Predrag Ristić: Graditelj crkava i drndafona

Ovde se pojavljuje kao zanimljiv svedok jedne nenapisane istorije. Zapis je nastao u njegovom stanu 2010. godine.

Kako sam dobio nadimak Isus? Kršteno ime možeš da promeniš u opštini, platiš taksu. Nadimak koji ti nalepi okolina ne možeš da otreseš celog života, ako se buniš, tim gore.

* * *

Preplivao sam Savu 1934. godine kada sam imao samo 3,5 godina. Čim su me doveli na splav, na ploveće plivalište „BOB“ kluba uz obalu današnjeg Sajma, ja sam se otrgao od mame i skočio u vodu. Jednom je moj otac skočio u vodu u odelu da me spasava. To pozorište na vodi je gledao ceo splav i profesionalni trener svih sportova u ono vreme. veoma popularan Siki Gaković, koji se vratio iz Francuske gde mu je propala bokserska karijera jer ga je nokautirao jedan crnac. Ovog klinca, rekao je mom ocu, ja ću da naučim da pliva za tri dana – za tri banke. Napravio je „dil“ sa mojim ocem vezao me na kanap i plutu „skupi raširi sastavi“ drilovo me je tri dana. Trećeg dana stavio je u čamac mog oca bacio me je u vodu i ja sam lako preplivao Savu koja je tu široka 215 metara i uzeo mom ocu tri banke.

* * *

1938. godine sa 7 godina učestvovao sam u međutački dok se nameštaju golovi posle utakmice Jug Dubrovnik – BOB klub i skakao sa tranbuline od tri metra i plivao uzvodno i nizvodno 100 metara. Posle toga pošto sam bio vatreno riđ i pegav mazile su me ondašnje šiparice.

* * *

Uprkos ratu, mi smo baš svaki dan išli na kupanje pa i usred zime. Pored toga kao na selu riljali smo celu baštu i travnjak ispred kuće ih ranili smo dve svinje u Senjačkoj ulici broj 3 i radili svakojake teške poslove kao svakodnevno cepanje drva.

* * *

Do kraja rata uprkos gladi izrastao sam do visine od 184 sam bio izrazito mršav tako da mi se ocrtavao svaki mišić na rebrima, a i kičma mi je bila malo kriva, tako da su neki lekari savetovali mojoj majci da moram šest meseci da ležim u koritu. Međutim, ja sam tada baš pod tom dijagnozom trčao 10 km po suncu, i pobeđivao u masovnom krosu da bih dobio patike.

* * *

Za vreme takozvanog „oslobođenja“ bila je direktiva ljubavi prema bratskom Sovjetskom Savezu. Iako žestoki antikomunista, bio sam primećen od nekih predratnih trenera na Adi Ciganliji kako dobro plivam i tako sam izabran da plivam na prvoj prijateljskoj utakmici u oslobođenoj Jugoslaviji avgusta meseca 1945. protiv heroja Sovjetskog Saveza Leonida Mješkova, drilovanog profesionalca. Bazen su nam izgradili Nemci još za vreme okupacije, odnosno kao rezervoar za gašenje požara ali olimpijskih razmera 50/25 dubok 1,5 metara koji je bio uklješten u malom parku između Skupštine i Glavne pošte. Heroj me je na 200 metara prsno ostavio 50 metara, ali me je sačekao i zagrlio. I ta je slika izišla na prvoj strani Borbe.

* * *

Postao sam popularan onakvog neubedljivog izgleda, jer sam prvenstvo Srbije u istom bazenu na 200 metara prsno osvojio 1946. ispred Severina Bijelića, na zavist i ljubomoru mnogih u novoosnovanom plivačkom klubu „Crvena zvezda“, pa je bio red da dobijem podsmešljivi nadimak. Kum mi je bio inače moj prijatelj budući poznati glumac Severin Bijelić, univerzalni sportista, ne samo plivač, već i fudbaler (golman), skijaš itd. U ono doba nije mi još rasla brada ali sam zaista izgledao toliko izmučen i žilav kao da sam malopre skinut sa krsta. Od tada u klubu, na štrafti (korzou u Knez Mihailovoj ulici) u školi, na fakultetu, znali su me samo kao Isus i to me prati sve do današnjeg dana iako sada imam 110 kila.

