Prepiska arhijereja povodom teksta vladike Atanasija

Danas objavljuje u celosti prepisku više arhijereja SPC povodom teksta vladike bivšeg zahumsko-hercegovačkog Atanasija (Jevtića) „Krivo (=nepravoslavno) shvatanje Crkve i spasenja u teoriji i praksi episkopa Artemija i grupe monaha, njegovih učenika“. Ovaj test nedavno je objavljen na sajtu SPC i ERP.



Episkop bivši zahumsko-hercegovački Atanasije (Jevtić)



Krivo (=nepravoslavno) shvatanje Crkve i spasenja u teoriji i praksi episkopa Artemija i grupe monaha, njegovih učenika



– Vladika Artemije i grupa njegovih monaha – odmetnika od crkvenog reda i kanonskog poretka, dakle od zajednice Crkve u jednoj veri i ljubavi – zastupaju eklisiologiju koja nije samo sui generis nego je i iskrivljena, nepravoslavna i crkvorušiteljska. Isto tako, zastupaju i pogrešno shvatanje spasenja u Hristu, koje je lično-saborna stvarnost samo u Crkvi kao Telu Hristovom i Zajednici Duha Svetoga, na slavu Boga Oca i spasenje vernog Naroda Božjeg. O tome ćemo dalje reći neku reč više.



Nema u Predanju Pravoslavne Crkve nikakve nadležnosti, sveštene vlasti ili jurisdikcije duhovnika izvan i iznad kanonsko-liturgijske strukture episkopocentrične organizacije Crkve, dakle iznad kanonskih episkopa i njihovih episkopskih i sabornih službi i nadležnosti (vidi azbuku pravoslavne eklisiologije pri kraju ovog teksta!).



Artemije tvrdi da on sada nije više episkop svojim monasima, ali da im i dalje jeste duhovnik, “duhovni otac”. Ovu tezu on razvija naširoko – pritom dosta drsko – u svojim javnim istupima, otvorenim pismima i sličnim tekstovima. To isto zastupa i grupa njegovih sledbenika, – tačnije: njime tako naučenih, pozvanih i podstaknutih na to, – odbeglih iz kanonske eparhije monaha. (Ako im je verovati, nabrojali su svega pedeset i devet monaha i monahinja, uključujući iskušenike i iskušenice, tojest najviše jednu trećinu monaštva Raško-prizrenske eparhije, i to, mahom, iz njenih severnih predela.)



Vladika Artemije neće da zna, kao i u mnogim slučajevima do sada, da sveti kanoni (halkidonski i drugi) određuju status monaha i manastira kao status u potpunoj nadležnosti mesnog episkopa. Kao što su parohije pod duhovnom vlašću nadležnog episkopa, tako su i manastiri samo i isključivo pod episkopom. Oni mogu imati svoje igumane i ispovednike-duhovnike u svom manastiru, ali ne i “duhovnike” izvan i iznad episkopa niti izvan i iznad episkopske eparhije, izvan liturgijske zajednice svih vernih u jednom Telu Hristovom. Monasi i manastiri izvan i iznad mesnih episkopa postoje samo u Rimokatoličkoj, papskoj Crkvi. Krenuli su – grupa ili grupice monaha – za Artemijem… Kuda? I u šta? U zauzimanje sela (kao Loznica iznad Čačka) ili u otimanje, zaposedanje, prisvajanje privatnih crkava (kao u selu LJuljci kod Vraćevšnice) u tuđim eparhijama! Zar u tome ne liče na Miraševu sektu u Crnoj Gori? Na kakav je put ili stramputicu Artemije pokrenuo ove lutajuće monahe i monahinje? I šta će biti sa njima kad Artemije, kao i svi mi, umre? Ko će im onda – i gde – biti “duhovnik”?



Vladika Artemije kao da misli da ostali episkopi nemaju duhovne dece ili da i ne znaju šta su to duhovna deca. Ne misli valjda samo on da se poziva na reči apostola Pavla upućene burnim, svadljivim, lakorazdeljnim Korinćanima? Evo tih reči: „…Ako i imate i hiljade učitelja u Hristu, ali nemate mnogo otaca. Jer vas u Hristu Isusu ja rodih Jevanđeljem” (IKor. 4, 15). Ali Pavle je bio apostol, a apostoli su bili osnivači i utemeljivači Crkava (osim ako episkop Artemije ne misli da je on “osnovao” Raško-prizrensku eparhiju, kako je nesmisleno i nerasudno učinio, verovatno radi nekih bednih pravnih uzusa i koristi).



Nadalje, episkopi su, kao naslednici svetih apostola, brinuli o svojim geografski određenim Crkvama (parikijama/enorijama), shodno Pavlovim rečima: “Pazite na sebe i na sve stado – a ne samo na izabranu “duhovnu decu”, nezrele kaluđere i kaluđerice – u kome vas Duh Sveti postavi za episkope da napasate Crkvu Gospoda i Boga, koju steče krvlju Svojom” (DAp. 20, 28). I još je Pavle govorio: “Ja zasadih, Apolos zali, a Bog dade te uzraste.” On, dakle, ne pripisuje samo sebi sveštenodejstvovanje Jevanđelja spasenja Hrista, Spasa sviju, niti spasenje vernih svodi na sebe. Inače, on ih većinom nije krštavao (IKor. 1, 11-17, gde se vidi da su se Korinćani delili po tome ko ih je krstio), dok je Artemije sam,lično i isključivo, monašio! Naprotiv, Apostol spasenje svodi na Hrista i zato ne propoveda sebe nego Njega, Raspetoga i Vaskrsloga, Njega Koji je LJubav i Koji duhovnom ljubavlju stvara, konstituiše, Crkvu Svoju kao Zajednicu Ljubavi. A na kraju Poslanice Jevrejima poručuje svima: “Spominjite svoje starešine, koji vam propovedahu reč Božju; gledajući na svršetak njihovog života, podražavajte veru njihovu.” A ta vera jeste: „Isus Hristos je isti juče i danas i doveka.” Pa dodaje: “Slušajte starešine svoje – ne samo jednoga jedinoga – i povinujte im se, jer oni bdiju nad dušama vašim, pošto će odgovarati za njih, da bi to s radošću činili, a ne sa uzdisanjem, jer vam ovo ne bi bilo od koristi” (Jevr. 13, 7 – 8.18).



