Praženskost

Dok su stalno bezbrižno bile qui-vive, besno su gledale okolo i na najmanji podražaj munjevito napadale. Na moje pitanje u vezi s tim, odgovorili su mi da bih s priličnom sigurnošću mogao da na osnovu opasne spoljašnjosti zaključim da je reč o bespomoćnom biću, i obrnuto. Tako se, uopštavajući, sme tvrditi: na početku nije bio muškarac, nego žena, i nije bila istinoljubivost, nego laž. Žene koje su bliske iskonskim temeljima i danas otelovljuju, čak i na najvišim vrhovima kulture, način biće praživota. Da li takve žene mirne savesti govore istinu, ja ne znam: sigurno nikada ne lažu s rđavom savešću, izuzev možda tamo gde odgajanje dece tehnički iziskuje istinoljubivost. Samo, „majka“ je nešto drugo nego „žena“; kao majka, žena deluje na višoj ravni, slično kao što je papa koji odlučuje ex catedra nepogrešiv, za razliku od pogrešivih običnih ljudi, i u drugoj dimenziji, žena-supruga koja shvata smisao braka, ili prijateljica kao prava pratilja sudbine, izdižu se iznad ravni izvorne ženskosti; one žive i duhovne povezanosti. Ali, ništa nije pogrešnije nego sa stanovišta tih duhom prožetih životnih formi zaključivati o prvobitnom smislu. Pražena je potpuno nesputana duhovnim i etičkim motivima. NJen koren je u potpunosti u svetu trećeg dana stvaranja. Stoga lepota znači kod žene tako mnogo, a kod muškarca tako malo: nju zaista izražava ono privlačno, a ne, kao kod muškarca, rod, s kojim je indivuduum povezan samo u onome što ga ne određuje suštinski. Stoga žena po sebi nema moralni instinkt. Stoga je pretvaranje njen najosobeniji životni element. Stoga ona u svojoj ženstvenosti zakržljava u svakom svetu koji isključivo određuje istinoljubivost, kakav je danas severnoamerički svet. Stoga muškarac „podleže“ praženi i samo njoj, jer ovo ga zatvara tamo gde duh i sloboda ne dosežu.

Nije čudno što su isključivo duhovne religije u svom herojskom ranom dobu ženu obeležile kao potpuno zlu. Kao zlo izvorno važi ono neistinito, a ne ono što uništava. Samo izdaju i podmuklu prevaru naivna svest ocenjuje kao zle, a ubistvo u otvorenoj borbi, nasuprot tome, kao plemenito i shodno tome dobro. Tako se kao zle ne ukazuju samo ženske smicalice – već čitav njen pritvoran i zavodljiv način da se potvrdi mora delovati zlo. Ali žena je „zla“ samo ukoliko je praživot „zao“. Ono što danas važi kao specifično žensko, jeste praživotno: pranemoć, koja se ispoljava kao pasivnost, prastrepnja i pralaž.

Žene Južne Amerike nude potpunu i očevidnu ilustraciju istine da u početku nije bio muškarac, nego žena. Besprimerno nesputano, iako upravo zato nedužno i retko opasno, razvija se u njima zlo, koje je prvorođeno dete prastrepnje. Nigde nema više indiskrecije, više otrovnog ogovaranja, nego tamo od strane jedne prijateljice na račun druge. Nijedna žena na svetu ne napada muškarca tako, poput pauka, ne zloupotrebljava neraskidivnost braka tako beskrupulozno i lukavo da bi ga kinjila. Nigde vernost ne znači toliko često samo puku inerciju; jedna Argentinka mi je oduševljeno saglašavaju s tvrdnjom jednog Francuza da mu veliki broj Južnoamerikanki liči ili na kornjače ili na guje. Nigde se ženska osećanja ne preokreću tako samorazumljivo i uz najneznatniji povod, nigde osnova najjače strasti nije tako hladna. Time ne osporavam visoka svojstva i pre svega sposobnosti

Južnoamerikanki: ovo što je rečeno tiče se samo njihove praženskosti, zahvaljujući kojoj su tako zavodljive. Pokazuje se, dalje, da njima „zlo“, kao praprirodno, nikada nije poslednja reč. Bajka to dobro zna: životinja koja gmiže na trbuhu i jede zemlju, često je željena princeza.

