Predsednikov šešir u ateljeu na Tvrđavi

Tamo je umetnički svet odlazio radi čašice nadahnuća i energije. Jer, znaju ljudi iz kraja, do gore ima 214 stepenika. Pošto nije nije bilo nikog poznatog, slikar je seo za prvi slobodan sto. Otpivši gutljaj, još jednom je pogledao okolo. Za stolom pored prozora sedeo je nepoznat stariji čovek.

– Čiča, što sediš sam. Dođi da popijemo zajedno.

– Dođite vi kod mene.

Slikar je prešao kod njega. Rukovali su se, predstavili i nazdravili. Zatim još jednom. Pošto se bližio fajront, Pavel je predložio novom poznaniku da dođe u njegov atelje.

– Sa mnom su i dvojica prijatelja – pokazao je „čiča“ na sto u ćošku.

– Neka dođu i oni.

– Oni nisu mnogo razgovorljivi, ali neće nam smetati.

Druženje u ateljeu nastavljeno je do u neko doba.

Sutradan pre podne zazvonio je telefon u izdavačkom preduzeću Obzor, gde je radio Pavel Pop. Sekretarica samo što nije pala u nesvest. Zvali su iz Predsedništva SFR Jugoslavije. Pošto drug Pop još nije bio došao na posao, njegovi rukovodioci zamoljeni su da mu prenesu pozdrav od predsednika i zahvale mu za prijatno druženje.

Predsednik se zvao Raif Dizdarević. Pavel Pop to nije znao kad je primetio da je gost zaboravio šešir u njegovom ateljeu. Saznao je po dolasku na radno mesto. Slikar u četrdesetoj godini, zaposlen u državnom preduzeću, nije poznavao šefa države. Predsednik je prihvatio razgovor s nepoznatim bradonjom i otišao kod njega u atelje. Toliko o komunizmu, nekadašnjem jednoumlju, kinjenju umetnika i uterivanju u partiju.

Priča se izvesno vreme prenosila u umetničkim i novinarskim krugovima. Pavel je u takvim prilikama govorio da može kad god hoće da ode kod šefa države, jer treba da mu vrati šešir. Neznanim ratnim i mirnodopskim putevima, najverovatnije kafanskim, istinita legenda je kroz nekoliko godina došla do Miroslava Mojžite, prvog otpravnika poslova i prvog ambasadora Republike Slovačke u nepriznatoj SR Jugoslaviji. Na tom poslu on je bio veliki dobrotvor slovačke zajednice u Srbiji i neumorni graditelj kulturnih i privrednih odnosa između Slovačke i Srbije. Posle Beograda, gde je upamćen samo po dobrome, Mojžita je imenovan za ambasadora u Bosni i Hercegovini. Tamo je upoznao i Raifa Dizdarevića. Setivši se davne priče, organizovao je u Sarajevu izložbu radova tad već poznatog novosadskog umetnika Pavela Popa. Prethodno su se iz ambasade raspitali kod kog šeširdžije na Baščaršiji gospodin Dizdarević naručuje šešire. Majstor je nađen i rekao je da efendija trenutno radije nosi kačkete i da ima meru za njegovu glavu.

Na otvaranju izložbe, biće da je to bilo 2010, slikar je pozdravio predsednika u penziji i umesto davnog šešira, ostavljenog u ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi, uručio mu novi kačket.

Priču sam čuo prvo u Novom Sadu, krajem osamdesetih. Drugi put u Beogradu od gospodina Mojžite. Treći put u Sarajevu, na jednoj večeri na Baščaršiji, koju je za prijatelje priredio Grujica Spasović, tadašnji ambasador Srbije u Bosni i Hercegovini.

Gospodina Dizdarevića poslednji put sam video na dodeli nagrade Vitez poziva, decembra 2010. u Beogradu. Među dobitnicima bio je i Miroslav Mojžita. On je, složiće se oni koji ga poznaju, za građane ovog regiona, baš kao dobri vitez, radio više nego njihovi političari. Nekoliko puta zaustio sam da pitam Dizdarevića za detalje davnog susreta u Maloj tvrđavi. Uvek nas je prekinuo neko ko je želeo da se pozdravi i proćaska s nekadašnjim predsednikom.

Pavel je odlepršao u nebeski atelje 3. jula. Bio sam u inostranstvu, pa se od njega opraštam ovim sećanjem.

Kako se predsednik Predsedništva SFRJ našao u petrovaradinskoj gostioni jedne jesenje večeri samo s pratiocem i vozačem, zna samo on. Tada je to bilo moguće. Da je za njegov boravak znao neki protokol, za svim stolovima sedeli bi pripadnici raznih službi. Mladi slikar Pavel Pop ne bi bio pušten unutra, pa ne bi mogao da pozove na piće nepoznatog čiču. Ne bi bilo ni ove priče.

Pri svakom susretu na autobuskom stajalištu u Beogradskoj ulici, preko puta pokojne Male tvrđave, dogovarali smo se s Pavelom da ćemo prvom sledećom prilikom otići na piće. Kod mene dole ili kod njega gore. Biće to tamo gore, ali ne u ateljeu, nego beskrajno daleko iznad Petrovaradina, tamo odakle Pavel posmatra ne samo Dunav, pola Bačke i pola Srema, već vaskoliki grešni, a tako lepi svet.