Preko reke i u šumu

Izvesno, postojao je pre svega, jer je neko prvo morao da savlada gaz. Most nije puka građevina, on je i večita ideja o prelasku na drugu stranu, veli Andrić. Most kao metafora mosta. Kad neki budući varvari jednom budu ponovo rušili Niš, ostaće samo ovaj most. Makar kao ideja.

Dok žurim ka poslu kroz pakleni kontinuum koji nedeljama već danonoćno iznuruje ogoljenu pešačku zonu natovarenu tonama granita, konačno prelazim Tvrđavski most bez preskakanja prepreka u vidu žičane ograde, građevinskog materijala i osmuđenih radnika, prljenih žarom odozgo i varom odozdo. Da bi jedan siledžijski aktivizam, poduprt nepreglednim poljima megalomanskih snova i infantilnih ambicija bio doveden do očiglednosti, vladari su mostu prvo odsekli ruke. Stara čelična ograda profesora Canića nekome se učinila suviše siva, oveštala i nekako nespojiva sa zaslepljujućom blještavošću la belle époque. Kad su ga oglodali do kosti, podbili mu rebra i spalili stare rane, bolesniku su navukli novo ruho i mesto pređašnjih ruku namestili mu protezu od lajt šou pleksiglasa. Za razliku od vrcave posestrime fontane, koja u neposrednoj blizini u nepravilnim koloritnim razmacima ironično i uzaludno škropi pregrejan granit, most je bezvučan. Savršeni apsurd teži da bude nem, kaže Alber Kami.

Ideju niškog mosta uskoro će pohoditi: narod, umetnici i političari. Tri inokosna entiteta koja se neprestano sreću, ali se uglavnom ne prožimaju. Ni na mostu.

Sledećeg dana

„Ove kocke bi i ja bolje naređala“, dobacuje prolaznica nativnog izgleda i odmah postaje Jutjub viralna. „Imaju li bre libelu?“ Nakon pet stotina i više dana potpuno neizvesne borbe sa prirodom, ugovorima, rokovima, tenderima, podizvođačima i samim sobom, Trg kralja Milana i Tvrđavski most konačno su ujedinile ploče. Ovaj još neulegli granitni savez prate ne samo komentari na mrežama nego i trenutačne reakcije sapetljivih prolaznika: „razlepi si bre nove sandale na ove ploče“, „da su ga novog pravili, pre bi bio gotov“, „Kinezi premostiše more, mi ne možemo Nišavu“.

Dan je počeo disciplinovanjem neposlušnih ploča: nekoliko radnika čuči na jutarnjem suncu i pegla plato. Vade, vraćaju, pa opet isto, ugađaju, mere, uklapaju – kao neki beskonačni borhesovski puzzle. Što ne dovrši čovek, na posletku uredi vreme, kaže Marko Aurelije. Izvođenje ovih radova čudno koincidira sa trajanjem terora kovida 19. Nakon svih apstinencija i restrikcija, današnji petak konkuriše za novi početak: sa mosta će krenuti Nišville Jazz Teatar – mali internacionalni pozorišni festival sinkretičkog izraza koji prezentuje različite forme ukrštanja dramskog i muzičkog diskursa. Događaj je otvorila koprodukcijska predstava Naš Odisej naših i umetnika iz Amsterdama, dok su u nastavku nastupali Brazilci sa izvedbom Estranho, što znači čudan. Opšte uzev, Brazilci su čudan i raznim ekstremima sklon narod, što nas bez sumnje u značajnoj meri povezuje. Brazil sam posetio 2006. i iz meni tada nepoznatih razloga na terminalu u Riju bio zadržan duže no što je potrebno. Iz prikrajka, proveravajući do detalja moj pasoš koji je putovao iz ruke u ruku, nekoliko carinika me je vrlo indiskretno posmatralo. Onda mi je jedan od njih prišao i pomalo hladno, da ne kažem razočarano, vratio putnu ispravu. Dolazio sam iz Srbije, zvao se Dejan Petković, ali nisam bio njihov bog fudbala. Nisam bio Gringo!

Scenario za jednu avgustovsku subotu

Neobičan prizor u osunčano subotnje prepodne privlači pažnju prolaznika. Tvrđavski most je zatvoren za pešake, dok se na njegovom popločanom stomaku odigrava pomalo nadrealna smotra zelenih i belih taksi vozila. U pravilnom poretku kao za paradu, parkirana vozila pomeraju horizonte očekivanja. „Štrajk“, pada prvi komentar. Najlogičnija naša reakcija na bilo kakav iznenadni red (uređenost) je – problem. „Gledaju kol’ko mož da izdrži“, licitira jedan od rezonera. „Jel moguće da to sad rade“, negoduje vremešna gospođa koja sedi na obližnjoj česmi i mesto šešira drži torbicu na glavi – „nisu to gaće pa da se probaju“. „Ovo je bre, ljudi, da se ulegnu kocke… pa što ne doteraše tenkove onda… vidli od Rusa… ako su im rezervoari puni, mož stvarno da se sruši… kakvi bre rezervoari, ovo su hibridi… jel se snima Ko to tamo peva drugi deo… ovo mora da je naredila lično gradonačelnica… ne kaže se Sotirovski nego Satirovski.“ Kad je konačno preživeo opterećenja, ispitavanja i komentare, most je te večeri srećno sijao u bojama srpske trobojke.