* * *

Nadimak nema nikakve veze sa današnjim mojim zanimanjem, (projektujem crkve), a i u Udbi kada su me svojevremeno hapsili i privodili na informativni razgovor; raportirali su: „Evo doveli smo Isusa, kako si Isuse!“ Odgovarao sam, usrao sam se od straha.

* * *

Kako je nastao i nestao drndafon? Događalo se četrdesetih i pedesetih godina u vreme kada nije bilo nijednog kafića, pa se omladina vrtela u krug na „Štrafti“ (Knez Mihailovoj ulici) momci i devojke kibicovali su se kao na stočnoj pijaci. Ipak, u tom čoporu nisu bili svi isti. U spontanom zbiranju u ovoj masi bilo je i onih koji nisu govorili recimo o fudbalu već o višoj matematici, a odlazili smo isključivo na klasičnu muziku na Kolarčev univerzitet, na operu, pozorište, kinoteku, izložbe, crkvu….. i bavili se lično sportom a da nismo odlazili na utakmice. Snobovske diskusije o beskonačnosti su trajale često do zore i onda smo odlazili na kupanje na Đačko kupatilo na Dunavu, bez obzira da li je leto ili zima. Stalno smo se međusobno takmičili, ko može više ovo ili ono, da skoči, da preskoči, ali i da reši neki problem iz matematike. Tako sam u šesnaestoj godini naučio sve ono što se uči na našim univerzitetima i više od toga, a neke oblasti koje tada nisam naučio u svojim formativnim godinama, nisam savladao ni kasnije na univerzitetu.

* * *

Takav stav u društvu u kome sam se kretao, bilo na Adi Ciganliji ili štrafti, bio je jedan nemušti otpor da se razlikujemo od komunista uprkos teškim uslovima. Jednom sam bio toliko gladan sa „G“ kartom za snabdevanje, da sam hteo da provalim u jednu povlašćenu radnju za Udbaše u Kolarčevoj ulici, i da pojedem jednu izloženu mortadelu, pa posle toga neka bude šta bude. Ipak bez obzira na bedne uslove (otac na robiji), na sporadična hapšenja i premlaćivanja, konačno sam bio doterao do diplomskog. U toj borbi bilo je važno nametnuti toj diktaturi proletarijata svoj način borbe. Blagodareći svom prijatelju sa štrafte, nažalost danas pokojnom Milanu Kurepi, savladao sam – šetajući se… Teoriju skupova, za koju tada (1955-6) kod nas niko nije znao ni čuo za nju, mada je Teoriju skupova postavio još 1842. Dedekind. Dva francuska akademika su bila izvršila samoubistvo jer nisu mogli da shvate njenu prostu i naivnu suštinu za koju ne treba nikakvo predznanje iz ostalih oblasti matematike. Bila mi je to odlična strategija iznenađenja, da postavim originalnu teoriju akustike dvorana (crkava) na osnovu ove „tajne nauke“ kako je to ocenila zatečena zaprepašćena, a uvek „budna“… Narodna omladina, omladinski ogranak Saveza komunista Jugoslavije.

* * *

Dobrim predznanjem iz 11 tada postojećih teorija akustike potkovao me je na svojim slobodnim predavanjima profesor arhitekta Grigorije Samojlov.

Sve te teorije mogle su da važe samo za pojedine slučajeve, a nikako nisu mogle da obuhvate baš svaku pojavu. Međutim Teorija skupova bila je tako blagorodna da se na jednostavan očevidan najprostiji način mogla objasniti baš svaka, do tada neobjašnjiva akustička pojava.