Vladika Artemije je podelio svoju pastvu, Bogom mu poverenu, pa i svoje monaštvo, još i pre ovoga, – nesrećnim favorizovanjem samo Simeona, “jedinoga sina”; ostali (Teodosije, Mihailo i drugi) bili su… šta? Znamo njihovu tugu i uzdisanje oko toga, – a sada je pogotovu stvorio podelu u monaštvu, pa je to pokušao i u narodu. On je taj koji je uneo, i unosi, “nemir i razdor” u Eparhiju raspetoga Kosova i Metohije, a to čini i sektaška grupa njegovih monaha, pa onda to sturaju na druge, na nas koji smo i dolazili i sada došli da narodu Božjem sa ljubavlju pomognemo, pa nas još i kleveta. On i harangira pozivanjem na ”egzodus naroda”! (Sreća je u nesreći što se taj “egzodus” sveo na odlazak pedesetak buntovnika, monaha-nemonaha i monahinja-lutalica; ovo velim zato što su mnogi i mnoge od njih već promenili niz manastira, i na Kosovu i izvan Kosova.) Ostaje da se vidi kakav će razdor i podelu Artemije stvoriti u Sremskoj eparhiji, jer on tamo neće mirovati. Već se čulo da su njegovi privrženici kupili kuću blizu manastira Šišatovca (kojim li novcem? – a Eparhiju su ostavili u polumilionskom dugu!) i da vrbuju iskušenike.



Takođe ostaje da se vidi kakav razdor se sprema i u drugim eparhijama, a ponajpre u Žičkoj i Šumadijskoj, gde su se takvi nekanonski naselili. Vladika Artemije i monasi njegovi sledbenici podsećaju, svojim shvatanjem monaštva i duhovništva, na organizaciju rimokatoličkih monaških redova: general reda sedi u Vatikanu i upravlja manastirima po svetu, nezavisno od lokalnih episkopa. (To dolazi otuda što je kod njih papa iznad episkopa i njegova vlast ne priznaje episkopocentričnu, evharistijsku eklisiologiju svetih Sabora i Otaca, to jest Svetog Predanja.) Ovo Artemijevo grupašenje – protiv čega su izričito sveti kanoni – liči još na organizaciju protestantoidnih pokreta, donedavno dosta prisutnih u Grčkoj, kao što su Zoi i Sotir, koji su takođe imali svoje “nadjurisdikcione” duhovnike i stvarali razdor u Grčkoj crkvi. Zato su i propali. Podosta su Artemiju i artemijevcima slični i grčki starokalendarci, u međuvremenu pocepani na bar deset međusobno suprotstavljenih jurisdikcija



koje se nadgornjavaju u „odbrani” Pravoslavlja, a ustvari u razaranju Crkve Hristove. Uz njih su se u Grčkoj odnedavno pojavili i psevdoziloti “antiekumenisti”, koji u kanonskoj Crkvi jeladskoj zastupaju i šire praksu „obziđivanja” ili „ograđivanja zidom” (ajpoteivchsi“), što će reći odvajanja od



zvanične Crkve, prekidanja kanonskog odnosa, odbijanja da pominju nadležne episkope i da se pričešćuju sa onima koji su navodno “ekumenisti” i “izdajnici Pravoslavlja”. U ovom slučaju, bliski su starokalendarcu Kiprijanu i njegovim



„enistamenima” („prigovarajućima”, „protestujućima”; zloupotreba izraza svetog Teodora Studita), sa kojima je Artemije inače održavao svojevrsne odnose i to se znalo u Grčkoj, a znali smo i mi u Srbiji.



Artemije nije eparhijski episkop, nije arhipastir stada Hristovog, i ne može imati – ni u svojoj bivšoj, a još manje u drugoj episkopiji – grupu svoje “duhovne dece”. Jer, šta je onda mesni episkop za te “gostujuće” monahe na njegovoj kanonskoj teritoriji!? I kakav je to episkop, Svetom Predanju nepoznat,



koji, vodeći za sobom svoje “pristalice” pod vidom “duhovne dece”, stvara razdor i raskol u zajednici Crkve dotične episkopije, a i cele naše Saborne Crkve? I kuda ih vodi – bez ljubavi prema braći u Hristu, živim udovima Živoga Hrista?



I kako će se oni, ta grupa („parasinagoga”), odnositi prema kanonskom mesnom episkopu i njegovoj – ne Artemijevoj! – pastvi? Već vidimo, na primeru Eparhije žičke, da mesnog episkopa ignorišu. Artemije jednostavno nema nikakvu kanonsku ni eklisiološku osnovu za ovakvo svoje shvatanje Crkve. U Crkvi se spasenje ne ostvaruje preko “duhovnika”, pogotovu ne nadepiskopski svojevoljno stavljenog van kanonskih okvira crkvenoga reda i poretka, nego smirenim i samoodrečnim poštovanjem, ljubavlju i služenjem duhodanom redu i poretku evharistijsko-episkopocentrične eklisiologije, u kojoj je i spasenje zagarantovano u zajedništvu vere i ljubavi. Jer, Crkva je Dom Očev, zajednica Duha Svetoga i zajednica tela i krvi Hristove, iznad koje ne može biti nikakav “duhovnik” ili “duhovni otac”. Uostalom, oba pojma su nepoznata u svetim



