Praznik radništva i Gospod Bog

To je objavila statistika kao najnoviju vest. Ukoliko se na ovom uspehu čestita, ličilo bi na cinizam. Ipak, postoje razlozi za čestitke, i pre nego što ih – ne bez ironije, ali, svakako, bez cinizma – podastremo, neophodno je da odgonetnemo ko je, u tom slučaju, onaj ko čestita, a ko onaj kome se čestita.

Ovakvu čestitku može da uputi samo Gospod Bog, ravno s neba. Ne jedino stoga što je on, kako nas uče judaizam, hrišćanstvo i islam, bezgranično milosrđe, ili, kako nas uče filozofi ateisti, stoga što je sadržaj pojma ‘bog’ – bezuslovna milost, nego i zato što jedino pogled koji dolazi izvan ovih naših zakona, vera i običaja (a koji nas upravo uzdižu na krvavi presto našeg evropskog uspeha), dakle, pogled s neba, može da razume logiku tog ‘prestiža’ i ‘benefita’.

Ko je taj što prima ova čestitanja? To je čitavo društvo, srpsko društvo kao celina, iako je ono razdrobljeno na srpčiće-atome (koji, dakle, u sebi čuvaju sećanje ne na srpstvo nego na srp, na srp i čekić), i baš zato što je razdrobljeno-razmrvljeno. Dakle, čestitke ne idu samo onima koji su nagomilali materijalnih dobara, a za koja Gospod Bog uzaludno tvrdi da ih ne treba gomilati jer su čista trulež, pa su u svojoj privatnoj imovini utekli tako daleko da se, blago nama, mogu takmičiti sa najvećim svetskim magnatima, i ne još, uz njih, a na suprotnom polu, onima koji su toliko i na buljuke osiromašili u ovom društvu, nego, pre svega, onima koji sebe nazivaju javnim intelektualcima, priznatim stručnjacima i uglednim građanima, toj dičnoj srednjoj klasi koja na sve ovo gleda sa odobravanjem – njima čestitke, njima slava!

Najbrojniji su u ovom društvu oni koji su spali na nivo izmoždene, izgladnele ljudske mase koja se plaši za sebe i od sebe, i stidi se svog neuglednog položaja. Šta je, dakle, za njih ovde presudno učinjeno? Šta su za njih ovde učinili oni koji se pitaju i koji su ugledni i važni? Obezbedili su im stid. Jer osnovni je ideal ovog društva – bogati građanin, a sve ono što je nedostojno tog naziva, nedostojno je samog života, štaviše nemoralno, i ima da se srami pred sobom i svetom, zajedno sa svojim bednim potomstvom za koje je statistički utvrđeno da, u najboljem slučaju, u ovakvoj ekonomsko-političkoj formaciji, može u predstojećem životu samo da reprodukuje status svojih zanemarenih roditelja, koje bi trebalo, dakle, da prokune!

Sve to, sub specie mortis, sub specie aeternitatis, gleda ona instanca koju smo u duhu nazvali Bogom, taj Duh Otac sviju ovozemaljskih Hamleta, i veli: Sve se to, dame i gospodo, drugarice i drugovi, dešava po logici vaših nadanja. Kakve su vam nade, takav vam je i život, i takva sramota s njim. Zašto se stidite onoga što je za ponos, a ponosite se onim čega treba da se stidite? Ne izradiste li hulje za uglednike kojima se, javno i tajno, divite, koje uvažavate? A ti, ti što su ti oduzeli pravo na rad, i objasnili ti da je to samo tvoj problem i tvoja sramota, pa sad nemaš čime da hraniš svoju decu, koja će, to dobro znaš, biti sluge uglednicima, ma koliko da su umna i darovita, zar se ti ne stidiš svoje sirotinje i ne uzimaš je kao da si ti za nju kriv, da ti je kriv usud koji te nije smestio u utrobu neke sponzoruše i/ili elitne građanke koja se udala za dičnog prevaranta što je opljačkao državu i narod pa je sad vlasnik tvoje otadžbine, pa te poziva da glasaš na izborima za državotvornu partiju, časti te sendvičem sa salamom, daruje milione crkvama u slavu Gospoda i objašnjava ti metafiziku tvog poraza i mogućeg uspeha, samo ako budeš skrušen i poslušan? S kojim pravom ti ne smeš da uđeš u taj ojađeni hram i rasteraš trgovce obmanama? Prodali su ti nadu kao rog za sveću – nadu da i ti možeš uspeti da se malo užljebiš u život, takav kakav je, kao njegov šraf, i da će ti biti udobno i toplo. Zato ta mašina izrabljivanja i izrugivanja funkcioniše. Podmazuju je ove sitne nade. Ova mudrost robova koja ne može da shvati da postoji i slobodan čovek. A šta je slobodan čovek? Slobodan čovek je isključivo onaj ko se suprotstavlja nepravdi. Zašto? Zato što se nepravdi naprosto treba suprotstavljati. To je aksiom.

