Preboleti Berlin

Festival važi za najveći ove vrste u Evropi, iniciran je i realizovan od strane berlinske institucije Haus fur Poesie (Kuća poezije), prosečno okuplja oko 170 pesnika i drugih autora iz čitavog sveta. Intenzivne desetodnevne programe poseti oko 12.000 ljudi.

Ove podatke koje čitam iz festivalske brošure, koja se inače može naći na brojnim punktovima širom Berlina, potvrđuje mi prizor zatečen u amfiteatru Akademije umetnosti: 600 ljudi na večeri otvaranja festivala, nazvanoj „Weltklang – Night of Poetry“ (Zvuk sveta – Noć poezije), sluša Džona Bernsajda, Jasukija Fukušimu, Jana Vagnera, Arnona Grinberga, Milu Haugovu, Dagmaru Kraus, Džejmsa Noela, M. Nurbese Filip, Serđa Rajmondija… Poezija i jezici sa bezmalo svih kontinenata… Svaki posetilac dobio je zbirku na nemački prevedenih pesama koje se te večeri čitaju, kao i minijaturnu lampu za komforno praćenje teksta u polumraku gledališnog dela decentnog enterijera Akademie der Kunste. Delovi programa prevedeni su i na engleski.

Subota, 17. jun

Rano i kratko prepodne provodim u Muzeju fotografije i Fondaciji Helmuta NJutna, u blizini hotela u kojem odsedam, gde vas na ulazu dočekuju čuvene „Big Nudes“, a u okviru stalne postavke izložena je i velika kolekcija NJutnove lične zaostavštine. Iznenadila me je klasična i uobičajena muzejska postavka, s obzirom da je NJutn bio daleko od običnog. Aktuelna izložba prikazuje fotografije manjih formata, do sada neizlagane, a tu su i izložbe dvojice drugih čuvenih fotografa: Marija Testina i Žana Pigocija. Ali, ono što zapravo najviše iznenađuje u ovakoj reprezentaciji, u kojoj dominiraju NJutnove centralne teme poput odnosa mode i tela, kao i statusa žene u kapitalističkim društvima druge polovine 20. veka, jesu fotografije koje dokumentuju NJutnov izbeglički život.

Bezmalo svaki narativ u ovom gradu vezan je za temu egzila. I dok hodam berlinskim ulicama fascinirana tim „spojem“ baroknih i secesionističkih zgrada sa arhitekturom modernizma, socrealizma i delima moćnih tipova poput Miz van der Roea, Pjana, Gerija, Kalatrave, shvatam da mi pažnju ipak više zaokupljaju markacije tragova Berlinskog zida, Holokausta i ratova 20. veka. Zatičem sveže cveće na spomeniku „17. juni“ i izložbene ulične panele koji prikazuju slike pobunjenih radnika i građana, tenkove kao sovjetsku reakciju i žrtve demonstracija… Samo stotinak metara odatle u Ulici Vilhelm štrase 98-101 mesto je gde se nekada nalazio motor fašističke mašine: Gestapo, Inspektorijat za koncentracione logore i druge institucije čije uspostavljanje i delovanje sada prikazuje izložba „Topografija terora“… Potreba da se pojme mogućnosti uspostavljanja i decenijske proizvodnje patnji i smrti ove mašinerije meša se sa dubokim osećanjima odbijanja prikazanih činjenica…

Odlazim u sasvim istočno, na Frankfurtsku aleju, gde u Biblioteci Pablo Neruda slušam nekoliko pesnika, među kojima je i naš ovogodišnji gost beogradskog martovskog festivala Svetski dan(i) poezije – Ron Vinkler. Ovo je samo jedan od desetine paralelnih programa berlinskog festivala, organizovanih danas u brojnim institucijama, baštama i parkovima Berlina čiji je akcenat na zajedničkom čitanju autora koji pišu na nemačkom i onih koji žive u Berlinu a pišu na drugim jezicima.

