foto (BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIĆ)Meni su neke dvorišne česme simboli tih prostora gde sam odrastao.
Nemam osećaj pripadanja prošlosti, ne bih se vraćao u nju. Nije to neka neprijatnost, nego baš nepripadanje. Kao da je sve to služilo sadašnjem egzistencijalnom obliku i da je samim tim nekompletno, pa zašto bih živeo međufaze i segmente? Ponovo. To je samo nepripadanje, iako sama sećanja nisu puko nerada.
***
Međutim, kad pomislim koliko je dominantan uticaj nepredviđenih, pa i sasvim nepredvidivih okolnosti na sve što se dešava, onda mi deluje najizazovnije da koristim trenutke. Kao da je ikada i bilo moguće išta drugo koristiti.
***
Tamo gde postoji, prošlost se ugradila u umešnost, u veštine i ponajviše u strpljenje. To strpljenje nije parcijalno odustajanje, nije ni slabljenje strasti, nije čak ni pametno oklevanje dok se promišlja. Strpljenje je sposobnost nedonošenja konačnih zaključaka.
***
Bilo bi dosta pretenciozno, čak i arogantno uopšte uočavati sopstvenu tačku na kursu civilizacije. Taj tren nije namenjen posmatranju, nego življenju. Inače, svest o toj civilizacijskoj razvojnoj pravoj, jedva primetnih zakrivljenosti, me pomalo plaši, ali i inspiriše. Te lake zakrivljenosti su deo ogromnih prirodnih, ali i snažnih društvenih magnetizama, zbirnih ljudskih napora u realnom vremenu. Istorija ih pamti u interpretiranim pričama, mi ih živimo.
***
Tačke koje nam pripadaju kad se dovoljno uveličaju imaju svoju kružnicu, i sadržaj unutar te površine. Detinjstvo svi gledamo sa previše konstrukcija, što zbog priča, naknadnih iskustava i raznih memorabilija. Meni su neke dvorišne česme simboli tih prostora gde sam odrastao. Počev od neke u prvom domu koji pamtim, gde sam često prao iznenadnu krv iz nosa. Ozidane u neku nefunkcionalnu formu korita i stabla od fasadne cigle na kojem je uvek stajao tvrdi sapun.
***
Na donjoj strani sapuna komadići peska, ili kakve druge neželjene abrazivne materije. Ili neka pocinkovana cev u selu kod roditelja moje majke, završavala se lučnim telom česme o kojoj je deda posebno vodio računa, da se ne zavija prejako jer može da oblajzne. Stalno je curila, a voda iz nje je uvek bila topla i osećala sa na neku baru. Sa tim dvorišnim česmama se uvek računa na slobodu da te nije briga što prska svuda naokolo, ali ta njena sloboda je uvek koštala moje nogavice, i to me je uvek nerviralo.
***
Neke kasnije česme sam zapamtio u centru grada. One su imale neke predimenzionirane mesingane slavine koje kad uspeš da stisneš opet postaneš žrtva. Nikad se nisam napio vode sa njih, niti ih se po tome sećam. Neki čudan položaj za krupne gutljaje, a samo se oni računaju u zadovoljstvo.
***
Jednu pamtim po tome što mi vlasnica nije dala ni da pijem sa nje. Biciklom oko grada sa drugarima, upad u dvorište i kurtoazna molba upućena starijoj gospođi završila se nekim trabunjanjem o ceni i vodomerima.
***
U obdaništu se sećam spoljne česme, ali najjača slika ipak mi je bio otac koji stoji na nekom uzdignutom polukružnom stepeništu, iskreno tužan što ja plačem i ne želim da ostanem tu, a on nema rešenja za mene, osim da me grli i čeka da prihvatim neminovnost. To je inače srećan život. Prihvatiti neminovnosti, suočiti se sa njima, a sreća je taj autoritet na dva stepenika iznad koji sve razume i grli u trenucima suočavanja.
***
Taj moj autoritet, moj otac, i ja smo imali istu učiteljicu. Ona je za tih nekoliko generacija između nas malo emancipovala svoje metode, jer njega je i ošamarila par puta, mene samo vukla za zulufe. To me je prvi put baš iznenadilo, nisam znao da ljudi to rade jedni drugima, čak ni kad je kazna u pitanju. Skupljene usne nad sitnim zubima ukazivale su na to da je spremna za osvetu arhaičnim frizurama osamdesetih godina prošlog veka.