Ti se, bedniče, dakle, ne suprotstavljaš nepravdi koja je tebi naneta od samog rođenja. Koliko puta sam u tvom srcu kriknuo, veli Višnji, da nije krađa ako onaj koji nema i ne može da ima ukrade od onog ko ima i preko svake mere? I da nije ubistvo ako se ubiju ubice budućnosti – koliko sam samo puta to kriknuo uplašivši samog sebe? Da, to je izazivanje tragedije, ali slobodnog čoveka upravo definiše ova sposobnost za tragičku sudbinu i tragički podvig. U suprotnom, on pristaje da živi u farsi.

Ne citiraju li sada i ovde čak i lepo užljebljeni akademici SANU one moje reči – zbori Bog – koje peva pesnik: „Razvilo se crno vreme opadanja,/ Nabujao šljam i razvrat i poroci,/ Podigo se truli zadah propadanja,/ Umrli su svi heroji i proroci…// Progledale sve jazbine i kanali,/ Na visoko podigli se sutereni,/ Svi podmukli, svi prokleti i svi mali/ Postali su danas naši suvereni…/ Od pandura stvorili smo velikaše,/ Dostojanstva podeliše idioti,/ Lopovi nam izrađuju bogataše,/ Mračne duše nazvaše se patrioti…//Svoju mudrost rastočismo na izbore,/ Svoju hrabrost na podvale i obede,/ Budućnosti zatrovasmo sve izvore,/A poraze proglasismo za pobede.“ Čemu ti stihovi? Da se citiraju kao cinizam utehe ili da nagovore na pobunu? Niko vam ne može uzeti ono što sami ne pristanete da mu date!

Hoću da kažem, veli Bog, da je i ovaj jezik zaveštao snagu i slobodu pevanja i mišljenja kojima se da raskovati sve što je nepravedno skovano. A vi ste pristali i oćutali na progon reči iz ovog jezika, čime se ukida i samo dostojanstvo onome što one označavaju. Nema, na primer, više reči ‘radnik’, nego je tu sad ‘zaposleni’ ili ‘uposleni’. Nema više reči ‘kapitalista’ ili ‘vlasnik’, ili one stare i tačne – ‘gazda’, nego je to sad ‘poslodavac’. S takvim rečima ne piše se poezija niti sloboda! One organizuju smisao robovskog privida. A svako ubistvo i svaki progon dogodi se prvo u jeziku, zatim u stvarnosti.

Vaša proslava Praznika rada – koji se zapravo zove onako kako nikad nije nazvan, Praznikom radništva – čisti je privid, jer to niti je svetkovina, niti je u njoj sad uopšte bitan radnik. To je okultna ceremonija prividu, u organizaciji Mamona. Jednom rečju, vaš Prvi maj danas je govno – razljuti se Bog na visini. Jer onaj na visini je i jurodiv, i spadalo, i ne vodi računa o bon-tonu. Njega naprosto zanima istina. On je vrhunski njen igrač i, ako i ne postoji, egzistira do kraja sveta, dokle god ljudi imaju u sebi imalo pojma o nepravdi i nelogičnosti svojih postupaka, jer struktura onog kojeg ovde s drugarskim pijetetom nazivamo Bogom jeste logika. Njegova je etika ordine geometrico demonstrata – geometrijskim redom izložena.