kanonima. Artemije se verovatno poziva na monašku tradiciju, ali ona može biti važeća samo u okviru kanonsko-blagodatne nadležnosti i blagoslova episkopa kao glave lokalne Crkve, a ne nadležnosti nekog “episkopa bez episkopije”. Da je ispovest potrebna i spasonosna za hrišćanina, a pogotovu za monaha, to je jasno kod svih svetih Otaca. Ali koja, kakva i kod koga ispovest? Piše sveti Anastasije Sinait: “Ako nađeš duhovnog muža, iskrenoga, koji te može isceliti od greha, ispovedi se njemu bez stida i sa verom, kao Gospodu, a ne kao čoveku.” Pritom citira Prvu poslanicu Jovanovu(1, 9), a taj kontekst pokazuje da samo krv Sina Božjeg očišćuje od greha onoga ko smireno priznaje da je grešan i kaje se za grehe (Pitanja i odgovori, 6: PG 89, 372). Dalje sveti Anastasije navodi mnoge Oce Istoka, koji govore da ispovest treba da bude iskreno ispovedanje svojih, a ne tuđih grehova, i da samo tako oprašta Bog, a ne čovek. Šta li Artemiju ispovedaju njegova “duhovna deca” kad i dalje buntuju protiv crkvenog reda i poretka i ruže i klevetaju svoje kanonske episkope, a i Sveti Sinod, Sabor, Patrijarha?



Njihovo nedavno “Otvoreno pismo” administratoru Eparhije raško-prizrenske, mitropolitu Amfilohiju, najbolje potvrđuje kakvi su plodovi Artemijevog “duhovništva” nad takvim monasima: oni nemaju ni slovo m od monaškog obraza i zaveta, čija je srž i suština smirenje, pokajanje, poslušanje, odricanje od svoje stare grešne volje, samohvale, samoopravdanja.



Šta predstavljaju grupe i grupice artemijevaca, rasejane po Srbiji, osim znak da Artemije praktično već stvara eklisiološki raskol? On, koji sebe naziva „borcem za veru”, – a i njegova parasinagoga propagira da je on „jedini borac za veru”, – ustvari gazi i poriče i svete kanone i Sveto Predanje i stvara, bez ljubavi i zajedništva, nove, nepravoslavne, necrkvene, nekanonske, neliturgijske teorije o nekoj imaginarnoj, virtuelnoj eklisiologiji, pa, samim tim, i o nekoj novoj sotiriologiji, iznad i izvan kanonsko-liturgijskih, svetopredanjskih, blagodatnih, agapijskih granica Crkve Pravoslavne, tako divno opisanih kod apostola naroda Pavla, u Poslanici upućenoj burnim Korinćanima (gl. 10 – 15), gde dominira sveto Sabranje zajedno = Liturgija ljubavi, vere, zajedničkoga Pričešća i nade na vaskrsenje svih u Jednome Lično-Sabornom Hristu. (Nećemo se valjda vraćati u vremena davno prevaziđene napetosti između Crkve i harizmatika” kakvi su bili pripadnici sekti evstatijevaca i katara, jeresi masalijanaca i bogumila? Uzgred budi rečeno, bilo bi tužno i smešno smatrati Artemijevu parasinagogu za nekakve “harizmatike”.)



Hoće li se u Srpskoj – Svetosavskoj i mučeničkoj – Crkvi začinjati neka nova, elitistička eklisiologija i sotiriologija? Posredi je eklisiologija i sotiriologija koja uči o spasenju ne kroz Hrista i u Hristu Sinu Božjem, u Crkvi



kao bogočovečanskom Telu, blagodaću kanonski predavanom i primanom kroz episkope i sveštenstvo, kroz međusobno prožimajuće se parohijske i monaške zajednice, nego preko nekih ličnih veza sa “duhovnikom”, koji važi kao jedini sprovodnik blagodati. Sektaški pokret artemijevaca ima ne samo teološki, već i psihološki iskrivljen, nepravoslavan profil, „imix” tuđ sabornom Pravoslavlju. Artemijevci, štaviše, nastoje da pred našim naivnim narodom falsifikuju svete i crkveno-saborne likove Ave Justina i Vladike Nikolaja i da ih predstave po svojoj, a ne Hristovoj, „slici i prilici”.



Pokušavaju da ovim svetiteljima, savremenim svetim Ocima sveukupne Pravoslavne Sabornokatoličanske Crkve u svetu, pravdaju svoju sadašnju nerasudnu, crkvorušiteljnu borbu “sa vetrenjačama”, svoje praćakanje protiv bodila, govoreći licemerno i buntovnički: “Nismo raskolnici; nećemo u



raskol; priznajemo svete Tajne Crkve, ali jednostavno hoćemo da se ogradimo od ovakvih arhijereja koji proganjaju našeg duhovnog oca i ne daju nam kanonski otpust…” Istovremeno, naravno, „zaboravljaju” šta su sve izrekli, napisali i uradili za poslednjih nekoliko meseci, od polovine februara do danas. Nažalost, nastavljaju da tako govore, pišu, čine. NJihov “duhovnik”, vladika Artemije, bira



sa kim će sasluživati, a oni biraju ko će im biti episkop, da li čovek njihovih nazora ili neki “novotarac” i „eksponent Sinoda“, dok neke od njih direktno podozrevaju – i „nepogrešivo” prozivaju – u “jeresi“, u papizmu, ekumenizmu,



globalizmu i kakvim sve još ne – izmima. Sve što se sa Artemijem i njima zbiva oni smatraju “montiranim” , a ne vide koliko je montiran sav njihov psevdozilotski lik, koliko je karikirano obličje monaškog obraza i do koje mere im je deformisana i defektna – zaista sektaška – eklisiologija i sotiriologija, u kojoj nema pravoslavnog etosa i itosa hristopodobne i crkvograditeljske ljubavi, pravoslavnog smirenoumlja i trezvoumlja, crkvoumlja i hristoumlja.



