Kada je situacija ozbiljna, tema javne debate može da postane nešto što je nekada bilo nezamislivo. Ideja koja podstiče da se to „nešto“ spomene u Francuskoj jeste da će zemlja potonuti u još dublju ekonomsku krizu ukoliko ne povrati svoj monetarni suverenitet.
Snagu ove logike ističu dve upadljive izjave o ekonomskoj politici koje su dali francuski lideri na početku ove godine. Prva – predsednik Fransoa Oland, zabrinut zbog rasta evra u odnosu na druge glavne svetske valute, zahtevao je ciljani nivo deviznog kursa. Druga – ministar finansija Pjer Moskovici rekao je da Evropa možda može da odobri Francuskoj odlaganje roka za ispunjenje cilja da budžetski deficit iznosi tri odsto BDP, što je prema nedavno ratifikovanom fiskalnom sporazumu na snazi od 2013.
Ovi stavovi nagoveštaju želju da se suverena vlast pretpostavi odredbama i odlukama ekonomske i monetarne unije. Na potpuno istom motivu je 1989-1991. počivalo nametanje evra predsednika Fransoa Miterana Nemačkoj, ili drugačije rečeno, njegovo ograničavanje monetarne vlasti Bundesbanke na okvir u kojem je Francuska mogla da bude sigurna da će imati odlučujući uticaj. Pošto je jedinstvena valuta bila uslov Francuske da prihvati ponovno nemačko ujedinjenje, Nemačka je udovoljavala njenim željama. Dvadeset godina kasnije biće u drugačijoj poziciji.
Kriza suverenog duga i bankarskog sistema koja potresa monetarnu uniju od 2010. stalno ukazuje na aktuelne činjenice, pošto se fiksni devizni kursevi ustaljuju i produbljuju razlike u konkurentnosti država evrozone. U slučaju Francuske, gubitak konkurentnosti i rezultirajući nagli pad izvoza postao je još gori zbog oslanjanja na veliko oporezivanje radne snage kako bi se finansirali izdašni socijalni sistemi i najkvalitetnije javne usluge (što je praksa koja se pogoršala zbog zauzdavanja regulacije tržište rada).
U monetarnoj uniji ima samo dva načina da se otkloni konkurentski jaz između zemalja – ili transferima od konkurentnijih ka manje konkurentnim zemljama ili internom devalvacijom, što podrazumeva kresanje plata.
Ne iznenađuje to što su prevagu odneli transferi. Nakon pucanja kreditnog mehura 2008, fiskalni transferi su zamenili ove privatne finansijske tokove, što je prouzrokovalo naduvavanje budžetskih deficita. I sada, pošto nemačka vlada, kao glavni poverilac, zahteva da se donese odluka u vezi sa prekograničnim transferima slabijim državama-članicama evrozone, svi ti transferi su uslovljeni merama štednje (odnosno unutrašnjom devalvacijom).
Veće mere štednje su ključan, mada ne tako dobro argumentovan, uslov deklarisane spremnosti Evropske centralne banke da kupuje neograničene količine kratkoročnih dugova vlada spornih zemalja. Finansijska tržišta evrozone su se stabilizovala, a evro je skočio u odnosu na dolar, a onda i jen. Međutim, kako je Oland nedavno nagovestio, pad valute je poslednje što treba jednoj nekonkurentnoj zemlji kao što je Francuska.
Iako vlada u Francuskoj, za razliku od one u Španiji i Italiji, još nije imala teškoća da se finansira po niskim kamatnim stopama, pad valute dok ekonomija tone u recesiju ekvivalent je sipanju benzina na nepotpaljenu lomaču. Ukoliko se ne povrati rast, ionako ogroman javni dug Francuske će neodrživo da raste i povećava se opasnost da investitori odbace obveznice francuske vlade.
Od ove prognoze potiče moderna ideja da bi tržištu obveznica zapravo odgovarala manja fiskalna štednju, jer bi to pospešilo ekonomski rast, što bi zauzvrat učinilo nivo javnog duga održivijim na duge staze. Ne iznenađuje to što Moskovici počinje da zagovara donošenje „kolektivne evropske odluke“ da se ublaže uslovi fiskalnog sporazuma.
Da li će Nemačka pristati na takvo ublažavanje uslova ili na Olandov implicitni zahtev da ECB sledi primer Japana i ublaži monetarnu politiku da bi se devizni kurs vratio na niži nivo?
Za razliku od Japana (i naravno Sjedinjenih Država), Francuska kao članica monetarne unije ne može unilateralno da teži ostvarenju nacionalnih ciljeva. Da bi izbegla katastrofu, Francuska ima samo dve opcije – da nekako iznudi promenu nemačke politike ili da deluje sama.
Postoje dva razloga zbog kojih je druga opcija, odnosno izlazak iz monetarne unije, do sada bila nezamisliva. Prvi se tiče ekonomskih i finansijskih opasnosti. Odbacivanje evra može da izazove krizu bankarskog sistema, beg kapitala, inflaciju i možda čak bankrot države.
S druge strane, veća konkurentnost i smanjenje vrednosti duga bi brzo nadmašili ove troškove povratkom vere u ekonomske izglede Francuske. Uspeh ove strategije, koji počinje brzim povratkom pristupa spoljnim finansijama, zavisio bi od kredibiliteta vladinih politika – monetarne, fiskalne i pre svega od radikalnih i neophodnih reformi ekonomije ponude za koje bi sada bilo prostora.
Autorka je profesorka međunarodne ekonomije i ekonomske politike na Fakultetu Kraljica Meri
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
