Prenaglašen značaj niskih plata za strane investicije

Dejan Šoškić: Pre izvesnog vremena u Beogradu sam prisustvovao jednom skupu na kome su neki veliki investitori iz inostranstva pored ostalog govorili i o razlozima zbog čega su odlučili da investiraju u Srbiji. Neki od njih su o subvencijama rekli nešto što ne bismo očekivali. Njima je pomoć Vlade Srbije bila poslednja stvar koja je uticala na to da dođu u Srbiju. Važnije od toga bili su im infrastruktura, cena radne snage, obrazovanje radnika, blizina tržišta, mogućnost zaštite ugovora i svojine. Pri tome treba imati u vidu da su u pitanju bili veliki inostrani investitori. Manjim i srednjim preduzećima subvencije mnogo više znače.

Vladimir Gligorov: Subvencije su odlučujući faktor za one koji se bave poslovima dorađivanja. Tu pravog ulaganja nema. Za njih je najvažnija cena rada i oni idu tamo gde je taj trošak manji. Ako im Vlada Srbije kaže da će da im pokrije 10 ili 20 posto tog troška, to je za njih veoma značajno. Ti poslovi se njima ne bi isplatili da nema subvencija. Mislim da u Srbiji nije malo takvih stranih ulaganja koja su s ekonomske tačke gledišta potpuno neopravdana.

Karabeg: Da li se zna koliko je Srbija dosad potrošila na subvencije stranim investitorima?

Šoškić: Mislim da je ukupan iznos teško izračunati zato što tu nije bilo samo davanja novca iz budžeta već se država obavezivala da izgradi infrastrukturu, ponekad čak i fabričke hale, a bilo je i oslobađanja od plaćanja poreza i doprinosa. To je čitava lepeza pogodnosti koje je obezbeđivala država. Što se tiče direktnog davanja, o tome postoji studija za period od 2006. do 2016. koju je uradio kolega Filipović sa Ekonomskog fakulteta sa saradnicima. Oni su izračunali da je u tom periodu investitorima dato oko pola milijarde evra i to dominantno stranim kompanijama. Udeo domaćih firmi bio je vrlo mali, mislim da je odnos otprilike bio 90 prema 10. Strategija davanja subvencija stranim investitorima pokazuje da smo mi u suštini neatraktivno investiciono područje. Mislim da je mnogo bolje ulagati u otklanjanje nedostataka u privrednom sistemu, kao i u obrazovanje i naučna istraživanja. Pored toga, novac se daje unapred, što je pogrešno. Bilo je primera da su neki strani investitori dobili novac, pa su posle nestali i onda ih je trebalo goniti da vrate taj novac.

Karabeg: I nakon 2016. u Srbiju je došlo dosta stranih investitora koji su dobili subvencije. Da li je ta cifra dostigla milijardu?

Gligorov: To je teško sabrati. Ako država pomaže investitoru tako što će mu izgraditi put do fabrike, to je delimično opravdano. To nije isto kao kada stranom ulagaču ponudite da ćete snositi deo troškova za plate ili da ćete mu platiti struju ili otpisati neki dug. Put je javno dobro. Neće ga koristiti samo taj investitor nego i neko drugi. Svako ulaganje u infrastrukturu, pa i u obuku radnika može biti opravdano. Sasvim je drukčija situacija ako investitoru pokrivate troškove tekućeg poslovanja. Jer ako preduzetnik ne može to da pokrije iz zarade, onda je to ekonomski neopravdan posao.

Karabeg: Neke strane kompanije koje su dobile subvencije kao što je italijanski Geoks (u Vranju) odlaze iz Srbije. Premijerka Brnabić to pravda time što su u Srbiji znatno povećane plate. Da li je to glavni razlog?

Šoškić: Mislim da nije. Moje mišljenje je da mi prenaglašavamo značaj niskih plata kad govorimo o privlačenju stranih investicija. Jer da su samo niske zarade ključne za privlačenje investicija bili bi otklonjeni dispariteti u privrednom razvoju između severne i južne Italije ili između zapadnog i istočnog dela Nemačke. Niko ne bi investirao u razvijene zemlje poput SAD. Mnogo je važnije kakav je ukupni poslovni ambijent. Recimo, ako neko želi da investira u visoku tehnologiju, on zna gde treba da ide. Ide na područja gde takve firme već postoje, gde je moguće da se prave sinergijski efekti koji su za tu vrstu biznisa potrebni. Plate i njihov nivo nisu nebitni, ali to ni izbliza nije odlučujuće. Mnogo su važniji kompetentnost državnih institucija i odsustvo korupcije. I da tržišni procesi funkcionišu bez ikakvih privilegija. A to na Balkanu vrlo često nije slučaj gde su pojedine kompanije vrlo često u sprezi sa vladajućom političkim garniturama.

Karabeg: Ministarstvo privrede Srbije tvrdi da se novac dat za subvencije vrati za 16 meseci i to četiri puta uvećan.

Šoškić: Nisam video nikakvu detaljniju elaboraciju te tvrdnje, niti neku jasnu računicu. Po mom mišljenju to je preterano, da ne kažem nemoguće… Čini mi se da ta tvrdnja Ministarstva privrede spada u priče koje često čujemo od predstavnika vlasti… Vlast se, recimo, hvalila da imamo trgovinski suficit, pa se onda ispostavilo da se radi samo o jednom mesecu. To je zloupotreba podataka i njihovo plasiranje u javnost zarad afirmacije vlasti.

Gligorov: Ne znam da li je moguće to što tvrdi Ministarstvo privrede. Onda se postavlja pitanje zašto ste davali subvenciju? Ukoliko je to do te mere dobar posao – nejasno je zašto ga je trebalo subvencionisati… Ali s obzirom da su izjave te vrste, koje dolaze iz srpske vlade i od predsednika Vučića, u najmanju ruku neinformativne, ne bih tome pridavao prevelik značaj.

Karabeg: Ugovori koje vlada potpisuje sa stranim firmama, kojima se pored ostalog određuje i visina subvencija, prave se mimo očiju javnosti. Da li je to u redu s obzirom da se radi o novcu građana? A tajni ugovori otvaraju i prostor za korupciju.

Šoškić: Kad se troši novac poreskih obveznika, vrlo je važno da postoji transparentnost, da svako ko želi, a posebno novinari, imaju mogućnost uvida u te ugovore. Možda bi neki delovi, čije bi objavljivanje moglo da nanese štetu stranom investitoru, mogli da budu tajni, ali to bi moralo da bude izuzetak, a ne pravilo.

Gligorov: Država ne može u direktnim nagodbama da troši pare poreskih obveznika, a da građanin o tome ništa ne zna. Verujem da je to i protivzakonito, a sa ekonomske tačke gledišta to nema smisla… Dosta ljudi u Srbiji misli da je to način na koji ceo svet funkcioniše, tako da je to u izvesnom smislu u skladu sa javnim mnjenjem.