Po svemu sudeći, Artemije misli da je njemu dozvoljen boravak u jednom manastiru na način kojim će njegova sekta moći da ostvaruje svoju iskrivljenu eklisiologiju i elitističku sotiriologiju, bolje reći svoju parasinagogu, svoju paracrkvu. On je, nažalost, usamljeni episkop u našoj Crkvi koji za sebe misli da je on Sinod i Sabor, sâm sa svojom „duhovnom decom” i za svoju “duhovnu decu”. To je tužno, žalosno i pagubno izdvajanje, odvajanje od ostalog crkvenog tela Božjeg naroda u zemlji Svetoga Save i svetih Nikolaja i Justina, koji nikada ne bi ni pomislili na takvu hulnu mogućnost. Jer, to su bili crkvograditelji, a ne crkvorušitelji: činili su sve za Hrista, a ništa za sebe i svoju taštu slavu i sujetu.



Da li vladika Artemije tera da istera “svoju pravdu” ili želi mir i ljubav u Crkvi? Sveti Zlatoust – čije reči ćemo navesti malo niže – govorio je i pisao i, mada nepravedno proganjan, onako se ponašao kako je govorio i pisao: ”Ništa



tako ne ljuti Boga kao razdeliti Crkvu” (Omilija 11, 4 na Poslanicu Efescima: PG. 62, 85). Ako vladika Artemije smatra da mu je učinjena nepravda, zašto radije ne podnese nepravdu, Hrista radi, nego deli narod Božji i cepa nešivenu Rizu



Hristovu? On oko sebe i svog imena stvara jevtini mit „mučenika” i „prognanika” (pritom sa vapijućim kontrastom – tajnim računima u bankama!), a za njim i sa njim to čine i njegovi monasi-nemonasi, koji se još hvale da su „duhovni hajduci” (!). Upravo je sveti otac Justin govorio i pisao protiv „hajdukovanja” i hajdučije u Crkvi, a ni sâm nije „hajdukovao” kao što to danas žele i rade ove nadmene karikature od monaha.Oni, naime, opet idu po Kosovu i Metohiji i mirnom narodu



govore protiv Crkve koju vode Patrijarh i episkopi, iako su Patrijarh i episkopi sasvim nedavno, na sednici Sinoda, savetovali episkopu Artemiju da ih smiri i umiri.



Treba li da vladiku Artemija kao svršenog teologa, doktora teologije i profesora, podsećamo na eklisiologiju svetoga sveštenomučenika Ignatija Bogonosca? Evo šta nam poručuje sveti Ignatije: „Da se svi staramo da bude jedna Evharistija, kao što je jedno Telo Gospoda Isusa Hrista, i jedna Čaša



sjedinjenja krvi NJegove, jedan Žrtvenik, jedan Episkop sa prezviterima, đakonima i narodom Božjim, i da svi sledujemo Episkopu – ne kaže: duhovniku – kao Isus Hristos Ocu, i da oni koji pripadaju Crkvi ništa bez Episkopa ne rade, i da je samo ona Evharistija sigurna koja je pod Episkopom i onim kojem on dozvoli; i gde je Episkop (ne kaže: gde je duhovnik), onde neka bude i narod, kao što, gde je Isus Hristos, tamo je Katoličanska (=Saborna) Crkva, i da ništa nije



moguće raditi bez Episkopa, ni krštavati, ni sabranja ljubavi činiti, nego samo ono što Episkop potvrdi, to je i Bogu ugodno.”



I da završimo rečima svetog Ignatija: „Dobro je, dakle, otrezniti se dok vremena imamo, i Bogu se kajati. Jer je dobro znati Boga i Episkopa; ko poštuje Episkopa, poštovan je od Boga, a ko tajno od Episkopa nešto radi, taj đavolu služi” (Poslanice Efescima i Smirnjanima).



Podsećamo i na bogoslovlje svetog Irineja Lionskog, čije shvatanje Crkve i episkopa u njoj ovako sažima otac Justin u svojoj Dogmatici (knj. 3, str. 244): „Istinsko znanje – jeste učenje apostola, i prvobitno ustrojstvo Crkve u vascelom svetu, i karakter Tela Hristovog, koji se sastoji u naslednosti episkopa, kojima su apostoli predali Crkvu koja je svuda; i ona je u svoj punoći došla do nas, sa verno očuvanima Svetim Pismom i Predanjem (O jeresima 4, 33, 8).” Ovo isto, manje-više, ponavlja i Sveti Sava u svojoj žičkoj Besedi o pravoj veri (1-3, 11-12).



Da podsetimo brata Artemija i na primer svetih Otaca i Učitelja Crkve – Grigorija Bogoslova, Jovana Zlatousta i Fotija Velikog! Grigorijevo dobrovoljno povlačenje sa carigradskoga trona – na Vaseljenskom saboru 381. godine, zbog klevetâ nekih episkopa – nije bilo “kršenje kanona”. O ostavci episkopa postoji inače jasno izrečen saborni stav Crkve u 16. kanonu Prvodrugog sabora: “Kad on sam (episkop) dobrovoljno podnese ostavku na episkopiju…” Dakle, brat Artemije ne treba da sluša loše suflere, jer onda ispada da je i Sveti Sava, kada se svojom voljom povukao – prekršio kanon! Ali vratimo se svetom Grigoriju: on se povukao radi mira i sloge u Crkvi. Nije dalje „isterivao svoju pravdu” nego je smireno, po potrebi Crkve, ponovo neko vreme upravljao episkopijom u Nazijanzu, odakle se opet povukao u mnogoželjeni mir. Svoju ljudsku žalost zbog nereda u Crkvi i ponašanja pojedinih episkopa izrazio je u



