Predrasude Zapada o Rusiji

Ovo su polazne hipoteze švajcarskog publiciste, autora nekoliko knjiga Gija Metana, koji je izložio u studiji „Rusija – Zapad. Hiljadu godina rata“, u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada i Informatika iz Beograda (2017), a koju je prethodno objavio u Ženevi 2015. godine, prevela s francuskog Kristina Bojanović.

Metan naglašava da ovo istraživanje ni po čemu nije antizapadno. Utvrditi kolika je snaga mržnje prema Rusiji ne znači, ističe on, poricati vrednosti demokratije, slobode i ljudskih prava koje Zapad promoviše od Francuske revolucije naovamo. Kritikovati pogrešno ponašanje Zapada ne znači osloboditi Rusiju njenih nedostataka i grešaka, ističe Metan.

Rusofobija je duboko usađena u kolektivno nesvesno zapadnog čoveka, kako bi to rekli Frojd i Jung. Zbog toga su, vrlo često, kritike rusofoba odvojene od stvarnog ponašanja objektivnog delovanja Rusije. Kao i antisemitizam, rusofobija je način da se esencijalizuju određena pseudoobeležja – varvarstvo, despotizam i ekspanzivionizam – da bi se opravdao ostrahizam (grč. ostrakon – izgon, prognanstvo). Još je Dostojevski u „Dnevniku pisca“ (1881) pisao o pogubnosti rusofobije: „U Evropi nas vide kao Azijate, parazite i robove, dok smo u Aziji viđeni kao gospodari, Evropljani. Prema Evropljanima, taj savez Slovena, to je osvajanje, otimanje, zloba, izdajstvo, uništenje budućnosti civilizacije, prosta mongolska horda. Tatari!“

Rusofobija se proteže vekovima, neprestano se iznova pojavljuje u nepredviđenim okolnostima. Nestane, da bi iz misterioznih razloga ponovo buknula. Istražujući moć predrasude o Rusiji, Metan polazi da činjenice da Rusija, nasuprot Kini, Mesopotamiji ili Egiptu, nije višemilenijumska civilizacija koja je izumela pismo pre Zapada, nije kolevka Hrista i Biblije. Zbog toga je ovu ogromnu, hladnu, pustinjsku i divlju, evroazijsku i slovensku zemlju, lakše bilo izložiti optužbi za varvarstvo, tiraniju, ekspanzionizam. Na Zapadu je nametnut stereotip da se Rusi, po sebi, nasilni i surovi jer ubijaju, šalju u progonstvo i muče etničke i verske manjine. Kao primer ističu se ratovi u Čečeniji, Staljinovi komunistički gulazi, Putinovo gušenje opozicije i prisajedinjenje Krima. Metan ovo ne osporava, ali navodi masovne progone Afrikanaca koje su izveli Španci, Portugalci, Francuzi i Englezi, ili mučenja zatvorenika u Gvantanamu, kao i civilne žrtve američkih bombardovanja u Somaliji, Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji tokom poslednjih četvrt veka, što je izazvalo migrantsku krizu. Ovome treba dodati i bombardovanje Srbije od strane NATO-a 1999. godine. Zbog čega onda, zaglušujuća tišina, s jedne strane, i snažna uzbuna, s druge strane, pita se Metan? Na Zapadu se očito oprašta Nemačkoj, Francuskoj i SAD-u, ali ne i Rusiji. Oprašta se takođe i, italijanskoj i drugoj mafiji, ali se glasno govori da je najopasnija ruska mafija.

Koji bi istraživač, ili koji bi novinar na Zapadu, pita se Metan, mogao izgraditi karijeru opovrgavajući klišee i stvarajući pravedniju sliku o Rusiji? Na sopstvenom iskustvu Metan opisuje „vrtoglavicu pred količinom predrasuda, antiruskih klišea i sistematske pristrasnosti koju je usvojila većina zapadnih medija“.

Nakon objašnjenja moći rusofobične predrasude na Zapadu, na nizu primera, Metan utvrđuje istorijsko, religiozno, ideološko i geopolitičko poreklo koje stoji u osnovi mržnje prema Rusiji. On prati genealogiju rusofobije kod više evropskih nacija od 13. veka, u stvari od kad je Karlo Veliki u osmom veku osporio Vizantiji mesto naslednice Rimskog carstva. Ruski knez Vladimir, koji se krstio na Krimu 988. godine, opredelio se za Vizant (Konstantinopolj), a ne za Rim. Već od tada se javlja kriza razumevanja.

U zaključku Metan ističe da je ovaj negativni diskurs o ruskoj drugosti konstituisan za nikad dovršeni zapadni identitet. Evropi, podeljenoj u krizi, potreban je ruski neprijatelj kako bi ostvarila svoje jedinstvo. Isti sindrom važi i za SAD. Poput Snežanine maćehe, Zapad se neprestano preispituje pred ogledalom ne bi li se ohrabrio, završava Metan bajkom o Snežani.

Gi Metan je napisao odličnu knjigu, koja se pojavila u pravo vreme – zaoštrenih međunarodnih odnosa, knjigu koja govori i dokazuje o postojanju još jedne društvene patologije koja je prisutna u svetu i koja potvrđuje tezu Osvalda Špenglera od pre sto godina o krizi civilizacije, koja se manifestuje i na ovaj način.

Autor je prof. Univerziteta u Novom Sadu