Predsednik Ujedinjene desnice Francuske ušao u trku

Trka za francuske predsedničke izbore počela je izuzetno rano, početkom leta 2006, iako se prvi krug izbora održava 22. aprila, a drugi 6. maja ove godine. Da li što su se građani već umorili od svakodnevnih rasprava kandidata ili što su imali isuviše vremena da uoče slabosti u njihovim programima, tek Nikola Sarkozi, kandidat vladajuće UMP stranke, i Segolen Roajal, opozicione socijalističke, dva kandidata koji su se odavno izdvojila od ostalih, počinju da gube prednost. Roajalova je imala nespretne izlete u spoljnu politiku, posebno tokom posete Kini, kao i prilikom posete delegacije kanadske provincije Kvebek Parizu. Nasela je i na telefonski poziv glumca-imitatora Žerar Doana, koji se predstavio kao korzikanski separatista, da bi mu odgovorila „ne govorite to glasno“, ostavljajući sumnju da se bar unekoliko slaže sa njim. Sa svoje strane, njen protivnik Sarkozi izazvao je gnušanje zbog korišćenja tajnih policijskih službi u kampanji, kao i razumevanju sa ekstremnom desnicom, netačnim optužbama na račun Roajalove da je utajila porez, nejasnoćama u pogledu politike prema Iraku i približavanju pozicijama SAD.
Prema ispitivanjima javnog mnjenja Figaroa, koji otvoreno navija za Sarkozija, 71 odsto građana ocenjuje sadašnju predsedničku kampanju kao lošu, gotovo podjednako pristalice levice (71 odsto), kao i desnice (69 odsto). Pri tome, po anketi Figaroa, njih 33 odsto smatra da je Sarkozi odgovoran za loš kvalitet, a 24 odsto Roajalova, dok njih 43 odsto ne smatra nikog posebno odgovornim, ili nije opredeljeno. Niko ne optužuje druge kandidate za lošu kampanju. Verovatno i zato pojavljuje se i treći kandidat, Fransoa Bajru, predsednik centrističke i izrazito proevropske UDF stranke, koji im se pridružuje. Da podsetimo, takođe član UDF, Žiskar D’Esten bio je predsednik 1974-1981, na predsedničkim izborima 1989. Simon Vejl je kao kandidat UDF osvojila 8,43 odsto glasova, a 2002. Fransoa Bajrua 6,84. Početkom kampanje za izbore 2007, prema istraživanjima, za Bajrua se izjašnjavalo otprilike devet odsto građana, ali broj njegovih pristalica stalno raste i krajem januara za njega bi glasalo 14 odsto građana. Ako broj njegovih pristalica nastavi da raste on može da pokvari račune i Segolen Roajal i Nikoli Sarkoziju koji, po poslednjim ispitivanjima, u prvom krugu mogu dobiti otprilike 30 odsto glasova. Sem ova tri kandidata nijedan drugi, čak ni Lepen sa 10 odsto pristalica, iako skupi potrebne potpise za kandidaturu, nemaju realnu šansu da budu izabrani. Ovo su samo statistička istraživanja, a kako će građani glasati pokazaće izbori.
U Francuskoj je od 40 miliona građana sa pravom glasa, manje od jedan milion građana član neke stranke ili sindikata. Građani se odlučuju u poslednjem trenutku. Na primer, većina iz prigradskih naselja velikih gradova je za levicu, ali mnogi od njih cene Sarkozija, jer se nadaju da može da im donese sigurnost. Radništvo je do sada bilo rastrzano između levice svih boja i ekstremne desnice, a danas se Sarkozi trudi da bar deo privuče sebi.