Iz prastrepnje je izniklo ono što zovemo zlim. Stoga čitav donji svet nosi njegov beleg. Prastrepnja je majka pobude za zastrašivanjem, a ne obrnuto, i kao što je strepnja postojala pre hrabrosti, tako je i laž rođena pre istine, a zavođenje pre uverenja. Hrabrost i istinoljubivost su neprirodne vrline Par excellance. Pojam „prirodne“ hrabrosti je besmislica: hrabrost zavisi od pobede nad prirodnom strepnjom. Sa stanovišta prirode, hrabrost je neposredno glupost, jer samo skrivanje ili beg otklanjaju opasnost. Zato nijedan muževni muškarac ne zahteva od žene hrabrost. Zato svi vide nešto užasno u ubijanju ili silovanju žena – ne zbog toga što one predstavljaju nešto više, nego jednostavno zato što prastrepnja u istom smislu zahteva sigurnost kao što hrabrost traži rizik. Onaj ko potvrđuje ženu, potvrđuje time i njenu volju za bezbednošću.

Time smo dospeli do prazaštite pred prasterepnjom. Kod čoveka, ona radi svog prevazilaženja kao prvi poticaj ne stvara hrabrost već strah od patnje. I stoga je prvi aktivni nagon onaj za sigurnošću. NJegova prvobitna forma jeste posed. Istinsku sigurnost ne garantuje oružje, već jedino nemogućnost da se bude napadnut. Takvu sigurnost stvara jedino pravo poseda: to znači pravo na isključivost posedanje potrebnog životnog prostora. To objašnjava zašto posed, otkako postoji čovek, nije bio instinktivno priznavan kao nedodirljiv samo u vremenima revolucije ili u slučajevima zločina, ili konačno, u slučajevima potpune produhovljenosti; iskonski pojam pljačke ukazuje za sebe samo na to da posed otelovljuje jedno pravo koje pljačkaš narušava. Stoga je pravo poseda dublje ukorenjeno u instinktu nego sve drugo što otelovljuje neki zahtev za pravom. Verovatno se ovozemaljski koren pravne svesti uopšte nalazi u osećanju poseda. Jer osećanje prava u najvećoj dubini nema ništa s pravednošću, koja izjednačava ono što je slepome nemoguće: ono jednostavno tvrdi lični zahtev za sigurnošću.

Na početku nije bio muškarac, nego žena; žena ovekovečuje diferencirano uobličenje iskonskih svojstava životinjskog života. To objašnjava zašto izvorno posed želi žena, a ne muškarac: žena, a ne muškarac, na prvom mestu želi sigurnost. Otuda ono žensko u socijalističkoj ideologiji sigurnosti, s njenim idealom, čistom državom blagostanja. Otuda činjenica da su u čitavoj istoriji posednički narodi bili matrijarhalni a ne patrijarhalni. Ovi poslednji izvorno žele dohodak ili prihod, a ne svojinu; to je smisao feudalnog poretka Germana i takozvanog ruskog komunizma. Iz ovog ugla nalazimo pravi pristup razumevanju temelja onog pramuškog. Na istoj ravni kao što žensko diferencirano zastupa prastrepnju, muško diferencirano zastupa praglad. Glad po sebi ne poznaje granice, sem granice samouništenja. Otuda glad od početka rizikuje i suprotstavljena je svakoj težnji za sigurnošću. Time se glad svakako ukazuuje kao izvorno odgovarajuće sredstvo otelotvorenja duhovne slobode, koja je svesna volja za rizik, duhovno osvajanje, koja je razumevanje i konačno produhovljenje. Ali u donjem svetu nema nikakve slobode. Tu se čistom zahtevu za sigurnošću suprotstavlja čista glad.