***
Osim toga, bila je razumna i češće opuštena kao sako koji joj je stalno spadao sa levog ramena jer ga je uvek nosila ogrnutog. Drugari su mi bili stvarno drugari, sve do puberteta. Tad smo morali da se izodvajamo kao pravi petlići. Jesmo se i tukli, ali pred kraj sedmog to je postalo baš opasno, jer su postali moderni neki leptir noževi, a grupne tuče postajale sve češće, pa je bilo bolje trpeti i inferiornost nego teške povrede.
***
Mada, ni ta inferiornost u tom dobu nije laka povreda. Imam i ja sijaset onih primera kako je naše vreme bilo nešto, a današnja deca ništa, ali to prosto nije tačno. Nije tačno ni naše nešto, ni današnje ništa. Svako svoj krug obilazi kao da mu je sve, a to je svakako nešto. Presecamo se i imamo iste tangente, ali jednako je važno.
***
Polovina mog odeljenja iz osnovne našlo se u istom odeljenju Gimnazije. Kasnio sam skoro deset dana sa polaskom u prvu godinu, jer sam prethodno pokušao da se nađem u srednjoj Vojnosanitetskoj školi u Novom Sadu. Nije bilo šanse da sa bilo kim uspostavim komunikaciju osim sa jednim momkom iz Podgorice, ali smo obojica odlučili da je napustimo.
***
Taj, uslovno rečeno, izlet, u velikoj meri mi se kasnije pokazivao kao kratak, ali jako značajan indikator mojih frustracija koje ću celog života nastaviti da rešavam – nesporazumi. Izostanak ili nedostatak komunikacije, razumevanja i svega što sprečava stvaranje odnosa. U tom spazmu sam i došao u Gimnaziju.
***
Očekivao sam da nastavim sa svojim odeljenjem tamo gde smo stali u junu, ali za tih par dana uspostavljenje su sasvim nove pubertetske sinapse, pa sam izlazio sa časova da odbolujem neku usamljenost i vraćao se u tu grubu komunikacijsku neizvesnost.
***
Počinjao je rat, a mi smo izlazili u grad. Vesti nismo dočekivali u kući. I za taj rat sam bio siguran da je rezultat ogromnog nesporazuma, da sve možemo da rešimo. Naročito je bolno bilo slušati ljude koji govore o istoj stvari u odvojenim terminima, i emisijama, delovalo je kao bi sve moglo da se reši samo da se nađu u isto vreme na istom mestu.
***
Tu zabludu nastavio sam da živim nad večnim upitanostima. Iako sam Mašinski fakultet upisao samo da bih odlagao služenje vojnog roka, stvarnu radoznalost sam zadovoljavao u filozofskoj i psihološkoj literaturi. I novinarskoj profesiji kojoj sam prišao šunjajući se sa miksete lokalnog radija.
***
Prvi pravi radijski prilog napravio sam na nagovor dežurne novinarke B92 koja je čula da je pucano u Elektrosaobraćajno-tehničkoj školi u Kraljevu i htela da ima info sa lica mesta. I otišao sam, dobio par osnovnih uputstava i krenuo. A tamo, u toj školi je bio ubijen direktor škole, otac moje drugarice.
***
O stradanjima tih godina sam kasnije izveštavao, ali nisam mogao da budem pasivan i precizan u opisivanju. Milka, Šmuci, Vanja i ja smo počeli da skupljamo hranu i sačekujemo izbeglice iz Krajine, par godina kasnije i za one sa Kosova i Metohije. Išli po kolektivnim centrima, pravili priče o rezervistima, bombardovanju okoline grada… Mediji, odnosno komunikacija i aktivizam, tada se to spojilo. I to sam manje-više i sada. Ispravljač komunikacijskih čvorova i društveni fizikalac.
***
I dan-danas mi je logično to što sam upisao Teološki fakultet, iako se ljudi često iznenade. Čak mi je logično i to što ga nisam završio. Filozofija potpomognuta dogmom koja se ne folira jeste dobar sagovornik tražitelju ohrabrenja u postojanju. Ali ako on mora da uči starogrčki i redovno ide na predavanja i vežbe, a da živi u Kraljevu, onda odustaje. Mada, sve su to izgovori za život kojim se lakše upravlja.
