Pravoslavna „Fatiha“

Jedan u crkvu a drugi ostaje da čeka. Traže jereja četvrte vlasotinačke parohije Nikolu Pešića. Nikola je mlad čovek, otac troje dece a u vlasotinačkoj crkvi službuje od 2013. godine.

„Oče, ispred crkve je jedan moj poznanik, muslimanske veroispovesti, traži Vas“.

„Pa neka je, pozovite ga da udje“.

„Ne bi on, snebiva se, čeka vas u dvorištu“.

„Dobro onda, da vidimo šta želi?“ Kad je video da sveštenik izlazi iz crkve DŽemal je, kako mi je telefonom ispričao, požurio da se pozdravi.

„Dobro jutro, ja sam DŽemal Nuhanović, bio sam prijatelj nedavno preminulog vašeg sugrađanina Saše Nikolića. Ja sam iz Bosne iz Ćojluka kod Srebrenika. Hteo sam da Vas zamolim da mi za dušu mog jarana održite neku molitvu. Platiću, naravno, koliko treba“.

„Poznavao sam Sašu, dobar je bio čovek, Bog da mu dušu prost, molio sam se za njega, palio sveće ali ću zbog Vas ponovo to da uradim. Vaša namera je toliko lepa i bogougodna da je sama sebi dovoljna i ne treba ništa da platite. To što ste zatražili od mene, da molim za Sašinu dušu, vraća veru u ljude i da znate najbolja prijateljica mojih roditelja je muslimanka“.

Mladi jerej je govorio zapravo o autoru ovog teksta. Sa njegovom majkom Milovankom Pešić upoznala sam se na Filozofskom fakultetu u Prištini. Obe smo studirale Jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Pamtim trenutke sklapanja braka Nikolinih roditelja, njegovo rođenje i svoje veliko iznenađenje kad sam čula da je odlučio da se posveti pravoslavlju. Iz njegovog „Dnevnika“ potiče ova priča.

Kako su se upoznali i postali jarani DŽemal i Saša?

Čuo DŽemal da u Vlasotincu neki čovek prodaje mašine za tkanje. Imao novac i hteo da ga uloži u sopstveno preduzeće. Kaže: “ Krenem ja put Vlasotinca čvrsto rešen da kupim mašine samo ako budu u dobrom stanju.“ Prodavac je, naravno, bio Saša Nikolić.

„Kad sam ugledao Sašu, odmah mi je legao na dušu. Plav kao i ja. Vidi se dobar čovek. Bio je direktor banke u Leskovcu i nije vise želeo da se bavi proizvodnjom prediva. Bio je intelektualac i to onaj pravi, pričao mi je i kako je razumeo Kuran i njega je bio pročitao. Iščitavao je iznova „Derviš i smrt“ i rekao mi da ga je to Mešino delo navelo da pročita Kuran. Zavoleo sam Sašu kao brata rođenog i kad me je pitao: “ Hoćeš li ti da kupiš mašine ili nećeš?“ odgovorio sam mu kao iz topa: „Neću, hoću da budemo ortaci“. Ustao je od kafanskog stola za koji smo sedeli, zagrlio me i posao je kao i naše prijateljstvo bilo sklopljeno. Taman kad sam pomislio, imam brata koga mi nije rodila majka, Saša se razboleo. Molio sam dragog Allaha da ga spasi kao sto je mene nekoliko godine ranije, kada sam oboleo od raka prostate. Posećivao sam ga u bolnici u Beogradu, nadao se da će se spasti ali on je venuo i uvenuo. Išao sam na sahranu. Bol na licu njegove majke ne mogu da zaboravim, ne mogu ni da se pomirim da mog jarana vise nema. Čekam treće dete a on mi doći neće. Mislio sam da će mi biti lakše ako redovno obilazim njegov grob, ako mu palim sveće. Zima, sneg, ja pored groba, sveća gori i plače.“

„Znam kad neko umre kod nas, proučimo mu „Fatihu“ a ako ga češće sanjamo platimo hodži da on to uradi umesto nas. Tako se odužimo dženetskoj duši. Jednog jutra sam rekao svojoj ženi da sam opet sanjao svog jarana. Mirzeta, tako mi se zove žena, predloži da opet idem u Vlasotince ali ovog puta kod popa. Kaže mi, ispričaj mu šta te muči i zamoli ga da prouči nešto Saši. Mora da i pravoslavci imaju svoju „Fatihu“. „Nemoj zaboravit da mu platiš, kabul je!“ I tako sam se ja, priča DŽemal, jedno jutro, obreo u dvorištu vlasotinačke crkve.

Čudni su i zamršeni putevi Gospodnji! Nikad ne znaš gde će te odvesti i s kim spojiti. Jedna rajska duša, tebe čitaoče i sve aktere ove priče dovela je na ovu stranicu. Zvala se Saša Nikolić, Neka mu je laka zemlja!

Autorka je profesorka književnosti i srpskog jezika iz Sjenice