Prećutana istorija

• Drugorođenog sina kralja Petra Prvog i crnogorske kneginje Zorke Petrović, rođenog u izgnanstvu na Cetinju 1888, istoričari smatraju „najkontroverznijim Srbinom 20. veka – najsposobnijim, ali i najoklevetanijim vladarem u prošlom stoleću“, čije se vojne i državne zasluge u Srbiji prećutkuju i tokom obeležavanja 100. godišnjice „Prvog svetskog rata“, u kome je bio vrhovni komandant pobedničke srpske vojke. „Pitanje je da li bilo gde u svetskoj istoriji postoji ličnost od takvog značaja, koja je toliko dugo i uporno ignorisana i brisana iz pamćenja svog naroda, ili su o njemu, bez ispitivanja stvarnih činjenica, izricani najnepovoljniji sudovi, davane najteže kvalifikacije. Višedecenijska propaganda dve totalitarne ideologije, najzainteresovanije za slom versajske Evrope, čija je vodeća ličnost bio i kralj Aleksandar, ostavila je i ostavlja i dalje svojevrsni destruktivan trag koji se danas isuviše često prihvata zdravo za gotovo i bez ikakvog preispitivanja“, objašnjava za „Danas“ Dušan Babac zbog čega se i sada o kralju Aleksandru Prvom ćuti.

Uz trotomnu knjigu Branislava Grigorijevića, Babčeva monografija je druga važna biografija kralja Aleksandra Prvog objavljena na srpskom jeziku posle „Drugog svetskog rata“. Ovom knjigom obuhvaćeni su najvažniji događaji iz kraljevog života – detinjstvo, mladost, školovanje u ruskim vojnim školama, veza sa ruskom carskom porodicom, uloga komandanta i vojskovođe u „Balkanskim ratovima“ i „Prvom svetskom ratu“, brak sa rumunskom princezom Marijom Hoencolern. Babac piše i o manje poznatih stranama kraljeve ličnosti – kralju kao prvom Srbinu koji je leteo avionom, kralju neimaru, privredniku, čoveku koji, između ostalog, na privatnim putovanjima koristio titulu i dokumenta grofa od Avale, njegovom odnosu prema verskim zajednicama, „Sokolima“, „Jadranu“, njegovim državničkim i diplomatskim potezima na planu unutrašnje i spoljne politike, uključujući i poslednje putovanje u Marselj. Posebno poglavlje posvećeno je spomenicima kralju Aleksandru koji su na prostoru Kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije podizani do kraja 1940. „Treba imati na umu da živimo u postmodernom vremenu gde se o krupnim stvarima raspravlja na bazi uverenja, a ne činjenica. Tako je, na žalost i sa istorijom. Svoju knjigu pokušao sam da prilagodim današnjem vremenu i današnjem čitaocu, koji nema mnogo vremena, koncentracije i želi mnogo vizuelnih informacija. Pokušao sam da komprimujem tekst i da ga obogatim sa više od 480 fotografija, dokumenata, umetničkih dela i predmeta. Nadam se da će ovakav pristup naučno popularne prezentacije jedne veoma ozbiljne teme imati efekta, jer neće zahtevati mnogo slobodnog vremena, već samo određeni stepen dobre volje i otvorenosti uma“, napominje Babac.

