Pred vratima „modernog varvarstva“

Pri tome je pomenuo novousvojenu Strategiju nacionalne odbrane, koja govori o nadmetanju velikih sila. „Ne znači da će ona neminovno dovesti do rata, ali mi moramo da budemo spremni“, rekao je američki general, dodajući da su neophodne promene u vojsci koje će da se prilagode tehnološkim promenama.

Jasno zaoštreni odnosi među velikim silama, SAD, Rusijom, EU i pojedinim evropskim zemljama, napuštanje ranijih dogovora o ograničavanju nuklearnog naoružanja, ratovi u perifernim regionima u koje su umešane velike i regionalne sile, stvorile su atmosferu nesigurnosti u kojoj se sve češće postavlja pitanje mogućnog novog šireg sukoba, posebno u Evropi.

Na ruskoj strani, prošle godine je na više konferencija vođena rasprava o budućnosti rata. Široko čitani moskovski nedeljnik „Profil“ nedavno je obradio veliku temu o „scenarijima apokalipse“ u kojima je pošao od pretpostavke da rat u Evropi nije više „bauk“. Istočna Evropa i Bliski istok navedeni su kao dva regiona u kojima je najveća verovatnoća za novi sukob.

Trenutno dva američka univerziteta sprovode značajna istraživanja o budućnosti ratovanja: Centar za budućnost ratovanja na Arizona stejt univerzitetu i na Braun univerzitetu.

Naglasak na razvoju modernih tehnologija kao glavnom instrumentu budućih ratova, ne znači da će doći do promene prirode rata. Doskorašnji američki sekretar za odbranu DŽems Matis, više puta je upozoravao da bilo koji stepen promena u tehnologiji, neće stvoriti vojnu filozofiju koja nije bila odranije poznata. Klauzevic je to formulisao kao stav da „pronalasci i ideje teško mogu da utiču na prirodu rata“.

Nove tehnologije utiču na pogoršavanje međunarodno-bezbednosnog okruženja. Dok su raniji ratovi bili izuzetno masivni, danas oni postaju stvar s „daljinskim upravljanjem“. U Evropi postoje još samo dve američke brigade i više nema višemilionskih suprotstavljanih armija koje stoje jedna naspram druge. Najgori scenario, regionalni posredni rat koji bi eskalirao u nuklearni konflikt između velikih sila koji uključuje najmodernije kibernetičke tehnologije, biotehnologije i militarizaciju kosmosa, ne može da se odbaci. Trenutno postoji nekoliko vodećih zemalja uključenih u ovu trku, a razlike među njima nisu velike.

Da bi se umanjila strepnja od neizvesne budućnosti, izvori savremenih sistema očuvanja mira traže se u daljoj ili još daljoj prošlosti. Taj bi sistem trebalo da naliči „modernom varvarstvu“, gde bi tehnički aspekt života, ali i ratnih sukoba bio najmoderniji, a vrednosti i identiteti bi se crpeli iz predmodernih vremena. Tome služi i danas veoma popularna kritika prosvetiteljskih normi i dostignuća, koja je podjednako razvijena i na bivšem Zapadu i na bivšem Istoku.

Tehnološki progres stvoriće rascep među državama koji će uticati i na prirodu eventualnog sukoba. Proizvodnja naoružanja najnovije generacije postaje izuzetno skupa i prema tome, nedostupna, mnogim država u svetu. Najsofisticiranijim naoružanjem vladaće samo nekolicina svetskih država, dok će ostale biti ostavljene u tradicionalnim, konvencionalnim formama sukoba, koje su bile karakteristične za period pre pojave „revolucije u ratovanju“ koja je na kraju bila mešavina doktrina i ideja tadašnja dva suprotstavljena bloka.

„Revolucija u ratovanju“ kao koncept nastala je krajem 70-ih i početkom 80-ih godina kada sovjetski generali, a među njima posebno se isticao Nikolaj Ogarkov, počinju radikalno da menjaju shvatanja o prirodi budućeg rata i potrebama sovjetske armije u njemu. U početku umereno, a onda sasvim otvoreno, odbacuju se ranije pretpostavke sukoba zasnovanog na kvantitetu i broju vojnika i oružanih sredstava kao i ulozi koju u budućem sukobu treba da ima nuklearno oružje.

Na strateškom nivou „vojno – tehnološka revolucija“ učinila je nuklearni rat poslednjom poželjnom opcijom u očima sovjetskih stratega. Oni su bili uvereni da konvencionalna oružja visoke preciznosti u kombinaciji sa pravovremenim otkrivanjem ciljeva mogu da postanu veoma ozbiljna, destruktivna i u prostoru toliko široka, da se približavaju efikasnosti taktičkog nuklearnog oružja. Sovjetski generali su isticali u kontekstu rastuće revolucije u vojnoj tehnologiji, nuklearno oružje nastavlja da igra važnu, ali da stvarna razaranja u budućem mogu da ostanu konvencionalnog karaktera.

Ovo je ojačalo razvoj nove teorije konvencionalnog rata, zasnovanog na poslednjim tehnološkim principima. Sovjetski vojni stručnjaci tada su ocenjivali da će napredne tehnologije, posebno one koje se odnose na informacije i visoko precizno vođeno oružje primenjeno na širokoj osnovi, mogu da dovedu ratovanje do nivoa gde je kvalitet mnogo važniji od kvantiteta, revolucionišući tako prirodu rata. Oni su predviđali dvostepeni napredak. U prvoj fazi revolucije najveći značaj će imati dobijanje, procesuiranje i kretanje osmatranja i usmeravanja informacija, mnogo više nego u vreme hladnog rata, gde će se uvećati vrednost sistema stacioniranih u kosmosu, bespilotnih sistema i rastuća sposobnost da se primeni automatska kontrola trupa, automatizovano otkrivanje i akcija.

