Pravo na secesiju

Ivo Visković: U nekim aspektima ima sličnosti, dok su u drugim velike razlike. Sličnost je u tome što i jedni i drugi žele da izađu iz državne zajednice, jer smatraju da u njoj nisu ravnopravni. Ipak se radi o bitno drugačijim situacijama. Nezavisnost Kosova sticana je kroz borbu, dok se u Kataloniji to želi postići političkim sredstvima, a ne oružjem.

Enver Hasani: Jedina sličnost između ove dve zemlje jeste to što se u oba slučaja radi o secesiji, preciznije o pokušaju secesije u Kataloniji. Sve ostalo je različito – u istorijskom, kulturnom, ustavnom, pravnom i svakom drugom pogledu. Katalonije želi nezavisnost, ne zbog toga što se oni osećaju etnički diskriminiranim, nego zato što misle da su ekonomski eksploatisani. U slučaju Kosova manje-više je prihvaćeno da je pravo Kosova na samoopredeljenje i otcepljenje rezultat Miloševićeve represije i nasilja koji su se graničili sa genocidom. To je rekao i Međunarodni sud pravde.

Visković: Kad je reč o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde o Kosovu, mislim da je tu u pitanju pravna veština. Rekao bih da se tu nije radilo prvenstveno o pravnoj oceni već da je u tome bilo prilično politike. To su pokazala i izdvojena mišljenje nekih sudija. Naime, Sud se ograničio na krajnje usko tumačenje pitanja koje je postavila Srbija – da li je  jednostrana deklaracija kosovske skupštine o nezavisnosti u saglasnosti sa međunarodnim pravom. U svom obrazloženju oni su rekli da su pošli od toga da treba da odgovore na to pitanje, a ne da se bave posledicama tog čina. Drugim rečima, oni se nisu izjašnjavali da li je secesija dozvoljena ili ne, već su samo konstatovali da donošenje Deklaracije o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom, jer, kako su rekli, međunarodno pravo to ne zabranjuje. Nisu se izjasnili o onome što je bila suština – da li je ta vrsta secesije dozvoljena ili ne.

Enver Hasani: Međunarodno pravo ne pruža bezuslovnu zaštitu državama. Posle 1990. to više nije sporno i taj stav je prisutan u svim dokumentima Evropske zajednice o bivšim komunističkim državama. Srbija i oni koji su je savetovali napravili su veliku grešku što su se obratili Međunarodnom sudu pravde, jer taj sud nije mogao da se izjašnjava o pravu na samoopredeljenje i manifestacijama tog prava. To nije dužnost Međunarodnog suda pravde, a naročito ne u onim u slučajevima kada se daje savetodavno mišljenje.

Visković: Miloševićeva je velika greška što je oružanu pobunu na Kosovu pokušao da prikaže svetu kao terorizam. Da je to kvalifikovao kao oružanu pobunu, mogao je tražiti podršku sveta, jer svaka zemlja ima pravo da spreči oružanu pobunu. Ali on to nije uradio. Njegova politika da sve rešava silom i nasiljem na kraju je rezultirala intervencijom NATO pakta, koja je zaista bila agresija, jer je pokušala da problem reši silom ne dajući šansu pregovorima.

Hasani: Teritorijalni integritet se poštuje sve dok se države rukovode principom dobre vladavine. To je rekla Badinterova komisija.

Visković: Evropska unija smatra da je Katalonija unutrašnji pitanje koje se mora rešavati u skladu sa pravnim poretkom Španije. Po njihovom mišljenju slučaj Katalonije je drugačiji od kosovskog, jer nije bilo direktnog nasilja prema stanovništvu, što može biti razlog da se traži nezavisnost. Međutim, većina zemalja Evropske unije, pa i sama Evropska komisija, nisu se baš decidno izjasnili o nasilju španske policije za vreme katalonskog referenduma, iako mislim da je bilo osnova da se, kao i u slučaju Kosova, osudi takvo nasilje.

Hasani: Porediti silu koja je primenjena u Kataloniji sa nasiljem koje je bilo na Kosovu nije ozbiljno. Čak ni general Franko nije upotrebio takvu silu prema Kataloncima s kakvom se Miloševićev režim obrušio na Albance.

Visković: Očito je da to nisu jednaki slučajevi, ali u oba slučaja reč je o secesiji.

Hasani: Jedino im je zajednička secesija, s tom razlikom što je Kosovo to ostvarilo, a Katalonija pokušava da se otcepi. Sve ostalo je različito.