Prelaz ili granica – odvojeno ili integrisano nadgledani

Prvi je dobro poznat i široj javnosti – naime, administrativni prelaz, kako ga zovu Srbi, ili granicu, kako je zovu Albanci, prešli smo idući od Beograda ka Prištini pre nego je formalno počelo primenjivanje tzv. sporazuma o integrisanom nadgledanju istih, a u obrnutom pravcu baš na dan kada je primenjivanje sporazuma počelo. Drugi događaj, poznat, bar ovde, samo mnogo užoj kulturnoj javnosti, bila je predstava nastala po tekstu Jetona Neziraja „Let iznad pozorišta Kosova“. Ona je premijeru u Prištini imala dan pre našeg dolaska, a dan nakon povratka u Beograd i u Beogradu, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, nakon što je u međuvremenu imala prliike da je vidi i publika u Tirani i Skoplju.

KALUĐERICA – KING SIZE

Ali, da krenemo od početka. Do Prištine nije daleko, oko šest sati vožnje. Na Kosovo ulazimo u Merdarima, potrebne su nam samo lične karte. U kombiju za osam putnika, nekoliko studenata Fakulteta dramskih umetnosti koji učestvuju na pomenutom festivalu i nekoliko novinara, među kojima i jedna Poljakinja, koja se na ovim našim balkanskim prostorima obrela kao valjda na najzanimljivijem delu kontinenta nekome ko je završio političke nauke. I ona je dala svoju ličnu kartu. Poljsku. Objašnjavaju joj da ona ipak treba da da pasoš. Dajući ga, ona uzvraća da je Poljska priznala Kosovo, što bi valjda trebalo da znači da je i za nju lična karta dovoljan dokument. Tako se u ostatku Evrope, ili bar u onom njenom ujedinjenom delu, gleda na granice.

Dok prilazimo centru Prištine, ono što bi se moglo nazvati pre njenim predvorjem nego predgrađem, čini nam se manje ružno nego prvi put, iako ga se i sada najbolje može opisati kao king size Kaluđerica. Postoji, međutim, jedna istina u vezi sa izgledom ovog grada u koju smo se uverili još prvi put. Sva ružnoća eksterijera, haos i odsustvo urbanizma, sa izuzetkom nekoliko jedva primetnih, urušenih građevina koje pripadaju vremenima kada je ovaj grad još bio kasaba i onih iz vremena socijalističkog modernizma sedamdesetih poput čuvene dvorane, oličenja bratstva-jedinstva – „Boro i Ramiz“, pretvaraju se u gotovo svim enterijerima u sklad, ušuškanost i ljupkost. Ipak, gostima festivala pripao je hotel Grand u samom centru, grandiozna građevina, kako mu i ime kaže, verovatno arhitektonsko čudo u ono pomenuto doba sedamdesetih, socijalizma i Jugoslavije. Prostran i veliki, odavno vapi za renoviranjem, ili uvođenjem bilo kakvog efikasnijeg grejanja od kalorifera u grandioznoj sali za ručavanje, baru i po hodnicima. Verovatno je neko onda mislio da bi grejanje hodnika bilo samo traćenje dragocene energije, ali bežični internet može se samo tu uhvatiti. A danas, zna se, bez grejanja se možda i može, pa i po ciči zimi, ali bez interneta – ne. Zato je hotel u vreme festivala zaista zaličio na nekadašnju Jugoslaviju – mnoštvo različitih „naroda i narodnosti“, šarenolokih kako to samo „nesvrstani“ umetnički duhovi mogu da budu vršljalo je neprestano tim hodnicima sa laptopovima i brbljalo na mnoštvu jezika, kao u pravoj vavilonskoj kuli.

NARASTANJE NACIONALIZMA

Već prvog dana po dolasku sreli smo se sa direktorom festivala Skena Up (čiji je umetnički direktor, sve do prerane smrti, bio čuveni glumac nekadašnje Jugoslavije Faruk Begoli, inače profesor prištinske akademije sa koje je festival krenuo) da porazgovaramo o jubilarnom, desetom festivalu, njegovim postignućima i, neizbežno, našim odnosima. Taj razgovor objavljen je u Danasu prošlog vikenda na Plavim stranama, ali vredi ponoviti da je mladi direktor festivala iskreno priznao da se boji ponovo narastajućeg nacionalizma, bar na Kosovu, kojim se, dobro znamo i mi sa ove strane, lako može manipulisati, pogotovo među mladima. Naveo je primer prošlogodišnjeg gostovanja beogradskog benda Repetitor na festivalu, kada se nakon mnogo godina u Prištini čula muzika na srpskom, kao i to da je na taj koncert došlo i desetoro mladih Srba iz Gračanice, po prvi put, i da se boji da bi tako nešto – i beogradski bend i mladi iz Gračanice ove godine na festivalu teško bilo moguće. I, iako je istakao da su saradnja, u slučaju filma i koprodukcije, budućnost regiona, dodao je da su Albanci na Kosovu dobili ono što su hteli – i ako neko iz Srbije hoće da sarađuje, dobro, a ako ne, nikom ništa. Najzad, i u geografskom, pa i u kulturnom i u jezičkom smislu Kosovu su bliži Tirana, pa čak i Skoplje. Izrazivši pred njim bojazan da ćemo se možda teško vratiti iz Prištine, koliko zbog integrisanog nadgledanja prelaza, još više zbog protesta raznih desničarskih organizacija protiv granice sa Kosovom, najavljenih za taj dan u Beogradu, on je u šali primetio da bi se možda trebalo i pridružti tim protestima jer su – protiv granica.