Veče provodim u pozorišnom ambijentu Akademije umetnosti gde gledamo „Tri D poeziju“, trodelni program nastao u simbiozi poezije, savremenog plesa i muzike. Jedan plesni komad nastao je na osnovu poezije nobelovke Herte Miler, takođe berlinske „došljakinje“ (Srpski čitaoci Heru Miler poznaju samo preko njenog po obimu dominantnijeg proznog opusa).

Srećem se sa Sandrom Gugić, austrijskom autorkom srpskog porekla, koja živi na relaciji Beč – Berlin. NJen nagrađivani roman „Astronauti“ takođe govori o egzilu i bezzavičajnosti. Sa grupom pesnika rođenih devedesetih na festivalu izvodi performans „Narcis i Zlatousti“ nastao kao referenca na čuvenu Heseovu knjigu. Tekst performansa pisan je u formi poeme, kolektivno, od strane svih pet autora koji ga i postavljaju na scenu, kritički preispitujući aktuelni evropski desničarski diskurs. Kažem joj da je potrebno performans prikazati i u Srbiji. Dogovaramo se kako to i da realizujemo u Beogradu na Svetskom danu poezije 2018.

Nedelja, 18. jun

Na Pariskom trgu, u još jednoj zgradi Akademije umetnosti, kraj Brandenburške kapije do koje sam u rano prepodne jedva stigla jer je Berlin zakrčen velikom internacionalnom biciklističkom trkom, slušam predavanje škotskog pesnika Džona Bernsajda: „Gde vlast nikad ne bi podmićivala? Kako poezija preživljava u doba kulturnog totalitarizma?“ koji osporavajući Odnov stih „Poetry makes nothing happen“ iznosi uverenje da je upravo poezije svojim multifokalnom prirodom istovremeno i edukativna, jer nas uči da dublje razumevamo stvari, pa samim tim može biti i politična. Ovo je melem za moje uši i mene koja sa kolegama u KCB-u i brojnim pesnicima već godinama pokušavamo da pružimo publici uživanje u slušanju i „gledanju“ poezije, kao i da uverimo one koji joj nisu skloni – da poezija ima moć!

Ručam u parku Tirgarten sa pesnikinjom Rumjanom Ebert, čiju smo knjigu „Uglovi i ovali“, u srpskom prevodu Jana Krasnog i izdanju Akademske knjige, promovisali nedavno u Kulturnom centru Beograda, evocirajući i tada uzmicanje pred totalitarnim režimima (Rumjana je poreklom Bugarka koja je u ranoj mladosti napustila „domovinu“). S obzirom da sam želela da probam špargle, naravno, Rumjana preporučuje one bele, koje se u Srbiji još uvek ne gaje, i otkriva mi da se (poput poezije) uzgajaju na malo komplikovaniji način, zahtevaju dosta nege, beru se samo u vrlo kratkom i tačno određenom periodu u sezoni, pre nego što ih „uhvati“ sunce, blagog su ali moćnog ukusa i veoma zdrave! Tako i bi!

Žurim na naredni festivalski program – „Samo reč, Evropa“ koji okuplja dvadeset dvoje pesnikinja i pesnika iz zemalja suseda Evropske unije, među njima su i Dragana Mladenović iz Srbije, Faruk Šehić iz BiH, Nikolina Andova iz Makedonije i Jovanka Uljarević iz Crne Gore. NJihova čitanja kombinuju se sa DJ deonicama kreiranim posebno za to veče i u dijalogu sa pojedinačnim opusima autora učesnika, u skladu sa činjenicom da se poezija govori sa scene, tako da je sasvim opravdana formativna naznaka u najavi programa: „Poetska instalacija“. Sumnje, nade, snovi, preispitivanja, kritičnost, humor, strah, disutopijske, utopijske vizije… ispunjavaju atmosferu te večeri. Oko 300 ljudi u publici štedro nagrađuje autore aplauzima. Ja ponovo celim svojim telom reagujem na pesmu Dragane Mladenović, iako je ne čujem prvi put! Pesma ne adresira stanje u Srbiji, već svakog od nas, van EU ili unutar nje, koji ipak nismo našli način da „prohodamo“ zajedno sa onima koji beže od zla.

