Pravo na umor

„Ne širi defetizam“, „Imamo razloga za zadovoljstvo“, „Potegni, dođi, viči, pobuni se!“ poručuju sa svih strana. „Negativnost je zarazna, ne treba nam to sad.“

I tačno je. Po društvo, državu, pa i svakog od nas ponaosob, nezdravi su, praktično fatalni – i defetizam, i hronično nezadovoljstvo, i osećaj nemoći, i negativnost koja zrači. Jer, očigledno je da je poludela čitava planeta i da će u bliskoj budućnosti biti dragoceno svako zrnce volje, želje i vere.

Ali.

Međutim.

S druge strane.

1. Već 30 godina mi ratujemo jedan te isti rat – promenjene su samo metode i neposredni izvršioci, ali i dalje svako ima svoju istinu, svoje barjake i svoje murale. Već 30 godina ne znamo gde se dedoše one silne fabrike, rezidencije, rudna blaga? U čije su se džepove pretočile sve Jugoslavije u kojima smo živeli, sve društvene firme stavljene na doboš, privatizovane u mutnom, otkupljene i zatim sravnjene sa zemljom?

2. Već 30 godina ne znamo ko nam zapravo gradi puteve, elitna naselja, mostove i pruge, ko se sve tu ugrađuje, ko spinuje, ko laže, ko za koga radi, ko je šta i kad potpisao.

3. Ne znamo čak ni gde su svi mrtvi i sve grobnice.

4. Već 30 godina, uz kraće pauze, nemamo ni sudove, ni tužilaštva, ni zakone koji bi važili podjednako za sve.

5. Parlament je već tri decenije predmet sprdnje, a pred svetom su nas (opet uz kraće pauze) predstavljali ljudi kojih bi se svako normalno društvo stidelo.

6. Već 30 godina, sistematski je razarano školstvo i zdravstvo, gušene su medijske slobode, kupovane su diplome, proganjan je svako čiji se glas bilo čemu usprotivio, a neizvesnost je postala jedino što nam je garantovano.

7. Već 30 godina, duva se u iste pištaljke, nose se isti transparenti, a menja se samo plan grupne šetnje istim ulicama. Političkom voljom i kojekakvim dilovima, sve to pre ili kasnije bude obesmišljeno i obezvređeno.

Svaki, baš svaki put.

Našem društvu je potrebna totalna rekonstrukcija. A ko će time da se bavi? Oni koji su pre 30 godina bili tinejdžeri, danas su sredovečni, umorni i uglavnom bezvoljni ljudi, koji znaju da će zbog ispražnjenih fondova teško dobiti penziju, da će zbog devastiranog zdravstva biti lišeni bilo kakve nege, ako uopšte i dočekaju starost. Oni koji su pre 30 godina bili bebe, gledaju gde da beže, ako već nisu pobegli.

Oni koji su rođeni u međuvremenu, uživaju u trenutku, jer i sami vide da u nasledstvo dobijaju državu bez sistema, polarizovano društvo, zagađenu vodu, vazduh i zemlju, falsifikovanu istoriju, urbanistički lom.

Uprkos svemu, ne bismo smeli da odustanemo. U najgorem slučaju, iz respekta prema godinama svoje i borbe onih koji su i dalje na istoj strani; iz inata, želje da te na kraju ne šutnu gori od tebe; zbog tračka nade da bi bar naši unuci, ako ne naša deca, mogli slobodno da dišu.

Ipak, dopustimo da oni koji su se prebrzo i nepromišljeno ponadali, budu nesrećni bar još nekoliko dana. Ne osuđujmo, ne napadajmo ranjenike u sopstvenim redovima. Dopustimo zrnce defetizma, mrvicu zračeće negativnosti, očaj koji će proći.

Pa onda Jovo nanovo. Do zadnjeg dana i poslednjeg daha. Da im ne oprostimo normalne živote koje su nam oduzeli.

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“