Ostatak vremena, osim još jedne tribine na kojoj su strani novinari bili pozvani da razgovaraju na temu može li kultura da prevaziđe jaz, koji, iako to nije rečeno, stvara politika, i na kojoj su, zanimljivo, učestvovali pretežno novinari zemalja koje nisu priznale Kosovo (Ukrajina, Belorusija, Rusija, Slovačka i, naravno, Srbija) manje zanimljvo izgovarajući skoro sve same stereotipe na tu temu, proveli smo u druženju i gledanju filmova i predstava. Obilazili smo pomenute ljupke enetrijere kafića i restorana u kojima se pije odličan espreso i dobra rakija ili jede za carskom trpezom, čak i ako je vegetarijanska. Dit e Nat, dan i noć, kafe-knjižara zapravo je omiljena kancelarija svih onih koji svoj posao mogu da nose sa sobom, pijuckajući usput različite kafe i čajeve i grickajući sitne kolače, okruženi pri tom odličnim knjigama koje se tu mogu kupiti. Restoran Tifani, jedno je od pomenutih carstava hrane u etno stilu, ali nikako kič, u kome, ako imate sreće (u perverznoj obrutoj prespektivi jednog novinara) možete sresti samog Haradinaja, koji je došao na ručak (nama se nije dogodilo, inače bi ovaj tekst verovatno bio bitno drugačiji). I tako do kraja festivala, zatvaranje, nagrade, oproštajno druženje u mestu za izlaske kakvog se ni Beograd ne bi postideo, razmena kontakata i filmova na DVD-jevima.

DVE KUĆE – JEDAN KROV

Vraćamo se u Beograd. U međuvremenu je napadao sneg. Ne dovoljno da pokrije prelaz. Granicu. Onu istu. Merdare. Na kojoj na prvi pogled sve izgleda isto, ako se izuzme nekoliko stativa za kamere, spremnih da zabeleže kako će izgledati integrisano nadgledanje prelaska prelaza. Granice. I, ako se izuzme da je srpska strana nadgledanja prelaska, granice, šta li, sad bliža onoj kosovskoj. Sada su to dve kućice, ali pod istim krovom. Nadstrešnicom u vidu velike metalne konstrukcije kakve postoje na drugim prelazima. Granicama. Opet dajemo samo lične karte. Poljakinja na kosovskoj strani pasoš, na srpskoj ličnu kartu. Sve se brzo završava i idemo dalje, već razmišljajući o onome što nas čeka u Beogradu.

NASTAVAK U BEOGRADU

Sneg u Beogradu veći je nego bilo gde usput. Na onoj pomenutoj radio-stanici čuli smo da je Vojovodina, što će reći sever Srbije, ozbiljnije ugrožena nego jug. Sneg možda ipak može da prekrije granice. Ili da ih, bar za trenutak, izbriše iz sećanja, poput zaborava. Zbog njega je verovatno bio i manji broj Našista, kako ih je duhovito nazvala poljska novinarka, na najavljenom protestu, a verovatno i onih koji su istog dana šetali zbog ljudskih prava.

Narednog dana bila je premijera predstave sa Kosova u CZKD-u. Predstave oko koje je autor Jeton Neziraj napravio uzbudljivu kampanju, nagoveštavajući da u njoj učestvuje sam premijer glavom i bradom. Tenzije oko predstave u Prištini trajale su sve vreme njenog nastajanja, gotovo godinu dana, od kada je prvi put pomenuta. Pričalo se i da će biti zabranjena još i pre izvođenja, da će skupo stajati sve aktere. Jer, ne dovodeći u pitanje nezavisnost, ova predstava suočava gledaoca sa svim onim problemima, koji zaklonjeni prenaduvanim patriotizmom, postoje na Kosovu danas. Povodom te i takve (zlo)upotrebe patriotizma Zlatko Paković napisao je kritiku predstave objavljenu u Danasu pre dva dana. Mi smo, gledajući predstavu, znali da se ista priča može ispričati i ovde, sa Srbijom kao mestom zbivanja. Prema Nezirajevom priznanju, u Prištini su ga pitali zašto ima potrebu da predstavu pokaže i ovde, u Beogradu, spočitavajući mu opet nepatriotske razloge. Na slično pitanje iz publike nakon predstave – šta za njega znači izvođenje predstave u Beogradu, Jeton je odgovorio da je u pitanju – izazov. Pre svega umetnički, usudili bismo se da dodamo. Provokacija je ovoga puta, bar što se tiče Beograda, izostala. Provokacija upućena na račun patriota.

Našisti su, za razliku od dana kada je održana izložba švedske umetnice o Hristu među osobama homoseksualne i transeksualne orijentacije, pred drugi put neodražanu Paradu ponosa, ovoga puta izostali ispred CZKD-a. Vejao je sneg.