Praznik istorije umetnosti

Tako je nastao epohalni Opus Magnum – Mikelanđelo (Klaus Wagenbach Verlag, Berlin 2021) jednog od najvećih nemačkih istoričara umetnosti, profesora emeritusa Horsta Bredekampa, koji se već pola veka bavi izučavanjem ovog genijalnog renesansnog umetnika. Ovo delo praznik je istorije umetnosti!

Sa ikonološkim delima kao što su David, stvaranje Adama u Sikstinskoj kapeli ili pak kupolom bazilike Svetog Petra u Rimu, Mikelanđelovo delo pripada kulturnoj baštini čovečanstva.

Još za života je nazivan božanskim (Il divino), sa nimbusom natčovečanskog statusa zbog svoga neizmernog dela – skulptura, arhitekture, crteža koje do danas uvlače posmatrača u svoju opsesivnu orbitu.

U svojom monumentalnom celokupnom predstavljanju dotiče se Bredekamp Mikelanđelovog genija na način koji nije imao presedana.

On isključuje njegov život iz dela da bi shvatio njegov celokupni rad kao stimulans njegovog života.

Bredekamp prikazuje delo majstora in toto, u svim registrima likovnih žanrova – crteže, slikarstvo, skulpture, arhitekturu.

Ovde je Mikelanđelo predstavljen u dramatičnom vijanju: od nalogodavaca postojano progonjenog, jer prekoračuje ili krši ugovore, i sasvim umetničkom imperativu svakom pojedinačnom delu posvećenom geniju.

Time što se njegovi umetnička dela opiru principu dovršenosti, Mikelanđelo je razorio sve konvencije.

Čini se da ga je samo na taj način njegova bezuslovna ljubav za svet, njegova panempatija u pitanjima egzistencijalnog smisla, osećajnosti i političke sudbine njegove epohe u formama umetnosti učinila jedinstvenim.

Za neke savremenike Mikelanđelo je posedovao mimo epiteta božanski, jednako i užasan, strašan (Il terribile).

Berlinski istoričar umetnosti Horst Bredekamp skreće čitaočevu pažnju u ovom gigantskom delu na desnu ruku Zatočenika na umoru, jer je ono nešto „najizraženije što je ikada u mermeru isklesano“.

Bredekamp skretanjem pažnje na detalje čitaocima dopunjuje ovu monumentalnu sintezu kroz svoje višedecenijsko bavljenje Mikelanđelom.

Sa jezičkom elegancijom sistematizuje autor detalje u celokupnom spektru uticaja ovog dela, polazeći od dela samog i odnosa sa delima Mikelanđelovih savremenika.

Ujedno, autor ukazuje i na antičke uzore, recimo na Laokoon grupu koju je Mikelanđelo studirao i prema njoj se saobrazno orijentisao.

Tako je na pozadini umetničke epohe nastala jedna minuciozna slika njegovog umetničkog delokruga.

Na figuri Davida pokazuje Bredekamp kako je Mikelanđelo figuru najpre studirao kod Donatela i Verokija, da bi već gotovo odbačeni blok mermera, čarobnim umećem isklesao u figuru, koja svojom demonstrativnom opuštenošću i ujedno visokom koncentracijom, dočarava momenat pred predstojeću borbu sa džinovskim Golijatom.

Ova knjiga je i ujedno i raskošno tehnički opremljena.

Stoga eksplicitno ističemo zasluge izdavačke kuće Klaus Wagenbach koja je zaslužna za ovu uzornu ediciju sa 800 ilustracija na jednakom broju stranica.

Bredekampova studija je imala za cilj da nadiđe format klasične biografije ili narativ o geniju, već da razmatranjem i analizom pojedinačnih dela postavi jezik formi u centar, ne zapostavljajući život majstora i istorijski kontekst epohe.

Umesto herojskog životopisa genija, kao što je to u klasičnoj biografiji normalno, trebalo je da umetnička dela majstora budu objašnjenja njegovog života, a ne obratno.

Ovo je jednostavnije rečeno, no što je učinjeno, jer u žanru monografije bez himni i lovorika, ne može se izići na kraj.

Ako se pak samo umetničkim delima dodeli reč, onda smo u klopci monografske studije sa biografskim opisima.

Taj balans je autoru savršeno pošao za rukom – blizina sa objektom svog istraživanja i neophodna kritička distanca.

O Mikelanđelovoj slavi jedne komete na umetničkom nebu svedoče četiri biografije još za njegovog života.

Na manuskripte dveju najopsežnijih biografija – Đorđa Vazarija (1550, dopunjena 1568) i Askanija Kondivija (1553), Mikelanđelo je, u različitoj meri, i sam uticao.

Rezultati su životopisi koji Mikelanđela opisuju u pogledu na njegov koneskventan razvoj.

Ova dela nisu samo osnovni izvori, već su smatrani i svedočanstvima njegove recepcije.

Osetljivost kao panempatija i protejski eros ideje su vodilje u delu umetnika Mikelanđela koje je on razvijao još od svoje mladosti.

Začuđujuće je malo nesigirnosti, slučajnosti, uzaludnog traženja i novih pokušaja u njegovom opusu. Ako je i bilo promašaja, onda su oni počivali ili na gigantskim dimenzijama projekata ili na krivici drugih.

Zanimljiva je teza o visokoj erotičnosti Mikelanđelovih ženskih figura, kao što to Bredekamp ističe.

U čemu se sastojala erotska atraktivnost, pokušavali su još njegovi savremenici da odgonetnu: Mikelanđelo je ženskim dodavao muške atribute i obrnuto.

Ovo se, dakako, ne odnosi na sve Mikelanđelove figure. I da li je to zaista odgovaralo njegovoj intenciji?

To nas podseća i na diferenciranu diskusiju o estetskim kategorijama za vreme dugog Mikelanđelovog života.

Na toj pozadini Bredekamp je razvio decidirane nove perspektive tumačenja između konsekventnosti, slobode i fragilnosti.

Pred čitaocem je monumentalno delo sa preciznim dokumentarnim detaljima, istovremeno biografija i monografija, u kojoj se lično i estetsko, istorija i recepcija, prepliću i prožimaju.

Ujednom reči, Bredekampov magnum opus kao monumentalna sinteza monografije i biografije je i kvintesencija autorovog dugogodišnjeg istraživanja Mikelanđela.

Ova delo je ujedno i raskošna panorama jedne epohe i predstavlja par excellence praznik istorije umetnosti.