Predsednik Srbije nije imao vlast

U nastavku svedočenja u odbranu bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića, profesor beogradskog univerziteta Ratko Marković je tvrdio da Srbija po ustavu iz 1990. godine nije bila „polupredsednička nego parlamentarna država“. To, po njemu, proizlazi iz ustavnih odredbi po kojima predsednik Srbije nije obavljao nijednu od tri aktivne vlasti – zakonodavnu, izvršnu i sudsku.
Po Markovićevom tumačenju ustava, predsednik Srbije je imao „minimalna ovlašćenja i simboličku ulogu“, dok je stvarna vlast bila u rukama parlamenta i vlade na republičkom, te vlade i predsednika SRJ Slobodana Miloševića na saveznom nivou. Savezni organi su, između ostalog, bili nadležni za odbranu zemlje i oni su, kaže svedok, donosili odluke o upotrebi Vojske Jugoslavije, mobilizaciji i uvođenju ratnog stanja.
Optužba je, međutim, u svom dokaznom postupku tvrdila da je saveznim ustavom propisano da vojskom komanduje tadašnji savezni predsednik Milošević, na osnovu odluka Vrhovnog saveta odbrane, čiji su članovi, pored saveznog bila i dva republička predsednika – Milan Milutinović i Milo Đukanović. Marković to ne negira, ali tvrdi da VSO nije radio u skladu sa ustavom, odnosno da je „umesto odluka donosio političke zaključke“, a da je o svim pitanjima u vezi sa vojskom odlučivao Slobodan Milošević. Predsedavajući sudija je tim povodom svedoka podsetio na izreku „da se karakter psa neće promeniti ako ga nazovemo mačkom“, odnosno da nije bitno kako će se određeni akt zvati, nego kakvo je njegovo pravno dejstvo, naglasivši da će veće pažljivo proučiti zaključke VSO i doneti odluku o njihovom karakteru.
Predsedavajući sudija se umešao u današnje glavno ispitivanje svedoka i kada je ovaj tvrdio da je na sednicama VSO reč saveznog predsednika imala veću težinu od reči dvojice republičkih predsednika. Sudija Bonomi je upitao šta bi se dogodilo ako bi Milošević zastupao jedan, a Milutinović i Đukanović drugi stav, posle čega je Marković priznao da se, po poslovniku, na sednicama VSO odlučivalo prostom većinom, što bi značilo da je Milošević mogao biti preglasan.
Pošto optužba tvrdi da je Milutinović propustom da spreči progon kosovskih Albanaca prekršio svoju ustavnu obavezu zapisanu u tekstu predsedničke zakletve „da će štiti sve građane Srbije“, odbrana nastoji da dokaže da nema pravnih posledica zbog nepoštovanja zakletve. Marković kaže da predsednik u tom slučaju može snositi „samo moralne, a ne i pravne posledice“, budući da je tekst zakletve u ustavu stavljen pod znake navoda i da kao takav zapravo nije deo najvišeg pravnog akta.