Predrag Marić: Čovek među ljudima

I nas koji smo ga poznavali i one koji su ga viđali samo kada su nas pogađale različite katastrofe.

Njegova pojava bila je adekvatna njegovom karakteru i zato smo svi verovali u ono što je činio i govorio.

Nikada se nije postavljalo pitanje čiji je, ko ga je postavio i kojoj partiji pripada.

U vremenu kada moralne vrednosti doživljavaju sunovrat, a profesionalizam gubi bitke pred nestručnim i bahatim kadrovima, postavljenim na različite načine, najmanje po znanju u umenju, gubitak takvog čoveka nas sve lično pogađa.

Možda većina nije svesna šta je tačno ono što ih je zabolelo kad su čuli vest da je izgubio rat sa koronom ali negde naslućuju da je sve manje onih kojima se veruje, onih koji nam ostavljaju jak utisak profesionalizma i brige za ljude.

A Marić je bio sve to: profesionalan, etičan, emotivan, pouzdan i prijatan.

Njegov lik bio je blizak svima, kao da ga poznaju oduvek.

Ako ga sretnu, popričaće kao sa prvim komšijom.

Ako imaju problem, obratiće mu se kao prijatelju.

Nije ostavljao ni na koga utisak nedodirljivosti jednog zamenika ministra, strogoće jednog generala ili autoriteta bez pogovora jednog načelnika Sektora za vanredne situacije.

Bio je čovek koga bi svako poželeo za prijatelja, rukovodioca, brata od strica ili šta god blisko i svoje.

Njegova nenametljiva pojava, smirenost dok govori čak i ono što nas plaši, iskrenost kada gostuje u emisijama, zauvek se urezala u pamćenju velikog broja građana.

Na društvenim mrežama se nikada nije vodio „rat“ za i protiv njega, kao što je to sada uobičajeno za svakoga ko je javna ličnost.

Da je nešto moglo bolje i da je ponekad bilo i propusta, govorio je sam, bez da ga neko prozove.

Pomalo smo mu zavideli što radi upravo ono što voli i što je u tome izuzetan… ali zar to nije cilj svih koji su se školovali i školuju se za profesiju koju vole?

Mnogo je onih kojima je struka iščupana iz ruku, koji su otpušteni da bi neki bez iste bili uhlebljeni jer su „nečiji“.

Količina patnje je nemerljiva onima koji vole svoj poziv, koji znaju da su profesionalci, a ne daju im da rade, znaju to svi koji toj grupi pripadaju ali je zato Marić bio ono svetlo koje daje nadu da će se to promeniti, da će vredni, pametni, obrazovani i iskusni ljudi ponovo biti na mestima koja im pripadaju.

Kao što je on bio.

Onaj strah koji vas prožima kad uđete u bilo koju instituciju i pitate se da li će to zbog čega ste došli biti obavljeno kako treba, nikada niste mogli da osetite tamo gde je Peđa Marić.

Sigurnost i poverenje u sektor MUP-a kojim je on rukovodio stekli smo svi mi zahvaljujući njemu.

Sve katastrofe, bilo da su poplave, požari ili lični problemi, postajali su manji ako je Predrag tu.

Jedan od retkih koji je imao zavidan nivo kulture ponašanja, da na pozive i poruke odgovara odmah, da ne govori čuvenu rečenicu „reci da nisam tu“ svojoj sekretarici ako neko pozove ili dođe nenajavljen.

Marić je bio čovek među ljudima, kakvog je sve teže naći i svima nam je postavio zadatak sa tri nepoznate – da pronalazimo i afirmišemo ljude koji imaju kvalitete koje je on imao.

Zbog nas samih i zbog naše dece koja bi onda imala sa kim da se identifikuju.

Da učimo i da ih učimo da budu savesni i humani pre svega.

Da se školuju, da veruju u sebe, da se bore za svaki život, svaku kuću, svako stablo.

Da shvate da autoritet ne treba da izaziva strah nego poštovanje.

Ne znam zašto je neko mislio da on treba pre vremena da ode iz Sektora koji je stvorio, a još manje da ode od svih nas.

Ateista sam, ali ću od sada verovati da postoje bogovi, anđeli, paralelni svetovi gde idu veličine, ljudine, heroji.

Verovaću da je ovo bila samo vanredna situacija na nekom drugom mestu gde je morao da interveniše.

Najsilnije od svega verovaću da ćemo se ponovo sresti na mestu gde je stanje uvek redovno, a svi prisutni dobri, pošteni i srećni.

Čast mi je da sam ga poznavala, to je jedna od srećnih okolnosti u ovom nesrećnom danu.

Mom dragom Maretu.