Nedelja, majka svih dana pređašnjih

Nakon defilea umetnika, taksista i desetine pokvašenih mališana koji su se do kasno u noć provlačili kroz raznobojne slapove, u rano nedeljno jutro fontanu pohodi samo crni pas lutalica. On žustro i uporno pokušava da zagrize jedan od kapricioznih vertikalnih mlazova. Kad konačno uspe, vraća se na most i zadovoljno kaska ka tvrđavskom hladu. Doima se kao da je most konačno ostao sam, sapet umrljanim granitom i sopstvenim brigama. Prividno. Tačku na ovaj deo sitkoma staviće oni koji se na njemu nisu sreli ni sa umetnicima, ni sa veselom dečurlijom. Psa da ne pominjemo. To su isti oni koji na sastanke, pres-konferencije, slave, rođendane i daće upadljivo kasne, ističući tako sopstvenu važnost, državničku samobitnost, ali i nesumnjivu neophodnost ličnog prisustva. Dolaze post festum da kažu poslednju. Da saopšte konačnu istinu i stave tačku na sve kontroverze, nedoumice i zdravorazumska dovijanja.

Treba dakle gromko razglasiti gradonačelničin briljantni kominike, domišljat, odmeren i pažljivo prilagođen shvatanjima neodlučne većine, a on glasi: „Novi most je spoj tradicije i modernog.“ Sto mu gromova, što bi rekle stripadžije! Za objavu ove epohalne sublimacije sa samog vrha piramide mišljenja zaduženo je bilo vikend izdanje najpoznatijeg (čitaj: jedinog) niškog dnevnog štampanog lista. Bilo bi sve u redu da ovo narodno glasilo u svojoj osnovi i uređivačkoj filozofiji nije samo ekskluzivna platforma za svakodnevna, servilna i bezukusna uslikavanja lokalnih funkcionera – u svakoj prilici, na svakom mestu i sa povodima koji često nagone na tužan osmejak. Na duplericama (!) ove štampe osvanjuju razni delikatesi, cvetni aranžmani, intimno rublje, modne revije i ostali utopijski pejzaži. Uz decenijski prelom i dizajn i nekoliko tipskih foto-rakursa, sebrima i meropsima svakodnevno se upućuju nadrealne projekcije arkadijskih predela sa kojih im upicanjeni, ali sasvim ozbiljni, prerušeni u profesionalne dušebrižnike i narodne dobrotvore, lokalni stranački oficiri obećavaju mir, prosperitet i blagostanje koje samo što nije stiglo. Simulacija simulakruma, što reče Bodrijar.

Brižljivo planirajući pohod na same vrhove gradske politike, najpre kao načelnica Nišavskog okruga, aktuelna gradonačelnica (bivša reporterka er-te-esa) ščepala je ovo glasilo snagom i zahvatom olimpijskog rvača. Svojevremeno, na slučajnom uzorku od 19 brojeva ovih novina, Dragana Sotirovski pojavila se više od 20 puta u svim mogućim kontekstima: trivijalnim, banalnim, populističkim. Njenim kolegama novinarima, koji su je sve vreme u stopu pratili, danas se obraća sa himalajskih visina, uvredljivo i džiberski osiono – ili im se uopšte ne obraća jer postavljaju glupa pitanja. Pobedničkim mitarenjem u gradonačelnicu, repertoaru postojećih konteksta pojavljivanja sebi je tako dodelila još jedan: prostački. „Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti“, izgovara niko drugi do njen strip avatar – Broj Jedan.

Danima posle

1) dan – „Tvrđavski most prošao je sistem merenja izdržljivosti“;

2) dan – „Puno lepih želja za buduća pokoljenja i sporazumi o saradnji“;

3) dan – „Đavo odneo šalu: 729 novoobolelih“.

Ovih dana počinje 27. Internacionalni jazz-festival Nišville. Od Šabanovog spomenika, preko Trga i fontane, ka svim lagumima i stejdževima Niške tvrđave i natrag, posetioci će u špalirima gaziti prekaljeni, namučeni, ali svetlosnom ogradom uparađeni Tvrđavski most. Kad po prvi put bude krenuo u obilazak Šabanovog spomenika, most će preći i ovogodišnji dobitnik Gran pri nagrade Festivala – Goran Bregović. Za fuziju džeza sa drugim pravcima, Bregoviću će biti uručena glavna nagrada – Šaban Bajramović. Nešto kao kad bismo Siniši Malom dodeli priznanje Dr Stefanos Hailemariam. Ali nema veze. Pravi mostovi sijaju baš zato što su istrajniji od drugih građevina.

„I ne služe ničem što je tajno i zlo“ (Andrić).

Autor je teatrolog