divnim, molitvenim, gdekada setnim i suznim pesmama, a svoju braću episkope podsticao je u pismima na izgradnju Crkve, a ne na njeno razaranje i stvaranje parasinagoga. O Zlatoustu pak piše njegov učenik Paladije, episkop helenopoljski: „Kad je već došlo do saborčića pod hrastom (403.), koji je držao Teofil Aleksandrijski sa trideset devet episkopa (a koji će osuditi Zlatousta), i Jovan bio pozvan, oko njega su sedeli četrdesetorica episkopa u triklinu episkopije. NJima je Jovan sa divljenjem rekao: Molite se, braćo, i ljubite Hrista, ali nemojte da neko zbog mene izgubi svoju Crkvu… U molitvama svojim sećajte se mene… Takav je ovaj život, i dobra njegova i zla prolaze… Kao što rekoh, Crkve svoje nemojte napuštati. Jer, nije od mene počelo učenje Hristovo, niti će se sa mnom završiti. Na pitanje Evlisija, episkopa Apamije u Vitiniji: Šta ako nas prisile da, držeći Crkve, stupimo u opštenje s njima i potpišemo?” Zlatoust je odovorio: Stupite u opštenje, da ne pocepate Crkvu, ali nemojte potpisivati moju osudu, jer ništa ne znam na sebi što je dostojno svrgnuća” (Dijalog o životu Jovana Zlatousta, gl. 8: PG 47, 27 – 28). Isto tako, Paladije navodi reči Zlatoustove rečene njegovim duhovnim kćerima pred samo izgnanstvo: “Ušavši u krstionicu, pozva Olimpijadu, koja je stalno bila pri crkvi, sa Pentadijom i Proklom, đakonisama, i Silvanom, ženom blaženog Nevrudija, koja je blagoljepno ukrašavala svoje udovištvo, i reče im: Hodite ovamo, kćeri, i čujte me! Moje stvari su svršene, kako vidim; put svoj sam završio i lice moje nećete više videti… A ovo vas molim: nemojte da vam neko prekine vaše uobičajeno staranje o Crkvi, i ko god bude doveden do rukopoloženja (za arhiepiskopa), po



saglasnosti svih, nemojte da osporavate tu stvar.



Sagnite glavu svoju kao Jovanu, jer Crkva ne može biti bez episkopa, i tako ćete biti pomilovane (=spasene). Sećajte me se u svojim molitvama” (isto, gl. 10: PG 47, 35). Što se tiče svetog Fotija, nepravedno svrgnutog sa trona i zatvorenog u jedan manastir, svetitelj nije pokazao nikakvu crkvobornost niti je podsticao bilo koga da buntuje i traži njegovu odbranu. Kada mu je suđeno, pod patrijarhom Ignatijem i papskim izaslanicima, bio je miran i govorio (možda sa malo ironije): “Vi niste od ovoga sveta, ja sam od ovoga sveta.” Kad je patrijarh Ignatije umro, a Fotije vraćen na svoju katedru, on je sledeće godine Ignatija uneo u diptihe svetih. Ignatijevi sledbenici, međutim, carigradski studitski monasi, širili su – i prethodno i sada, za vreme Fotijevog



drugog patrijarhovanja – vrlo ružne klevete protiv njega, pisali rimskom papi i, hvaleći ga do neba, bili od njega primani, iako je to bilo nekanonski i sa njihove i sa papine strane.



Ali Fotije se nije svetio. Samo je na Velikom saboru 879. – 880. godine doneo kanon koji suzbija papske pretenzije na primat i na pravo apelacije i određuje da kanonske odluke carigradskog patrijarha imaju biti priznavane u Rimu, bez ispitivanja, i obratno – rimskog u Carigradu. Još određuje da se postojeće prvenstvo rimskoga prestola ne sme proširivati ili novačiti, ni sada ni ubuduće (vidi Svešteni kanoni Crkve, str. 417). Ovaj Fotijev Veliki sabor, koji sebe naziva Sveti i vaseljenski sabor – a od mnogih pravoslavnih (Valsamon, 12. vek; Nil Rodoski, 14. vek; episkop Nikodim Milaš) smatran je za Osmi vaseljenski sabor – doneo je i poznatu dogmatsku odluku kojom se zabranjuje menjanje Simvola vere, što je značilo osudu unošenja latinskog dodatka Filioljue u osmi član Simvola. Ali sledbenik patrijarha Ignatija, Nikita Paflagonijski, savremenik svetog Fotija, napisao je jedno sramno Žitije Fotijevo, prepuno laži i kleveta, izvrtanja istine i blaćenja ovog Stuba Pravoslavlja (za razliku od Ignatija, koji je priznao papski primat na psevdosaboru 869/870. godine).



Ovaj slučaj ima, nažalost, dosta sličnosti sa slučajem vladike Artemija: njemu živome njegovi poklonici pišu “žitije”, a isti oni najcrnje blate i izruguju Patrijarha, Sinod, Sabor i najuglednije arhijereje naše Crkve, i to ne samo kod nas nego i u inostranstvu. Nebivala pojava u istoriji Crkve, anticrkveni sajtovi Artemijevih “sledbenika i branilaca”, najbolji su dokaz njihove anticrkvene, skoro infernalne svesti i nečiste savesti. Vladika Artemije se nikada nije ogradio ni od jednog napisa objavljenog na tim sajtovima, a zna vrlo dobro, kao i mi i mnogi drugi, da te sramne anticrkvene tekstove pišu njegova “duhovna čeda”,



najobesniji i najrazulareniji monasi, sadašnje kolovođe parasinagoge koja, nažalost, nosi njegovo ime, i ostaće vezana za njegovo ime. (Istina, bilo je i nerasudnih pristalica Zlatoustovih, nazvanih jovanitima, koji nisu poslušali njegov



savet i bili su van opštenja Crkve, ali su brzo nestali. U novije vreme pak postojala je istoimena sekta – joaniti – koja je zloupotrebljavala ime svetog Jovana Kronštatskog, ali koje se on odricao i anatemisao je.)