Ponedeljak, 19. jun

Stojim kraj Memorijala žrtvama Holokausta, u samom srcu Berlina. Stojim dugo… Na ulazu u Informativni centar Memorijala čitam odjekujuće reči Prima Levija: „Dogodilo se, i moguće je da se desi ponovo: stoga to moramo reći.“ Pokušavam da izložbu pogledam „hladne glave“. Ne ide.

Poseta Muzeju i Arhivi Bauhausa takođe je, između ostalog, praćena izbegličkim narativom. Bauhaus je dva puta preseljavan, a u trećem navratu ubrzo i ugašen po stupanju nacista na vlast. Neposredni susret sa Bauhaus artefaktima još više mi pojačava utisak koliko toga u vezi sa svakodnevnim savremenim komforom i estetikom dugujemo upravo Bauhaus vizionarima.

Potom žurim da čujem Laviniju Grinlou, koja, kako kaže, jezikom pokušava da dosegne ono „između“ pojava, pojmova i emocija. Dozvoljavam sebi da uživam u slušanju ove poezije.

Utorak, 20. jun

Prepodne provodim i Muzeju moderne umetnosti – Hamburger Banhof. Josef Bojs u velikoj koncentraciji! Ovde je od 2015. i jedno od njegovih najznačajnijih dela „Das Kapital Raum 1970-1977“, elementi postavke dokumentuju rad na ovom delu… Dok odlazim u Traduki kancelariju pokušavam da se setim svih projekata koje je Traduki inicirao i realizovao u regionu Istočne Evrope i na relaciji nemački jezik i jezici istočnoevropskih zemalja. Ne uspevam, jer toliko je toga! Hana i Andrej užurbano pripremaju nove projekte, poput nastupajućeg beogradskog sajma knjiga gde je nemački jezik ove godine počasni gost. Obradovao me je ovaj gest koji kulturu ne svodi u nacionalne okvire!

Po podne, pre povratka u Beograd, sedim u bašti Akademije umetnosti sa Tomasom Volhartom, direktorom festivala poezije. Dok paralelni programi teku i novi se pripremaju, on mi sasvim opušteno priča o istoriji festivala i budućim projektima. Za mene koja uređujem programe neuporedivo manjeg formata ovo je nezamisliva situacija. Kaže da 70 odsto budžeta obezbeđuje država, a 30 odsto sam organizator tzv. fandrejzingom. U Srbiji je naravno potpuno suprotno! Lako se dogovaramo da naredne godine Berlinski festival gostuje sa nekoliko programa na našem festivalu. Poklanjam mu knjigu Danice Vukićević „Šamanka“ prevedenu na nemački (Drava) i Antologiju srpke poezije u prevodu na engleski (PEN Srbija)

Kažem Berlinu doviđenja!

Stižem kući kasno, ali Jovana, koja puni 12, uspela je da odoli snu i dočeka me. NJeni i Miodragovi lekoviti zagrljaji valjda će mi pomoći da prebolim Berlin.

Sreda, 21. jun

U KCB-u predstavljamo publici s ponosom naše novo izdanje: Kratka istorija fotografije Jelene Matić, sa odeljkom posvećenim razvoju fotografije u Srbiji. Knjiga je deo izdavačke delatnosti vezane za našu fotografsku galeriju Artget koja u ovo nevreme postoji prevashodno zahvaljujući glavnoj urednici programa KCB-a Vesni Danilović. Za novi poraz kulture u Srbiji saznajem ubrzo – opstanak portala Seecult doveden je u pitanje! Ima li kraja?

Četvrtak, 22. jun

Večeras u Kulturnom centru Beograda Mihaele Šrejer, profesorka Berlinskog slobodnog univerziteta, drži predavanje na temu najnovijih izbora u Evropi i šta to znači za praktični život stanovnika Starog kontinenta. Pripremamo program sa našim dugogodišnjim partnerima, Institutom za filozofiju i društvenu teoriju i Fondacijom Hajnrih Bel.

Čitam da je upravo ovih dana ustanovljen precizniji broj žrtava umrlih ili ubijenih na Berlinskom zidu: 245!

Autorka je urednica u Kulturnom centru Beograda