Prekidamo praksu bezimenih žrtava

Tako, recimo, iza statistički hladne brojke od 2.046 izgubljenih života samo tokom 1998. na Kosovu, kratko opisanih u prvoj knjizi ovog projekta, svako ko želi i hoće, videće, pre svega, konkretno imenovane ljude, pojedince, a ne pripadnike nacija i formacija. Videće skice njihovih, najčešće, običnih ali jedinstvenih života nasilno prekinutih u tragičnim kosovskim okolnostima. Kada tokom iduće godine budu izašla i preostala tri dela ovog projekta oko 10.000 svih stradalih i nestalih na Kosovu definitivno će biti sačuvano od zaborava.

Ova knjiga je neposredni povod za razgovor sa Natašom Kandić, direktorkom Fonda za humanitarno pravo koji stoji iza ovog poduhvata.

U podnaslovu ovog izdanja vaše knjige stoji: Da ljudi pamte ljude! Šta želite da postignete ovim projektom? Šta je za Vas Kosovska knjiga pamćenja?

– Naš cilj je da prekinemo balkansku praksu bezimenih žrtava i ljudskih gubitaka, i da utičemo na stvaranje istorijskog pamćenja na osnovu činjenica o stvarnim žrtvama. Ova knjiga, prvi tom Kosovske knjige pamćenja, vraća nas u nedavnu prošlost preko života i sudbina ljudi, koji se međusobno razlikuju prema nacionalnosti, jeziku i u odnosu na oružje – da li ga nose i na koji način ga koriste. Dobili smo dokument koji sužava prostor za laži, preuveličavenja i minimiziranje žrtava i ukupnih ljudskih gubitaka. Svaki podatak naveden u knjizi je proverljiv i u tome je njena snaga i kredibilitet. U njoj nema komentara, ne ocenjujemo ljude, ali podaci govore o njima. Mi pozivamo da se pamte svi koji su izgubili život i pod kojim okolnostima su izbubili život.

Da li je do sada bilo primedbi da ste metodologijom koju ste koristili izjednačili „žrtve i zločince“, „branioce i agresore“?

– Pre tri godine, kada smo počeli da proveravamo podatke koje smo prikupli ranijih godina, često smo bili u situaciji da čujemo i od srpskih i od albanskih porodica da ne žele „svoje žrtve da mešaju sa neprijateljskim“. Vremenom su porodice omekšale. Rekla bih da je proces REKOM-a, u kojem su učestvovale brojne porodice žrtava, doprineo da se smanje tenzije među porodicama žrtava, posebno nestalih, i da prihvate da su sve žrtve jednake, a da razlike postoje u krivičnoj i državnoj odgovornosti. Prvi tom počinje sa opštinom Dečani i imenom stradalog Srbina. Porodice to prihvataju jer razumeju da smo išli redom, od dana do dana, od opštine do opštine, prema azbučnom redu.

Ovo delo je nastalo u saradnji Fonda za humanitarno pravo iz Beograda i Fonda za humanitarno pravo Kosova čiji ste Vi jedan od osnivača. Kako izgleda ta konkretna saradnja?

– FHP je od 1996. godine imao kancelariju u Prištini, u kojoj su do marta 1999. godine radili istraživači, Albanci i Srbi. Posle juna 1999. kancelarija nastavlja da radi, i to je bilo jedino mesto na Kosovu gde se govorilo srpski. Odmah posle rata kancelariju je vodila Kosovare Kelmendi, ćerka najpoznatijeg albanskog advokata, koji je ubijen, sa dvojicom sinova, prve noći NATO bombardovanja. Do danas ubice nisu izvedene pred sud. Od 2002. kancelariju vodi Bekim Blakaj, beogradski student koji je tokom NATO bombardovanja uhapšen u grupi albanskih studenata i u zatvoru je odležao godinu i po dana. Navodno su hteli da bace otrov u beogradski vodovod. Od aprila ove godine, kancelarija FHP je postala samostalna organizacija FHP Kosovo. Kosovska knjiga pamćenja je rezultat rada obe organizacije, oko 30 istraživača i osam analitičara. Bekim Blakaj i Sandra Orlović rukovode i koordiniraju istraživanje, a analitičari analiziraju dokaze, pišu zapise… Zajednički i naporan rad, ali svi smo zaboravili probleme i poteškoće kada smo 7. septembra najpre predstavili knjigu u Prištini, a sledećeg dana i u Beogradu.

U potrazi za istinom uspeli ste da povežete srpske i albanske porodice koje traže svoje mrtve i nestale, kao i njihova udruženja. Kako ti ljudi gledaju na Knjigu pamćenja?