Hoće li brat Artemije pokazati dostojanstvo i duhovni uzrast kakav dolikuje pravoslavnom jerarhu, arhipastiru i bogoslovu, učeniku svetog Oca Justina, zemljaku svetoga Vladike Nikolaja, a na slavnoj i mučeničkoj Raško-prizrenskoj i kosovometohijskoj episkopskoj eparhiji nasledniku blaženoga spomena Pavla, episkopa i patrijarha? A bio je, manje-više, takav više od jedne decenije, sve dok nije potpao pod fatalni uticaj fatalnog – i za njega i za Crkvu – Dejana Vilovskog i sličnih mu psevdozilota. Ili će, ako već nije, postati žrtva jevtinog megalomanskog mita? Posredi je mit o “jedinom borcu za Istinu” (slogan njegovih sektaša glasi: Istina je samo jedna – Vladika Artemije), o „jedinom braniocu Pravoslavlja, Srpstva, Kosova”, – i ostale nerasudne i bezumne



farisejske samohvale.



Bože, milostiv budi meni grešnome! – za mnoge grehe, pa i za ovo što napisah.



+ Episkop Atanasije







**



Javno obraćanje umirovljenog episkopa raško-prizrenskog Artemija – odgovor na tekst bivšeg episkopa zahumsko-hercegovačkog Atanasija



Vladika Artemije poslao je 20. jula svoje reagovanje na sajtove ERP i SPC, uzdajući se, kako se navodi u proratnom pismu dostavljemom „Danasu“ 23. jula, ne samo u etiku novinarstva nego i zdravorazumsku logiku za koju su znali još i stari Latini u rečima ''audiatur et altera pars!'' – da se čuje i druga strana.



ALO UZDARJE







„Propovedaj riječ,



nastoj u dobro vreme i u nevreme,



pokaraj, zapreti, umoli sa



svakijem snošenjem i učenjem“



(Tim. II, 4, 2).







Ovaj bogonadahnuti i bogomudri savet svetog apostola Pavla, upućen njegovom učeniku Timoteju, episkop Dr Atanasije (Jevtić) shvatio je na sebi svojstven način, kao i mnoga druga mesta iz bogonadahnutih knjiga Svetoga Pisma i dela Svetih Otaca Crkve Svete Pravoslavne. On zaista ne propušta priliku da „u vreme i u nevreme“ napadne, izvređa, okleveta, oblati… svakoga onoga ko bespogovorno ne usvoji njegov način mišljenja, delanja i življenja u Crkvi Boga Živoga, ko ne pristane da mu se po svemu usliči, da bude njegova „slika i prilika“, pogotovu ako je još i njegov „brat“.



Zar se to nije „opet i mnogo puta“ (paki i mnogaždi) očigledno pokazalo u zadnjih nekoliko godina, a posebno u zadnjih nekoliko meseci. Taj čovek (iako pre 11 godina umirovljen) dobio je (od koga li) neverovatnu snagu i revnost da se bori sa vetrenjačama, poput Don Kihota, koje sam gradi, ruši i ponovo sagrađuje. Iako je uspeo uz pomoć još neke braće, montiranog procesa, neodržanog suda da Nas osudi i liši poverene nam Eparhije raško-prizrenske, da svojom logosnošću od oca Simeona (Vilovskog) izgradi demonopodobnog monstruma, da Predraga Subotičkog strpa u zatvor koji tamo čami šest meseci, to mu nije bilo dovoljno. Očekujući da se pitanje izručenja o. Simeona reši na najvišem državnom sudu Grčke – Areopagu, Vladika Atanasije je polovinom juna obigrao celu Svetu Goru i pola Grčke dostavljajući obilno svima svoje „dokaze“ o zlodelima i manipulacijama Simeona Vilovskog. Tada se proslavio svojim Intervjuom na „Romfeji“, a koji je prenet i na (sada) zvaničnom sajtu ERP. Budući da je na to dobio adekvatan odgovor od o. Simeona, takođe na Romfeji, nećemo se time ovde baviti, iako ne bi bilo bez značaja i za našu crkvenu javnost da se ta prepiska pojavi u integralnom vidu.



Beše to pokazana revnost „u dobro vreme“, ali ne beše dovoljno. Vrhovni sud Grčke, Areopag, na svome zasedanju 06. jula ove 2010. godine, odluči da o. Simeona ne izruči pravosudnim organima Srbije. Zašto? Videće se iz njihovog zvaničnog saopštenja koje će se ovih dana pojaviti. Ono što se već zna, to je tako odlučeno zbog toga što Pravosudni organi Srbije uz zahtev za izručenje o. Simeona, nisu dostavili ni jedan jedini dokaz o krivicama koje mu se pripisuju. Zašto Beograd nije dostavio te dokaze? Očigledno, što ih nije imao. Takva odluka grčkog suda baca novo svetlo na ceo slučaj ERP.



No, Vladika Atanasije to negira i pronalazi „stvarne“ razloge oslobađanja oca Simeona. On doslovno veli: „On je (o. Simeon) oslobođen zahvaljujući opet i mnogo puta lažnom svedočenju Vladike Artemija“. To reče i ostade živ, ali ni to ničim ne dokaza, kao i mnoštvo drugih kleveta, laži, insinuacija koje je izgovorio i napisao na Naš račun. A šta je sve u stanju taj „brat“ da smisli, stvori, iskombinuje, teško je nabrojati u jednom kratkom osvrtu. Ipak, ko ima prilike neka nađe, opet na Zvaničnom sajtu ERP, njegov najnovije objavljeni bogoslovski traktat: „Krivo (=nepravoslavno) shvatanje C r k v e i s p a s e nj a u teoriji i praksi episkopa Artemija i grupe monaha, njegovih učenika“, pa će mu mnoge stvari postati jasne.