***
Moglo je da se noći kod sestre u studentskom domu, kod drugara iz srednje, kod Ace u internatu koji je baš voleo to da bude, i ubrzo nakon fakulteta postao sveštenik. Ali ako to ne osećaš kao poziv, nosiš mikrofon i juriš priče, a sa životom se raspravljaš kroz literaturu, onda je ok i da pristaneš na odustajanje. Jedan od najtežih pristanaka, doduše.
***
Učio sam da budem novinar protiveći se pretpostavkama. Tako sam se i na specijalističkim obukama za izveštavanje o različitostima sukobio sa samim sobom punim predrasuda. Naglas, i pred svima kad god je zatrebalo. Izdržao neprijatnost i postao delimično osposobljen da i druge dovodim u takve situacije koju grupni odbrambeni mehanizmi nameću.
***
Na tom konfliktu se dosta uči, tako sam i nastavio da učim druge. Ispostavilo se da me to ispunjava više nego išta ranije. Jer to je uspešna komunikacija, u poljima u kojima mi ne nedostaje argumentacije. Radio sam sa Media Diversity Institute, ANEM-om, OneWorld Radio, OneWorld International i Platform for SEE, Savetom Evrope…
***
Imao sam čak i jedan konsalting susret sa domaćim javnim sektorom u Elektroprivredi, nepune dve godine. I tu sam mnogo naučio. Ali o zemlji u kojoj živim, gde i kako žive ljudi, od čega, kako funkcioniše javni sektor, kako partije i država, kad god ih je bilo moguće odvojiti.
***
U tim komunikacijskim džepovima i dan-danas leži sva prošlost koju nazivamo nedokučivom. Neko to zove i mentalitetom, ali ipak je to sve ono na šta se ljudi pozivaju u razgovorima sa drugima, a sa sobom ne bi smeli. To smo mi u kolektivu. Ta ograničena prostranstva svesti i kulture dobro dođu u saznavanju strukture poruke kojima ljudi uobičajeno komuniciraju. Takav dobronamerni marketing mi ima smisla. Namerno kažem dobronamerni, jer onaj u kome ljude moraš prvo da uveravaš da su nesrećni, i u problemu, da bi im ponudio rešenje i dalje nije moja oblast.
***
Poznajem taj šablon reakcija i situacionih emocija, još iz svog posla, tako sam bio siguran početkom 2013. da ne mogu biti usamljen u osećanju da je počeo društveni i moralni odron. Otuda nisam bio iznenađen da isto misle i drugari iz nekadašnjeg Otpora, aktivisti i vredni ljudi mog grada. Te društvene mreže na svašta ukažu, i koliko nas ima, pa i na moguće bliskosti, ali da nas tako lepo profiltriraju za kratko vreme mi je baš bilo neobično.
***
To je bila artikulacija jednog snažnog krika protiv nepravde. Krik koji nije bio izraz nemoći nego aktivnog nemirenja sa odronom koji se na naše oči pretvarao u sunovrat. Zbog toga taj krik i dalje odzvanja. I doziva nas sve na okup evo već deset godina. Svi smo tu, na jedan poziv. Ima nas manje samo za onoliko ljudi koje smo, nažalost, zauvek izgubili. Taj naš Lokalni front je, ako ni po čemu drugom, po tome fenomen! Da okuplja nove ljude, ali da niko od osnovne ekipe ne nedostaje.
***
Takvi kočoperni i nestruktuirani, laka smo meta, ali težak cilj za svakog neprijatelja. Svesni jedine nepobedivosti koju imamo, ne ograničavamo sebi ni teritoriju, ni domete. Pokrenuli smo skoro svaki grad u Srbiji predsedničkom kampanjom Saše Jankovića. Većine prenoćišta se tokom ta dva meseca i ne sećam, ili bar ne razlikujem pejzaže pored puta tokom noći koje su me zaticale premorenog u kolima.
***
Ali se sećam neke nade, raznih oportunizama, dečačkih očekivanja i hekleraja bez mustre na domaćoj političkoj sceni. Ova nada, kada nema prezime i oportunističke namere je dovoljan motiv da se i dalje bavimo dečačkim očekivanjima. Jer kako nam rekoše na Dalekom istoku „čak i da ustanovimo da je svet sasvim nepromenjiv, mi nećemo imati moralna prava da prestanemo da pokušavamo“.