Pred prepunim amfiteatrom broj 164 na Arhitektonskom fakultetu na Vavedenje 1956, pred komisijom od 6 članova, sat i po iznosio sam sistematski svoju teoriju. Bio sam u punoj kondiciji, kao sportista nikad nisam imao tremu. Nosio sam se uvek kao dripac. Međutim, u ormanu pronašao sam crno odelo od svog dede, takođe arhitekte, vezao mašnu koju nikad nisam nosio ni pre ni posle, a u prepunom amfiteatru, (neki su i stojali) nije se čula ni muva. Svi su me pažljivo slušali, u to vreme bilo im je sve jasno, međutim kada sam završio, ničega se nisu sećali. Svirao sam, radi eksperimenta na flauti i okarini, trianglu i zvučnoj viljuški. Na svega 4 izložena hamera (50/70sm) slobodnom rukom bio mi je iscrtan projekt i jasne potrebne šeme. Na kraju mi je profesor Leko postavio nekoliko pitanja i komisija se povukla da donese odluku. Pet profesora na čelu sa prof. Dimitrijem Lekom i Stankom Kliskom, projektanti, su bili za to da mi se da deset, dok je jedan, Boško Tomić, statičar bio za to da se oborim i dao mi je jedinicu, jer sam hohštapler. Kada sam se vratio kući, otac mi je već bio na robiji, majka mi je rekla: „dobro je što si najzad diplomirao“. Nikakvog slavlja nije bilo, a bilo je mudro da se odmah izgubim da me ne zatvore kao oca. Dve nedelje sam se krio kod tetke mog druga Berislava Petrića koji je, iako je bio Hrvat, bio hapšen zbog velikosrpskog šovinizma, A onda sam dobio mig da mogu da izađem iz rupe.

* * *

Narodna omladina sa Joškom Svobodom i Rankom Finrikom na čelu pokrenula je akciju da se moj diplomski poništi. Tu se pokazo kao tvrd orah gospodin prof. Dimitrije Leko protivnik Korbizijea, koji je svoja predavanja počinjao sa „gospođice studentkinje i gospodo studenti, čast mi je što ste došli na moje predanje“. On i Stanko Kliska, projektant najmodernijih bolnica u Švedskoj, prevremeno su penzionisani, a meni je ostala desetka, samo što mi nije uračunata u prosek.

* * *

Nominalno, ja sam branio koncertnu Dvoranu, međutim svima, a naročito komunistima, bilo je jasno da je moj projekt bio crkva, samo što sam skinuo krst i ubacio fotelje. Te godine bile su najcrnje za pravoslavnu crkvu pa nisam mogao u skoroj budućnosti da očekujem da ću zaista jednog dana biti projektant pravoslavnih crkava, a nešto sam morao u međuvremenu da radim. Tako sam čekajući oslobođenje od komunizma, bio prinuđen da u malom proverim svoje teorije u praksi. Tako sam, koristeći razne originalne patente, konstruisao i izradio muzički instrument drndafon koji je zaista imao neslućene zvučne mogućnosti. Za njega se zainteresovao pored ostalih naročito kompozitor Zoran Hristić i sa drndafonom smo činili čuda. Možda je prvi put trajno krenulo 1966. u dečjoj seriji RTB „Ni crno ni belo“.

U zvučnom scenariju za mnoge pozorišne predstave mi smo mogli da ostvarimo zaista svašta. Recimo; ruski tenkovi jurišaju kroz Banat, petao kukuriče, neviđena crkvena zvona od 10 tona, vodopad i na kraju sam svirao „Eine kleine Nacht Muzik“ ili bilo šta drugo.