– Knjigu vidim kao veliki civilizacijski uspeh. Uspeli smo da povežemeo žrtve i da dobijemo podršku njihovih porodica. Prezentacija knjige u Prištini je bila u krugu 200 članova porodica, koji su svi iskreno pozdravili objavljivanje knjige. Bilo je dobro i u Beogradu. Nije bilo nijednog političara, ali su članovi porodica govorili ljudski i sa poštovanjem prema albanskim žrtvama. To je rezultat procesa REKOM-a, u kome su porodice nestalih i drugih žrtava naučile da slušaju i poštuju jedni druge, da saosećaju.

Iz sažetih opisa života i smrti konkretnih ljudi, sa svake od 446 stranica Kosovske knjige sećanja, izbija ogromno, (ne)kontrolisano nasilje? Ističu se policijske formacije: 37. odred PJP, SAJ, JSO… Po brutalnosti ne zaostaje ni OVK?

– Knjiga otvara veliku građu i dokaze o ratu na Kosovu, vojnim i policijskim snagama, ali takođe i o delovanju OVK. Strašnog ubijanja je bilo i u ratovima u Hrvatskoj i u BiH, ali na Kosovu je imalo specifičnu dimenziju. Za srpske policajce Albanci nisu bili ljudi. Bilo im je dopušteno da ih opljačkaju, spale njihove kuće i ubiju. Srbi, seljaci, platili su cenu svoje ohole i brutalne države.

Koja je Vaša lična uloga u ovom projektu?

– Moj zadatak je bio da definišem metodologiju istraživanja i da posle analitičara i koordinatora projekta, koji pišu narativ o žrtvama, pregledam, ispravim i odobrim finalnu verziju zapisa. Slede još tri knjige.

Šta mislite, kako će se ovo delo čitati i sagledavati u budućnosti?

– Kosovska knjiga pamćenja treba da posluži kao most između Srba i Albanaca i drugačije budućnosti. Prvi put u njihovim istorijama, najpouzdanije svedočanstvo o tome šta se dogodilo Albancima i Srbima, napisaće zajedno srpska i albanska organizacija za ljudska prava. Kada se šalim, volim da kažem da smo jedini uspeli da ostanemo zajedno i posvećeni utvrđivanju činjenica o ratnim zločinima i prošlosti. Našim etničkim sastavom, uspeli smo i tokom NATO bombardovanja da zbunimo srpske oficire tako da su me pustili da sa albanskim saradnicima uđem u Srbiju. U Gnjilanu, na kontrolnom punktu vojnici su bili zapanjeni kada su utvrdili da su u kolima dvoje Srba i tri Albanca. Mislim da su nam zavideli.

Hoće li ovaj projekat imati dalju realizaciju i kroz ideju REKOM-a? Hoće li biti BiH, Srpske, Hrvatske… Jugoslovenske knjige pamćenja 1991- 2000?

– Pre dve godine započeli smo istraživanje ljudskih gubitaka Srbije i Crne Gore u ratovima u Hrvatskoj i BiH. I taj dokument, kao i Kosovska knjiga pamćenja, naš je doprinos REKOM-u. Sa ovim dokumentima, osnivanje REKOM-a koji treba da sačini popis svih ljudskih gubitaka u jugoslovenskim ratovima, pokazuje se kao sazrela društvena potreba.

Priča o životu žrtava

Ova se knjiga čini osobenom i po tome što ne ističe, ne deli mrtve po nacionalnim i drugim kriterijima?

– Na prvi pogled knjiga je evidencija sa kratkom pričom o životu ljudi koji su izgubili život u ratu. Pažljivije čitanje otkriva povod, kontekst i okolnosti u kojima su ljudi ubijeni, stradali u borbama ili nestali. Veoma smo vodili računa da svaki zapis sadrži dovoljno podataka o okolnostima stradanja i o statusu stradalih. U knjizi se jasno razlikuju civilni od vojnih gubitaka, kao i žrtve ratnih zločina od boraca i vojnika stradalih u borbama.

Prepoznatljivi obrazac zločina

Kakva je struktura stradalih tokom 1998? Daleko najviše je žrtava ratnih zločina?

– Stradanje albanskih žrtava se odvija prema prepoznatljivom obrascu. Najpre vojska granatira selo, albansko stanovništvo beži, pojavljuje sa policija, Posebne jedinice policije, koje pljačkaju i ubijaju. Nema milosti prema ženama, deci i starcima. Od granatiranja gine najmanje 100 ljudi, dok beže ili u šumama, gde se skrivaju. 1100 albasnkih civila ubijeno je 1998. U istoj godini ubijeno je 340 Srba, Roma i Bošnjaka, od kojih je 174 civila. Stradaju ljudi koji ne ratuju. OVK se na srpskim i romskim civilima sveti za teror koji sprovodi srpska policija i vojska.