Nemamo ni želje ni mogućnosti da detaljnije analiziramo sve šta nam je tamo prikačeno i prišiveno, „opet i mnogo puta“ bez ikakvih dokaza, sem umišljenih i izmišljenih konstrukcija u glavi Vladike Atanasija. Primera radi, on piše: „Artemije tvrdi da on sada nije više episkop svojim monasima, ali da im i dalje jeste duhovnik, „duhovni otac“. Ovu tezu on razvija naširoko – pritom dosta drsko – u svojim javnim istupima, otvorenim pismima i sličnim tekstovima“, a da ne navede ni jedan jedini primer iz tog „obilja tekstova“ koji bi potkrepili tu njegovu tezu. Nešto slično Areopagu.



O kvalifikacijama i blaćenju tih jadnih monaha i monahinja koji krenuše iz svojih manastira u kojima su proveli i po dvadeset i više godina, ne zbog medenih kolača, nego pritisnuti ogromnom količinom „ljubavi“ koja se na njih izliva od strane prvog i drugog Administratora ERP šta uopšte kazati? Ko to ne vidi? Ko to ne oseća? Naravno, da u tekstu Vladike Atanasija, glavni i jedini krivac za sve te „besporetke“ u SPC, pa i za pokretanje monaha, jeste niko drugi do Vladika Artemije. Kriv je i što je „Artemije sam, lično i isključivo, monašio“ svoje monahe. To mi je, valjda, i najveći greh. Da bi to „dokazao“, navodi primer apostola Pavla, koji, kako i Atanasije (ovde) pravilno zaključuje, „spasenje svodi na Hrista i zato ne propoveda sebe nego Njega, Raspetoga i Vaskrsloga, Njega Koji je Ljubav i Koji duhovnom ljubavlju stvara, konstituiše, Crkvu Svoju kao Zajednicu Ljubavi“. Takvim opisom rada sv. ap. Pavla, kao da želi da istakne i „dokaže“ da je Artemije, umesto Hrista, Raspetoga i Vaskrsloga, valjda propovedao sebe!?!



Takvih konstrukcija je sijaset u ovih 14 stranica teksta Vladike Atanasija. Pa još, šta mi sve ne pripisuje iako su to notorne laži: „Vladika Artemije je podelio svoju pastvu… pa i svoje monaštvo“, naravno opet (kao i mnogo puta) bez ikakvih dokaza. Čak zlurado očekuje „da vidi kakav će razdor i podelu Artemije stvoriti u Sremskoj eparhiji“, i proročki dodaje: „jer on tamo neće mirovati“. A kao dokaz navodi glasine „jer se već čulo da su njegovi privrženici kupili kuću blizu manastira Šišatovca“, pitajući se zabrinuto: „kojim li novcem“?



O poređenju Artemija i Artemijevaca, njihove grupe i grupašenja, sa grčkim starokalendarcima, bliskosti Artemija sa starokalendarcem Kiprijanom, „sa kojim je Artemije inače održavao svojevrsne odnose i to se znalo u Grčkoj, a znali smo i mi u Srbiji“ bilo je povremeno govora i u proteklom periodu. Budući da jedino Artemije nije ništa znao o tim „svojevrsnim odnosima“, bilo bi dobro da je i to Atanasije potkrepio bar jednim dokazom, kako bi bar ta nebuloza, koliko-toliko bila uverljiva.



Tvrdeći, između ostalog, da Artemije, koji nema svoje Eparhije, ne može imati ni svoje „duhovne dece“, pogotovu u drugim episkopijama, njega živo interesuje „Šta li Artemiju ispovedaju njegova „duhovna deca“ kad i dalje buntuju protiv crkvenog reda i poretka…“. Budući da to ne može znati, niti mu ja, kao duhovnik, smem to otkriti, on zaključuje da „njihovo nedavno, Otvoreno pismo, administratoru Eparhije raško-prizrenske, Mitropolitu Amfilohiju, najbolje potvrđuje kakvi su plodovi Artemijevog „duhovništva“ nad takvim monasima“, jer „oni nemaju ni slovo „m“ od monaškog obraza i zaveta“.



U svojoj znatiželji Atanasije se i dalje pita: „Šta predstavljaju grupe i grupice artemijevaca…“ i samouvereno zaključuje: „osim znak da Artemije već stvara eklisiološki raskol“? Jer on (Artemije) – ustvari gazi i poriče i svete kanone i Sveto Predanje i stvara, bez ljubavi i zajedništva, nove, nepravoslavne, necrkvene, nekanonske, neliturgijske teorije o nekoj imaginarnoj, virtuelnoj eklisiologiji, pa, samim tim, i o nekoj novoj sotiriologiji…“. Budući da i ovde ne navodi nikakve dokaze ili citate te Naše „teorije“ ostaje samo da se zaključi da to sve postoji samo u glavi autora, koji pravi konstrukcije, uistinu „imaginarne“, protiv kojih se onda vatreno bori, ističući sebe za novog Don Kihota.



I tako dalje, i tako redom. Greh do greha, bezakonje do bezakonja i Vladika Atanasije je naslikao duhovni i moralni lik Episkopa Artemija, koji pored svega što mu je učinjeno još se usuđuje da „smatra da mu je učinjena nepravda“ pa se pita (iako je uveren da nije), čak i da je tako „zašto radije ne podnese nepravdu, Hrista radi, nego deli narod Božji i cepa nešivenu Rizu Hristovu“? Da li je i ovde potreban neki komentar?