* * *

Dobili smo poziv od Paul-a Price-a, direktora „Manhattan School of Musik“ iz NJujorka, s tim „da ne povedemo veću grupu od 16 muzičara“; a svirao sam samo primerne mogućnosti drndafona, samo ja jedan! Učestvovali smo Zoran i ja na Muzičkom bijenalu mladih u Parizu, Bijenalu moderne muzike 1973. u Zagrebu i Jugoslovenskoj muzičkoj tribini u Opatiji. Međutim, možda je vrhunac bio dobijanje dve Zlatne arene za muziku u Puli u filmovima „Hasanaginica“ gde se pored osnovnih dramatičnih tonova čuju vrane i vodopad i filmu „Horoskop“ reditelja Bore Draškovića gde se čuje kako provalnici razbijaju staklo na hali, a čuje se prvo kako tutnja tupi proboj, pa prskanje, pa eho iz hale i na kraju kako komadići stakla padaju na pod i njihov povratni eho. Zatim voz dolazi i odlazi. U svemu ovome nije razbijen nijedan komadić stakla niti je prošao voz. Sve je snimio Tričković na magnetofonu „Nagri“ u mom potkrovlju, za jedno posle podne.

* * *

Efekat voz prolazi kroz razne fantastične predele, kroz tunele, preko mostova, kroz mećavu… Pod imenom „Gang“ na Trijenalu Trigon u Gracu 1969. godine je puštano na velikim stereo zvučnicima kroz taman prilazni hodnik izložbe, tako da je prepadnuta publika skakala ustranu da ne bi bila pregažena. Ta je „muzika“ puštana kao špica radio i televizije u Beču kao najava izložbe.

* * *

Drndafon sam upotrebljavao kao ilustraciju i za druge moje lične nastupe na TV kao i za moj naučni film o rekonstrukciji Lepenskog vira, koji je nagrađen prvom nagradom kao najbolji TV film na Jugoslovenskom festivalu na Bledu 1970. godine. I drndafon je dobio nagradu kao ilustracija za moje „Savske tablice“ na festivalu radio drame u Italiji. Držao sam i solo koncert na drdafonu u umetničkoj koloniji u blizini Rima 1973. sa dve švajcarske violinistkinje.

* * *

Toliko mogu da se setim, jer mi je u jednom momentu drndafon definitivno dosadio, da nisam mogao da ga vidim, iako je srećno preživeo neoštećen jedan požar u Studentskom kulturnom centru.

* * *

Posle toga u miru od drndafona prošlo je mnogo godina. Pao je komunizam, i ja sam dočekao da silovito projektujem crkve koje su sve izuzetno akustične. Dimitrije Stefanović, koji je dirigovao studijskim horom SANU, plakao je od uzbuđenja koliko je crkva u Slavonskom Brodu bila akustična (ovu crkvu je, nažalost, iz tri miniranja srušio između 12-13. jula 1992. godine Ante Prkačin, zastupnik Hrvatskog Sabora).

* * *

U međuvremenu sam sagradio sa manjim i većim uspehom stotinu crkava, a predavanja iz akustike držao sam i na univerzitetu u Gracu. Crkva na Ubu takođe je izvanredno akustična. Osilio sam se pa sam se usudio da tražim Nacionalnu penziju. Međutim u žiriju je bilo i Društvo arhitekata koje su moje obilno građevinsko delo ocenili kao zaostalo, jer ne doprinosim ništa novo arhitektonskoj misli već kopiram srednji vek (u stvari su mislili da nisam raskrstio sa religijom). Spasla me je slikarka Vesna Golubović, koju nisam do tada uopšte poznavao koja je uzviknula: „Pa on nije arhitekta već multimedijalan umetnik“. Kad je objavljeno da sam dobio nacionalnu penziju, mnogi su me pitali da li sam to ja, a kad sam rekao Zoranu Hristiću da sam na drndafonu dobio nacionalnu penziju, on se iskidao od smeha.

* * *

Drndafon se sada nalazi u muzeju Medijale, jer Medijala je stasala u mom potkrovlju u Senjačkoj 3. Ja uopšte ne mislim više na njega, a i ne znam posle svečanog otvaranja i izložbe Medijale gde se sada nalazi taj muzej.