***
Kad smo nepune dve godine kasnije krenuli na čuveni Ibarski marš do Beograda, imali smo na umu da skrenemo pažnju javnosti na nedopustivo nekažnjavanje zločina, držali lupu nad datumom u kalendaru kako rupa u kolektivnoj svesti ne bi zarasla. Nismo bili svesni da ćemo tako otvoriti mnogo važnije područje – društvenu empatiju.
***
Ljudi su imali svoje predstavnike na ulici, govorili su i ćutali u njihovo ime, ali su hodali. Na neki način podnosili kolektivnu žrtvu. I mnogi su odjednom dirljivo reagovali na to. Jer to niko nije morao umesto njih, a ipak je uradio, i ljudi su zaplakali nad zajedničkom sudbinom. A mi smo samo hodali. Do kraja.
***
Kad smo se pogledali ispred Hrama Svetog Save, znao sam da smo umesto vidljivosti problema, tada završili sa izgradnjom sopstvene ekipe. Pet dana smo jedan drugom netremice gledali u ramena, i merili rastojanje glava od šleperskih retrovizora. Pomagali jedni drugima bez sažaljenja, ali i bez upitanosti nad smislom.
***
To ovde postoji, ljudi su emotivno veoma živi, i to na dobar način, ali ako društvo ne podstiče dobre emocije, senzacije će regresirati do porno nivoa senzibiliteta. Dotle smo i dobacili kao društvo.
***
Porno društvo ne zna za sramotu, nema uzuse, nema ni društvena pravila koja bilo koga ograničavaju. Tako oni sa najvišom količinom moći postaju izrazito opasni. Neopterećeni savešću uz prenaglašenu potrebu za sopstvenim identitetom čiji su razvoj zagušili isključivo potrebama, ljudi na vlasti su postali stvarna pošast. Ako se sa civilizacijske prave izdvoji nit našeg podsveta, stvarno je došlo da zakrivljenja, sa trbuhom na dole.
***
Nije više ni pitanje ciljeva i upotrebe sredstava, oni se često i ne razlikuju, poput izbora i vlasti. Oni vladaju izborima, a sredstva su im ciljevi. Ako si im na putu, mrzeće te. A podsetićemo se da ljudi najviše mrze svedoke svojih nemoći i nedela. Kad pravila nema, nema ni nedela, tako da u dokazivanju svoje moći oni mrze svedoke nemoći. Zavist očajno nezrelih. Hir orgija koji se ceri svemu obučenom i gladnom.
***
Kampanje mobilišu i dobro, ali podižu očekivanja koje dobrota sama po sebi ne može da ispuni. Zbog toga me oduvek više plašilo neispunjeno očekivanje dobrog čoveka, nego ispunjenje zlih namera. Jer neispunjenje dobrog amputira, ispunjenje zla anestezira. U kombinaciji su najgore. Njima je neprijatelj pristojan svet. Osetljiv na primitivizam Ko nema svest o tome da je danas najopasnije uništiti očekivanja pristojnog sveta, ne bi trebalo da se naziva opozicijom ovoj vlasti.
***
O sagovorniku
Predrag Peđa Voštinić je u ceo svet, pa i svet medija, ušao kao novinar radio-stanice u Kraljevu i lokalni dopisnik informativne redakcije čuvenog radija B92 devedesetih godina. Učestvovao i vodio međunarodne projekte saradnje u oblasti medija i civilnog sektora. Poslednjih deset godina bavi se društvenim i političkim aktivizmom i savetujući privrednike u oblasti marketinga i komunikacija sa javnošću. Predaje Sadržaj u marketingu na Institutu za digitalne komunikacije u Beogradu. Jedan je od osnivača pokreta Lokalni front koji se bori za očuvanje dostojanstva u politici. Živi i deluje iz Kraljeva.
Oni vladaju izborima, a sredstva su im ciljevi
Porno društvo ne zna za sramotu, nema uzuse, nema ni društvena pravila koja bilo koga ograničavaju. Tako oni sa najvišom količinom moći postaju izrazito opasni. Neopterećeni savešću uz prenaglašenu potrebu za sopstvenim identitetom čiji su razvoj zagušili isključivo potrebama, ljudi na vlasti su postali stvarna pošast. Ako se sa civilizacijske prave izdvoji nit našeg podsveta, stvarno je došlo da zakrivljenja, sa trbuhom na dole. Nije više ni pitanje ciljeva i upotrebe sredstava, oni se često i ne razlikuju, poput izbora i vlasti. Oni vladaju izborima, a sredstva su im ciljevi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