On kaže da je danas, na osnovu dostupne veoma ozbiljne literature i istorijske građe, moguće razjasniti kontroverze koje se vezuju za kralja Aleksandra Prvog – od dolaska na mesto regenta posle abdikacije njegovog starijeg brata princa Đorđa, preko „Solunskog procesa“, do stvaranje zajedničke države južnoslovenskih naroda, pa i samog atentata u Marselju i testamenta, mada smatra da su mnoga od tih „otvorenih pitanja“ ipak, „stvar propagande“. Jedna od takvih tema je, prema Babčevim rečima, i stvaranje prve Jugoslavije. Tadašnji regent Aleksandar imao je 30 godina kad je nastala Kraljevina SHS. Iz iskustva današnjeg života u državi, čije se granice ne znaju, a prostor nekoliko decenija unazad stalno smanjuje, teško je sagledati geostrateške prednosti višestrukog povećanja državne teritorije i izlaska na more, pa je kralj i danas meta optužbi da je zbog jugoslovenske „sahranio“ srpsku nacionalnu ideju i državu. „Pod delovanjem ideološke propagande i zbog našeg iskustva prilikom sloma obe Jugoslavije uz nezapamćene žrtve koje je podneo srpski narod, kralju Aleksandru danas se kao najveći greh pripisuje „njegova odluka“ o stvaranju Jugoslavije. Pritom se zanemaruju činjenice da su pored regenta Aleksandra, sve političke, intelektualne i vojne elite u Srbiji toga vremena bezrezervno zastupale ideju ujedinjenja i, što je možda još važnije, da je jedini istinski saveznik Srbije u to vreme, carska Rusija, uništena u vrtlozima „Februarske“ i „Oktobarske revolucije“ prestala da postoji, a da je Francuska, mnogo više značaja pridavala odnosima sa Italijom, najvećim otvorenim neprijateljem Kraljevine SHS / Jugoslavije protiv koje je zvanični Rim pred međunarodnim sudom u Hagu vodio proces zbog naplate srpskih dugova iz „Velikog rata““, objašnjava Babac.

On ukazuje i da bi se, zbog proklamacije regenta Aleksandra od 1. decembra 1918, moglo reći da je on imao najistaknutiju ulogu u stvaranju jugoslovenske države, mada je regent pri kraju rata slao jasne poruke predstavnicima Hrvata i Slovenaca da im ostavlja na slobodnu volju da se priključe Srbiji kao federaciji, u bilo kom drugom obliku, ili da formiraju posebne države. „Nove države ne stvaraju se samo zaokruživanjem nacionalnih teritorija, već u tome značajnu ulogu imaju strategijski razlozi i međunarodne okolnosti u kojima one nastaju. Sile „Antante“ su, posle raspada Austrougarske, računale da taj strategijski važan prostor popune državom Južnih Slovena, kao branom od eventualne ekspanzije Nemačke ili boljševičke Rusije. Postojali su planovi da, ukoliko Hrvatska i Slovenija ostanu izvan te države, one obnove državnu zajednicu sa Austrijom i Mađarskom. Pošto su ih sile „Antante“ tretirale kao „neprijateljske teritorije“ i zbog mogućnosti da ih zaposedne Italija na osnovu „Londonskog ugovora“, Hrvatska i Slovenija su preko svojih predstavnika same tražile spas u ujedinjenju sa Srbijom“, kaže Babac.

Upitan da li je taj „jugoslovenski greh“ glavni razlog zbog kog iz „SPC“ nema nikakvog odgovora na više od 15 godina star predlog da se viteški kralj Aleksandar Prvi kanonizuje, Babac ističe da njega više iznenađuje to što decenijama niko nije pomenuo da je upravo kralj Aleksandar, zahvaljujući ličnoj inicijativi i podršci najzaslužniji za ujedinjenje „SPC“ prvi put posle sloma „Pećke patrijaršije“ 1766″. Posle postizanja sporazuma sa Vaseljenskom patrijaršijom regent Aleksandar je, prema Babčevim rečima, potvrdivši jednodušnu odluku svih srpskih pravoslavnih arhijereja, na osnovu „Ukaza“ od 17. juna 1920. ozakonio ujedinjenje „SPC““.

Ministarstvo odbrane ćuti

U čast knjige o kralju Aleksandru Prvom, od 29. maja do 12. juna, u „Belom dvoru“ je otvorena izložba slika i crteža „Kralj Aleksandar u delima likovnih umetnika“, od kojih su se neka našla i u monografiji. Prema Babčevim rečima, koji je autor i izložbe, planirano je da među eksponatima budu i lične kraljeve stvari koje se čuvaju u „Vojnom muzeju“ u Beogradu, ali Ministarstvo odbrane Vlade Srbije četiri meseca nije našlo za shodno da odgovori na dopis „Belog dvora“.