Tako se kasnije borba polova već kao prototip nalazi tamo gde nikakvih polova još nema. Već u donjem svetu besni vajkadašnja borba između gladi i strepnje, i nezamisliv je neki trajan i harmoničan odnos ravnoteže među njima. Tamo gde još tako nejasna svest i tako slaba duhovna inicijativa odražavaju to iskonsko dešavanje i upravljanje njime, tu se ono pojačava. Sigurnost traži štednju, pojačana, ona postaje škrtost, čija je granica gušenje samog sebe. Na isti način život uvek mora osećati glad da bi dalje rastao, a time se postavlja neprestano htenje da se ima više. A ono se uvećava do gramzivosti koja želi sve da proguta, i njena granica jeste gutanje same sebe. Shodno tome je i čovekova praistorija, onakva kako je, saglašavajući se međusobno, opisuju svi mitovi, u svojim poslednjim motivima bila rat između gramzivosti i škrtosti. I sve legende izveštavaju o tome da muškarac nije izvorno posedovao: on je bio prapljačkaš; iskonsko pravo poseda pripadalo je zmaju ili patuljku. Dosledno tome, ovaj je svaki put bivao ubijen, jer tek time je muškarac postajao gospodar stvorenja. Ali, s druge strane, već je stara legenda znala i za prokletstvo gramzivosti. Opljačkano zlato svetilo se novom vlasniku, kao i žena koja je podlegla muškarcu, time što ga baca u okove.

Praglad je neutaživa, a ipak nalazi svoju normalnu granicu u vlastitom zakonu svagdašnjeg života. Nasuprot tome, glad za zlatom je suštinski neuteživa. Žderanje ima granicu u mučnini, lokanje u otupelosti, glad za moći u prestanku svakog otpora, seksualna nezajažljivost u impotenciji. Ali kako ikada može da prestane glad za zlatom? Tu se uopšte ne mogu sagledati nikakve granice, jer asimilovanje je nemoguće, a stečeno se topi kao zlato, ovako ili onako, čim uopšte bude upotrebljeno. Tako pohlepa neminovno postaje beskonačna kao svetski prostor. I pošto se tu sve oslanja na količinu kao takvu, i to na količinu neživot, duša nezadrživo, neraskidivo, preuzima zakon mrtvog kvantiteta. Ona ne samo što se raščovečuje, ona se lišava i životinjskog; događa se remineralizvoanje. Otuda tako hladna svirepost inače toplih Španaca u vreme njihove opijenosti zlatom. Otuda hladno računanje današnjih finansijera. Hladnoća je vlastita toplota metala.

Ako sada ostaje određujući duh pragladi, sledi, pre ili posle, samorazaranje, i time vlast mrtvih dobija svoj prirodni kraj. Taj prirodni proces bio je sreća za Španiju. Španska karma gramzivosti se razrešila. Drugačije je tamo gde se duh pragladi preobrazio i ulio u duh prastrepnje i kao takav se metalizovao. Onda se posed preokreće u posednutost. A posednutost ne poznaje prirodni kraj. Onda nezadrživo nastaje, onda se neosvojivo utvrđuje, svet potpuno nepropusne sigurnosti. A ako se sigurnost sa svoje strane skrućuje u škrtost, onda se čitava duša stvrdnjava u mineral. Ta sudbina je put današnjih Sjedinjenih Američkih Država. Jer kod njih se sve više preovlađuje duh žene uspaljene za sigurnošću, a sve manje duh avanturističkog muškarca.

Taj put će ostati sudbina Severne Amerike i sve dok tamo ljudska vrednost ponovo ne bude veća od vrednosti zlata. Zlato, koje znači tečno sunce i time simbolički predstavlja duh, poštovano kao činjenica, povlači čoveka koji mu podlegne natrag u najdublji donji svet. To je iskonski primer zavođenja. Volja za sigurnošću stvrdnjava se u svoju najpriordijalniju formu, u formu potpune bezosećajnosti. Praglad se utažuje potpunim samogutanjem. A u nemoći živog čoveka pred zlatom praslabost života doživljava zastrašujuće ponovno rođenje.

U izdanju Službenog glasnika

IP Službeni glasnik objavio je knjigu nemačkog filozofa Hermana Kajzerlinga (1980-1946) Južnoameričke meditacije. U vreme Vajmarske republike Kajzerling je postao evropski relevantan filozofski pisac poznat po zalaganju za dijalog među svim kulturama sveta, što je vidljivo i u knjizi Južnoameričke meditacije . U vreme nacionalsocijalizma potisnut je iz javnog života.

U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.