Umrla je Jaca. Novinarskim Beogradom u petak predveče brzo se proširila ova vest. Jasminka Kocijan umrla je tog dana, 19.maja, posle teške i kratke bolesti u Beogradu.
Radila je u mnogim redakcijama, Tanjugu, Fonetu, Našoj Borbi, Danasu, Beti…Sa još više sarađivala. Mnogi su je znali, mnoge je znala, ali je poslednje mesece života i borbe protiv raka provela u najužem krugu porodice. Tek retki bliski ljudi znali su koliko je bolesna i da je u životnoj opasnosti. Sama je tako odlučila. Nije htela da je sažaljevaju, a ni da opterećuje druge. Trezveno se suočila sa bolešću. Nije se predavala, ali rak se proširio.
Bila je novinarka „starog kova“, pismena, obrazovana. Imala je stav, za koji je umela da se bori. Argumentima. Nije volela svađe i teške reči. Volela je Gabrijela Garsiju Markesa. „Ja sam novinar. Oduvek sam bio novinar. Moje knjige ne bi mogle biti napisane da nisam bio novinar, jer je sav materijal za njih uzet iz realnosti“, Markesove su reči koje je rado citirala. Jaca je takođe bila ponosna što je novinarka. Ali joj je bilo žao u šta se novinari i mediji u Srbiji pretvaraju. Poslušne, poltronske, nepismene. Otkaz u Tanjugu bio je kap koji je prelio čašu njenog nezadovoljstva i razočaranja u medije i novinare.
Rođena je u Zadru 1959.godine. Volela je more, ali i Beograd u kome je provela veći deo života. U Beogradu se školovala, radila, udala, živela. Savski kej joj je postao zamena za Jadransko more. Iza Jace ostaju muž Steva i sin Ivan, ali i kolege koje su sa njom radile i družile se. Jer Jaca je pre svega bila dobar čovek.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
