnuo bolan kontrast snage izolacionizma, autokratije, udbašenja i sovjetofilije, i slabosti demokratskih institucija i slobodarskih uverenja. Politički smisao atentata bila je vladavina kvislinga u službi jedne strane sile, i svih njihovih domaćih pomagača koji su deklarativno, i lažno, ostali na kursu evropske integrativne politike. Uspeh atentata i atentatora je zanemarljive vrednosti u odnosu na napore Koštunice i Tadića, i domete tih napora, da srpsko društvo vrate u mentalni mrak šovinizma, ksenofobije i sovjetofilije. Kolektivno mentalno rasulo nije, srećom, dobilo ishod, kao u nedavnoj prošlosti, u masovnim ljudskim i materijalnim žrtvama. Ali je potrebno pamtiti ubistva, masovne nerede praćene nasiljem i pljačkom, korupciju i tajkunizaciju svega postojećeg. Nanovo oživele slike ubistava i atentata Miloševićeve epohe samo su blede senke prošlosti koja uporno uzmiče pred svim njenim ponovljenim strahotama. Stvarnošću, kakva jeste, kao da plaćamo jednu kolektivnu cenu, i grešaka iz prošlosti, i njihove glorifikacije.

Intervju sa advokatom Gradimirom Nalićem, jednim od saradnika dr Vojislava Koštunice, za mene je jedan od pokušaja političke abolicije zločinačkog udruživanja koje je započelo pobunom JSO 2001, a rezultiralo atentatom na premijera 2003. Nastupila je, očigledno, potreba novog političkog pozicioniranja nakon izbornog neuspeha DSS-a i LDP-a, stranaka koje su načelno zastupale suprotstavljene stavove o događajima u kojima je atentat bio u fokusu. DSS je u tome bila doslednija i uspešnija. U DSS-u verovatno niko ne snosi odgovornost za neuspeh neposrednih političkih posledica atentata. U svakom slučaju, dva akcenta čitavog razgovora naročito privlače pažnju: posledica pritiska dela javnosti da Koštunica ne daje iskaz o svojim saznanjima o pobuni JSO, i najavljeno formiranje Komisije za pronalaženje naručilaca i finansijera atentata. Suština otvorenog pitanja je u potrebi institucionalnog suočavanja sa svim opstrukcijama istrage i sudskog postupka koje ukazuju na mnoštvo interesa, u smislu zataškavanja, a vode do većine učesnika u vlasti preoblikovane atentatom i posledicama. Atentat je izvršila jedna od policijskih jedinica koja je sarađivala sa Zemunskim klanom, a korisnici usluga te zločinačke organizacije bili su i politički saradnici i politički protivnici premijera. U zataškavanju činjenica učestvovale su sve važne diplomatije kako bi se očuvala politička stabilnost, ili kako bi se realizovale političke ideje atentata. Ključne ličnosti procesa, sudija Marko Kljajević i dugogodišnji prijatelj i saradnik premijera Vladimir Beba Popović ostali su poslednje instance na kojima se moglo zasnivati opšte i javno pravo na istinu i pravdu. Privremeno je uspela i inicijativa idejnih i duhovnih saučesnika atentata, a taj oblik solidarnosti verovatno ne potpada pod zločinačko udruživanje, koji su podržali peticiju osuđujući “ kao nedostojan pokušaj da se Vojislav Koštunica poveže sa ubistvom premijera Zorana Đinđića“, zapravo da ne svedoči u istrazi u predmetu pobune JSO. Velika je podudarnost „uglednih javnih ličnosti“ sa udruživanjem u jednom sličnom javnom zahtevu, da Srbija odustane od evropske integracije.

Bez obzira na uporno i, takođe veoma dosledno spinovanje, u čemu prednjače mediji bliski Miloševiću i Koštunici, koje su potom redizajnirali Tadićevi opsenari, ostaju nepobitne činjenice. Poznati su politički beneficijari atentata. Izaslanici DSS-a i „uglednih javnih ličnosti“ održavali su bliske i motivaciono jasne kontakte sa zločinačkim udruženjem, time postajući saučesnici u političkom ili pravnom smislu. Koštunica je podržao kriminalnu pobunu JSO i s njom se politički solidarisao. Sudija Marko Kljajević je prinuđen da se povuče odlukama kojima je obavljena banditska privatizacija C marketa, dogovorena u kabinetu predsednika Vlade. Dr Zoran Đinđić i dalje je lišen prava na istinu i pravdu. Ima mišljenja da su „ugledne javne ličnosti“ masakrirale srpsku kulturu i javni diskurs. I zauvek su, i konačno, zamračeni životi svih nas, uključujući sećanje na nas, ma na kojoj strani bili.