Pregovori o oslobađanju zarobljenih pilota

Štafetu je preuzeo general De Laprel. Generalni armijski inspektor i bivši prvi čovek posredničkih snaga, taj čovek je sasvim prirodno pokazivao uljudnost koja priliči obavljanju misije dobrih usluga. Ali, s dvojicom pilota nikad nije stupio u vezu. I pored tri pokušaja spasavanja, 30. oktobra još nije bilo preciznijih vesti o njima. Neki izvori u Beogradu tvrdili su da su mrtvi ili u rukama Miloševićeve policije. Da bi smirio duhove, glavni tužilac u Nansiju potrudio se da odbije otvaranje sudske istrage po tužbi za „zatočeništvo“ koje su odnele njihove porodice. Držane u potpunom neznanju o događajima, da bi pokazale svoj revolt, porodice su odbile poziv na ručak ministra odbrane Šarla Mijona posle viđenja s njim, 7. decembra.
„Takva situacija uvek je najgora. U sličnim slučajevima zarobljenici ne treba da imaju uticaj na tok događaja, inače se naš kredibilitet svodi na nulu. Ali, istovremeno treba raditi na tome da se oni odande izvuku“, rezimira general vazduhoplovnog korpusa Žan Ranu. Imenovan za načelnika štaba ratnog vazduhoplovstva 1. septembra 1995, on je bio neposredni poslodavac pilota. Sipajući optužbe na račun uslova organizovanja napada od 30. avgusta, on se prvi zauzeo za vraćanje u Francusku zarobljenika koji su Pariz doveli u groznu situaciju.
„Vi ste moji zarobljenici. Bićete tretirani kao zločinci“, besno je pilotima saopštio Mladić dočekujući dvojicu zarobljenika posle prebacivanja u bolnicu u Višegrad. Prethodnih dana teški udarci zadati su njegovim snagama sve do Kalinovika, njegovog rodnog sela. Srpski vođa održao je reč. Simulacije streljanja, uz tri lažna obećanja o oslobađanju, pratile su slabu medicinsku negu zarobljenika tokom njihovog zatočeništva. Njihovo čuvanje povereno je diverzantskoj jedinici, već pominjanoj prilikom masakra u Srebrenici. A ovi – čije crne uniforme sa oznakom 10 VCP Šifo spominje u jednoj knjizi uspomena – uglavnom su bili pod zapovedništvom generala Tolimira i pukovnika Salapure, zaduženih za „obaveštajne poslove“ u štabu.
Mladić, u čijim je rukama bila koncentrisana sva vlast u „republici bosanskih Srba“ od juna 1995, bio je onaj koji „povlači konce“ operacije, kako su to uočili analitičari Vojne obaveštajne službe i njihov prvi čovek general Hajnrih, koji je imao lične kontakte u jugoslovenskom Generalštabu. Početkom decembra, specijalne francuske snage lokalizovale su dvojicu pilota na imanju jednog lica bliskog Mladiću, između Pala i njegovog štaba u Han Pijesku. Međutim, svaka intervencija živom silom bila je isključena. Bližio se 14. decembar, dan ceremonije potpisivanja Dejtonskih sporazuma u Parizu. U jednom retko žestokom telefonskom razgovoru Žak Širak je zapretio Miloševiću da će morati da „podnese sve posledice“ ukoliko dvojica pilota odmah ne budu oslobođeni. Ipak, nije precizirao kakve bi represalije bile primenjene.
Pritisci su najzad urodili plodom. Četiri dana pre datuma predviđenog za potpisivanje sporazuma, Beograd je najavio da će slanje jednog vojnog lica visokog ranga kod Mladića „koji se ne može kontrolisati“ možda deblokirati situaciju. Dok je u nedelju 10. decembra 1995. u Jelisejskoj palati zasedao uži savet, general Žan-Filip Duen, načelnik Generalštaba svih rodova, poleteo je u Beograd s ađutantom i jednim lekarom. Posle više neuspelih pokušaja, ovaj je morao da bude uspešan. Načelnik Generalštaba svih rodova nije dobio precizna naređenja pre napuštanja kancelarije na Bulevaru Sen Žermen. Na njemu je bilo da se prilagodi situaciji. „On vrši svoju dužnost. To je platio susretom s čovekom koji je već bio smatran ratnim zločincem, ali je to bilo potrebno“, smatralo se tada. U takvim okolnostima iskustvo pokazuje da čovek ima onoliko manevarskog prostora koliko ga sam odredi…
Putovanje je loše započelo. Duena su na pančevačkom aerodromu čekali uz duvački orkestar i počasnu jedinicu, pred televizijskim kamerama. Dva sata odbijao je da iziđe iz svog aviona. Najzad su pregovori počeli i njegov sagovornik, general Perišić, potvrdio mu je da Mladić drži dvojicu avijatičara. Popodne je bilo mučno. Mladić, koji se priključio razgovorima, imao je beskrajan monolog, kakve je inače voleo. U nastupu logoreje bilo je reči o riziku stvaranja jedne muslimanske države usred Evrope, o požrtvovanosti Srba u oba svetska rata. Uveče 11. decembra vojni šef Republike Srpske najzad je postavio uslove: osnivanje komisije koja će ustanoviti štete uzrokovane bombardovanjem NATO i Snaga za brza reagovanja UNPROFOR, obeštećenje porodica žrtava tokom deset godina, razmena zarobljenika. Kasno uveče Duen se vratio na spavanje u svoj avion. Napolju je bilo ispod 5 stepeni Celzijusa. U pregovorima je prošlo ukupno 36 sati.
Kao i u svim dobrim trilerima, rasplet se bliži kada je napetost na vrhuncu. Posle još jednog pritiska Miloševićevih saradnika, Mladić – koji je tada još primao platu od Ministarstva odbrane SR Jugoslavije – morao je da popusti. Duen je najzad dobio dozvolu da krene u Zvornik, do granice Srbije i Republike Srpske, da pokupi svoje ljude. Rano popodne 12. decembra, izvučeni iz poslednjeg mesta zatočeništva gde su prethodnih nedelja bili „dovođeni u red“, dvojica avijatičara dovezeni su u hotel Vidikovac. Prethodnog dana, pukovnik Salapura je dobio zadatak od već dobro pripitog Mladića da tamo organizuje njihovo oslobađanje, u saradnji s Generalštabom jugoslovenske vojske.
Nastavlja se