U drugom stepenu pojaviće se još naprednije tehnologije (laseri, roboti, mikrotalasi…). Sovjeti su predviđali da će mešavinu sistema velikog dometa, informacionih sistema i rastućih mogućnosti automatizovane kontrole trupa dramatično da promene prirodu rata. Kada su integrisane, te komponente su činile osnovu za „kompleks pametnog ratovanja“. „Mreža mreža“ koju su činile komanda i kontrola, prikupljanje podataka, spajanje i razdvajanje i oružani sistemi, teorijski može da nanese ciljevima velike gubitke, s visokim stepenom preciznosti i razornosti. Rastuća sposobnost za izvođenje širokih operacija, primenom nenuklearnog oružja, implicira da u slučaju krize ili rata vreme za upozorenje postaje sve kraće, što znači da vreme postaje veoma skup resurs u budućim sukobima. Isto kao i informacije.

Endrju Maršal iz Centra za strateške i budžetske procene verovao je da je Sovjetski Savez u opadanju. „Krajem sedamdesetih moje odeljenje došlo je do napisa i drugih radova sovjetskih oficira koji su tvrdili da je počeo period velikih promena u načinu ratovanja. U to vreme, u SAD postavljene su osnove za tu revoluciju, ali su sovjetski vojni teoretičari, a ne naši, bili ti koji su promišljali i spekulisali o dugoročnim promenama. Kako su Sovjeti bili veoma zabrinuti zbog tog razvoja, zaključili smo da bi bilo veoma korisno ako bismo pojačali tu zabrinutost budućim investicijama u pametni borbeni kompleks (kako su ga tada Sovjeti zvali) što je bilo suštinski za njihovu viziju kako će se promeniti ratovanje“, opisao je kasnije Maršal.

To je potvrđeno i u knjizi poznatog američkog futurologa Alvina Toflera „Rat i antirat“ koja je objavljena 1993. i kome je tadašnji jugoslovenski sukob poslužio za konstataciju, koja je kasnije potvrđena, da se svet nalazi pred decenijom krvavih sukoba.

Ova epizoda iz hladnog rata daje zanimljiv primer difuznosti vojnih ideja kao što je to bio slučaj kada su Amerikanci koristili sovjetsku teoriju kako bi preispitali svoje prioritete tokom sedamdesetih. Sovjetska vizija vojno – tehnološke revolucije studirana je, prilagođena i konačno usvojena od američkih vojnih teoretičara, naveo je istoričar DŽon Erikson. (John Erickson, ‘The Development of Soviet Military Doctrine; The Signi?cance of Operational Art and the Emergence of Deep Battle“).

Nove tehnologije neće uključivati samo borbene robote i dronove, nego i nove proizvode koji mogu da primene tradicionalne armije. Među njima, najveći izazov je otkriće izvora energije za nove mašine, njihove platforme i komponente. Jeftin, kompaktan i masovno proizveden izvor energije jeste ono što će dovesti do revolucije u vojnoj sferi, kako se očekuje, u narednih 20 godina. Kada dođe do toga, biće mogućna široka upotreba robota i simbioza sa dron tehnologijama i veštačkom inteligencijom.

Druga osovine je ulazak u nove prostore, jer geografija više neće biti ograničenje za operacije. Ovo pitanje za sada ostaje još uvek u velikoj meri u oblasti interesovanja pisaca naučne fantastike, ali je nesumnjivo da će veštačka inteligencija, posle otkrića baruta i nuklearnog oružja, biti treća velika vojna inovacija koja će potpuno izmeniti shvatanje ratovanja. Eksperti tvrde da je potrebno narednih 30 godina da se stvori veštačka inteligencija koja će da odgovori na intelektualno zahtevne zadatke. U nekoliko narednih godina, napredak u ovoj oblasti biće potpomognut identifikacijom ciljeva i bibliotekama prepoznavanja lica. Srednjoročno, ovo će učiniti zastarelom „nevidljivu tehnologiju“. Paralelno, izučavaju se mogućnosti razvoja interaktivnih sistema „mašina – čovek“ koji će biti u mogućnosti da uklone personal s bojnog polja.

Zabrinjavajuće je da ove pretpostavke kod jednog broja stručnjaka dovode do zaključka o totalnoj prirodi rata. Međudržavno rivalstvo, uključujući korišćenje brutalne sile, oblikovaće sve sfere ljudskog i javnog života, ekonomiju, finansije, ideologiju, kulturu, pa čak i sport. Veruje se da će rat armija da se razvije u rat društava koja se bore za projekte koje žele da sprovedu. To se interpretira kao totalna kontrola svih aspekata društva, jer se smatra da će gubitnici biti one države koje ne uspeju da kontrolišu informacije, ekonomske i finansijske tokove.

Sve ovo može da vodi u direktnu militarizaciju društava i stvaranje unutrašnjih totalitarnih sistema u kojima će građani, ostajući bez elementarnih sloboda, postati unutrašnje roblje bezbednosnih i vojnih struktura koje će nametati svoje planove i instrumentalizovati uslove za ratnu konfrontaciju. U tom smislu, upozorava se, pripreme za rat „spolja“ biće spojene s pripremama za „rat unutra“.