Pravo svakog pacijenta je da donese odluku o svom zdravlju i lečenju

„Ne može se dati jednoznačna ocena nego bi trebalo ući u suštinu problema. Saglasna sam da je veliki problem nedovoljna edukovanost o pravima i obavezama. Deficit znanja postoji i na strani pacijenata, ali i lekara. To je moje mišljenje kao stručnjka koji se godinama bavi medicinskim pravom i koji insistira na toj oblasti. Postoji poseban odnos i posebna osetljivost i slabost samog korisnika zdravstvenih usluga. Kada se javlja za neku uslugu, kada je bolestan, kada traži pomoć istovremeno je i ranjiv. Upravo tu se stvara vrlo specifična situacija i ne može se uporediti ni sa jednim drugim pravnim odnosom“, objašnjava naša sagovornica.

Pravni, ujedno i humani, odnos koji se uspostavlja

Prema njenim rečima, u pitanju je pravni odnos koji se uspostavlja, a koji je ujedno i humani odnos, ali i odnos poverenja.

„Ako tu nešto manjka, onda situacija nije regularna. Može se očekivati povoljna situacija, ali i ona loša. Godinama unazad dosta se mučimo sa razumevanjem tih pitanja i problema. Nije dovolno samo deklarativno kodifikovati neka prava, uneti ih u propise, zakone, već ih i primenjivati. U praksi često ono što je proklamovano ostaje mrtvo slovo na papiru. Postoji i aspekt neorganizacije u samom zdravstvenom sistemu“, ocenjuje Hajrija Mujović.

Dodaje da kada se govori o ljudskim pravima u zdravstvu reklo bi se da nema ništa što je preče.

„Prava pacijenata su: lična sloboda i bezbednost, privatnost, informisanost, integritet tela, pravo na život, najviši dostupni standard mentalnog i fizičkog zdravlja, sloboda od mučenja i drugog svirepog, nečovečnog i ponižavajućeg postupka ili kazne, učešće u upravljanju javnim poslovima, jednakost i sloboda od diskriminacije, delotvoran pravni lek. Čini mi se da bi najviše trebalo potencirati, a to je pravo na donošenje odluke o svom zdravlju i lečenju. To je autonomsnost pacijenta i pravo na pristanak“, navodi ona.

Kako ističe, ne može niko da radi pacijentu nešto što je mimo njegove volje.

U medicini nema prinude

„U medicini se ništa ne radi u pravcu neke prinude, niti bi iko trebalo da donosi odluku u ime pacijenta. A, pretpostavka odlučivanja je informisanost o tome šta se preduzima. Svaka osoba mora da bude informisana na šta pristaje. I mnogi pravni nesporazumi i sporovi upravo su u vezi sa tim nerazumevanjem i nedovoljnom razgovoru i obaveštavanju pacijenta o eventualnim posledicama preduzetih procedura lečenja. U praksi bi to trebalo izbegavati i jasno, pravovremeno informisati osobu o svemu što predstoji. Posle prava na obaveštenost i pristanak, dolazi i pravo na pravnu zaštitu“, objašnjava naša sagovornica.

Prema njenim rečima, ukoliko pacijentu nije učinjeno nešto kako treba, onda on mora da ima mesto gde će odreagovati i zaštititi to svoje pravo kod, na primer, savetnika ili zaštitnika prava pacijenata.

Upitana za komentar činjenice da smo u prethodnom periodu mogli da vidimo u medijima šta piše u medicinskoj dokumentaciji određenih pacijenata, ali i fotografije povreda, ogrebotina, rana, što uznemirava javnost, a narušava zakonsko pravo svakog pojedinca na pravtnost i povreljivost podataka, ona kaže:

Iznošenje medicinske dokumentacije u javnost je kršenje Ustava

„Da smo bili svedoci tog evidentnog kršenja ljudskih prava. Kada je reč o tom pravu postoje ustavne garancije zaštite. Dalje postoji Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, osim toga svi zdravstveni zakoni naglašavaju to pravo. Privatnost podrazumeva i fizičku privatnost i poverljivost podataka. To je izuzetno zaštićeno i ne sme se objavljivati u javnosti, osim ukoliko sam pacijent to ne dozvoli. Sa druge strane, nema odgovornosti što i jeste razlog ponavljanja kršenja tih prava“, navodi Harija Mujović.

Govoreći o zaposlenim roditeljima čija deca imaju hronične zdravstvene probleme te su primorani da rade od kuće, ako priroda posla to dozvoljava, koji proživljavaju mobing, na primer, „sindrom praznog stola“, izolaciju, diskriminaciju, prećutkivanje važnih činjenica u vezi sa poslom, narušavanje poslovnog ugleda, doživljavaju stigmu ili, pak, često moraju na bolovanje, ona kaže:

Roditelji obolele dece i bliskih članova porodica, takođe, trpe

„Takvi problemi postoje već duži period i dosta su bili zapostavljeni dok nisu narasli toliko da su roditelji, ako govorimo o deci oboleloj od retkih bolesti, na primer, ili nekih drugih bolesti, sami pokrenuli akciju da se propisi menjaju i da mora da bude sagledana situacija tih porodica. Jer one su u nezavidnom položaju. Ne može se sada ignorisati činjenica i zatvarati oči pred tim da zaposleni roditelji imaju kod kuće dete sa hroničnim zdravstvenim problemom. Problem je što se dugo tražilo od zdravstvenog sistema da da odgovor na takvo stanje. I jeste u okviru svoje nadležnosti. Ali, ta pitanja prevazilaze pitanja lečenja i ulaze u sferu društvenog i privatnog života porodice, i mislim da je dobar potez taj što je napravljena, na primer, kancelarija za retke bolesti pri Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Jer i problemi porodice obolelog člana moraju biti rešeni. Ne može roditelj da leči dete, ako je rastrzan između posla i kuće“, objašnjava Hajrija Mujović dodajući da zdravstveni momenti deteta obeležavaju čitave živote roditelja.

Više razumevanja i solidarnosti

„Kao društvo i zajednica moramo da imamo više razumevanja, da pokažemo solidarnost. Najzad, poboljšanje situacije u vezi sa ljudskim pravima u zdravstvu i pravima pacijenta vidim u većoj povezanosti svih subjekata u zdravstvenom sistemu, većoj povezanosti, takođe, pružaoca usluga i njihovih korisnika. Pacijentima se mora prići tako da više budu involvirani u sam proces zdravstvene zaštite, a ne da budu tu kao neki objekat. Trebalo bi i dalje da radimo na našim zdravstvenim propisima i usklađujemo ih sa međunarodnim“, kaže Hajrija Mujović.

Ovaj dodatak je realizovan u okviru projekta „Od neznanja do bolesti“ koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.