Preko trnja do Bolonjske deklaracije

Potreba ili obaveza usklađivanja visokoškolskog obrazovanja u Srbiji s evropskim standardima koje predviđa Bolonjska deklaracija mnogima se u prvom trenutku učinila kao lak zadatak koji se može realizovati za godinu ili dve. Ali, ako je suditi prema primeru čačanskog Tehničkog fakulteta koji je s velikim ambicijama i entuzijazmom punom parom u školskoj 2005/ 2006. godini krenuo u proces reformi, pre svega izmenama nastavnih planova i programa, stiče se utisak da reformisanje visokog školstva ipak ne ide onako kako su to mnogi očekivali. Naime, Bolonjska deklaracija na ovom fakultetu još uvek nije profunkcionisala, budući da studenti Tehničkog fakulteta još uvek nisu uključeni u ECTS sistem bodovanja koji podrazumeva prikupljanje bodova kroz niz predispitnih obaveza kao što su kolokvijumi, seminari, domaći zadaci i praktična nastava.

Kišobran znanja

Na osnovu dosadašnjih iskustava dr Siniša Ranđić smatra da studenti Tehničkog fakulteta upisuju ovu visokoškolsku ustanovu s predubeđenjem da studiranje podrazumeva znatno manje rada nego srednja škola. Istovremeno, on smatra da je prilikom upisa neophodno uspostaviti takozvani kišobran znanja kako Tehnički, ali i drugi fakulteti ne bi dolazili u situaciju da od loše sirovine, lošim alatom fabrikuju loš proizvod.

Odsek na kojem se najdalje stiglo, bar kada je reč o praktičnoj nastavi i sticanju primenjenog obrazovanja, jeste Odsek za računarsku tehniku Tehničkog fakulteta. Šef katedre ovog smera dr Siniša Ranđić smatra da fakulteti osim zakonske obaveze realizacije reformi visokog obrazovanja u implementaciji Bolonjske deklaracije treba da vide kao deo prirodnog nastojanja da se na osnovu svojih rešenja i iskustva izdignu iznad trenutno važećih normi.
– Mada je ovo još uvek nekakva eksperimentalna faza, naša ideja je da studentima, drugim rečima proizvodu visokoškolskih ustanova, omogućimo da posle sticanja diplome što pre, sportskim rečnikom rečeno, omogućimo da istrče na teren i u praksi primene ono što nose s Tehničkog fakulteta. Upravo iz tih razloga na Odseku računarske tehnike osmislili smo i započeli realizaciju opremanja posebnog kabineta koji je prerastao u pravi mali istraživački centar oko kojeg se okupljaju kreativni studenti koji visoko obrazovanje vide ne kao način sticanja fakultetske diplome, već kao mesto s kojeg će poneti znanje koje će odmah moći da primene u praksi – objašnjava dr Siniša Ranđić.
U laboratoriji Odseka računarske tehnike istraživanja se kreću u nekoliko osnovnih pravaca kao što su razvoj WEB baziranih sistema namenjenih akviziciji podataka i upravljanju, razvoj sistema za upravljanje i korišćenje servisa mobilne telefonije, modeliranje digitalnih sistema korišćenjem VHDL jezika, razvoj WEB aplikacije za upravljanje bazama podataka.
– Uprkos činjenici da država izdvaja poprilična sredstva koja su usmerena u naučne projekte, mislim da se to ipak ne radi na najbolji mogući način. Da bi neki projekat bio finansiran od strane države istraživač ili istraživački tim moraju da uspostave kontakt s privrednicima koji bi obezbedili deo sredstava, što realno gledajući predstavlja nastojanje države da na taj način smanji broj korisnika sredstava namenjenih za naučni razvoj, budući da praksa pokazuje da je u privredi sve manje onih koji su u stanju da tako nešto finansiraju. Moje mišljenje je da država treba da bude ta koja će postaviti jesne kriterijume za korisnike ovih sredstava tako što neko ko nije realizovao ono za šta je dobio novac više nikada ne bi mogao da konkuriše. Na taj način na sceni bi ostali samo oni koji su se legitimisali svojim radom i rezultatima. Ovako, iz budžeta se izdvajaju nekakva sredstva, a u većini slučajeva rezultati izostaju – tvrdi dr Ranđić.