Na kraju, zahvalan sam Vladici Atanasiju što me bratski podseća na divne tekstove Svetitelja Božjih Ignjatija Bogonosca, Irineja Lionskog, i posebno Svetog Jovana Zlatousta, koji savetuje svoju sabraću Episkope: „…ali nemojte potpisivati moju osudu, jer ništa ne znam na sebi što je dostojno svrgnuća“. Ja, pak, budući svestan svoji grehova i mana, ne usuđujem se porediti sa tim Svetiteljima Božjim, iako bih poruku Svetog Zlatousta, mogao i Ja uputiti svojoj braći Arhijerejima.



Ono što raduje, jeste molitva na kraju teksta Vladike Atanasija, ako je iskrena, gde on u svoje grehe, za koje moli milost od Boga, ubraja i ovo svoje pisanije.







+ARTEMIJE



Umirovljeni episkop raško-prizrenski







** Službemno i lično pismo episkopa bačkog Irineja vladici Artemiju



Odgovor vladike Artemija vladici Atanasiju objavljen je naj sajtu SPC desetak minuta posle ponoći zmeđu 22. i 23. jula, zajedno sa pismom koje mu je uputio portparol SPC koji se nalazi na čelu Infomativna službe SPC, episkop bački Irinej (Bulović)







INFORMATIVNA SLUŽBA SPC



22. jul 2010. u Beogradu



Njegovom Preosveštenstvu



umirovljenom Episkopu raško-prizrenskom



gospodinu dr Artemiju



anastir Šišatovac



Predmet: zahtev da Informativna služba Srpske Pravoslavne Crkve objavi tekst Malo uzdarje: odgovor na napade episkopa Atanasija



Vaše Preosveštenstvo,



Juče, 21. jula, u Informativnu službu Srpske Pravoslavne Crkve prispeo je, elektronskom poštom, Vaš tekst Malo uzdarje: odgovor na napade episkopa Atanasija, uz Vaš propratni akt, kojim, pozivajući se na Zakon o medijima i na moralno načelo da se čuje i druga strana, molite da Informativna služba Srpske Pravoslavne Crkve objavi Vaš gorespomenuti tekst.



Iako Vam je znano, Preosvešteni brate i saslužitelju, da je potpisnik ovih redaka u Svetom Sinodu odgovoran za rad Informativne službe, Vi svoj dopis niste uputili istome nego ste ga dostavili bezlično, Informativnoj službi kao ustanovi, te ostaje nejasno zašto u svom kratkom propratnom aktu upotrebljavate ličnu zamenicu Vi i prisvojnu zamenicu Vaš (sa velikim početnim slovom) kada nemate u vidu konkretnog ličnosnog adresata nego ustanovu. Neću Vam odgovoriti po načelu reciprociteta – ni bezlično, ni preko Vašega jerođakona Damjana, ni preko nekog od urednikâ ili saradnikâ Informativne službe – nego lično i neposredno, poštujući osnovni protokolarni red i, više od toga, dužni odnos prema episkopskom činu i dostojanstvu, pri čemu nikakvog značaja nema to da li je neko eparhijski, vikarni, umirovljeni ili čak titularni episkop.



Još nešto zanimljivo i indikativno uočio sam u onih šest redova koji čine Vaš propratni dopis. Vi, naime, pišete: „Molimo Vas da na Vašem zvaničnom sajtu objavite…“ (podvlačenje moje). Ako je u pitanju moj ili naš zvanični sajt, znači li to da on nije i Vaš zvanični sajt? Jer, moram da Vas podsetim na to da je Informativna služba ustanova naše svete pomesne Crkve kao celine i da njome rukovodi Sveti Sinod, nesumnjivo saborni jerarhijski organ. Ukoliko, dakle, spomenuti naš sajt nije automatski i Vaš, postavlja se pitanje Vašega shvatanja sabornosti Crkve, koje Vaš i moj brat, vladika Atanasije, ustvari tretira kao jedan od glavnih problema Vaše eklisiologije, a na koji ne nalazim odgovora u Vašoj replici na njegova „pisanja“.



Ali Vaš propratni akt nije za mene glavna teškoća. Vašu omiljenu antitezu vi i mi nalazim kudikamo izraženijom u samom tekstu Vašeg „malog uzdarja“ bratu Atanasiju. Pritom se, koliko vidim, pod vi podrazumevaju Sabor i Sinod, – što će reći Srpska Pravoslavna Crkva, oprisutnjena, istorijski i egzistencijalno konkretizovana preko Sabora i Sinoda, – a pod mi se podrazumeva Vaša ličnost okružena Vašom duhovnom decom i pristalicama, ovenčana oreolom navodnog stradalništva, izgnaništva, nevinih žrtava, katakombnika i tome sličnih virtuelnih svojstava.



Ne ulazim ovde u pitanje šta je glavni razlog za poznatu nam odluku atinskog Areopaga. Jedno je sigurno: glavni razlog za nju nije, kako Vi smatrate, odsustvo dokazâ ili nesposobno pravosuđe Srbije, čiju ažurnost u ovom slučaju inače nemam nameru da branim. Ovo ne tvrdim na osnovu bilo kakvih ili bilo čijih saopštenja nego na osnovu ličnog uvida u tekst službenog obrazloženja same odluke Areopaga. Na osnovu tog uvida, međutim, uverio sam se da Vaše svedočenje jeste bilo jedan od glavnih razloga za takvu odluku – ne kažem glavni ili jedini razlog, ali svakako jedan od najvažnijih, a pritom se ovde, iz obzira prema Vama, ne izjašnjavam o stepenu njegove istinitosti ili lažnosti, iako bih mogao, budući da sam neposredno, tekstualno, upoznat sa glavninom njegovog sadržaja.



O Vašem osećanju za sabornu prirodu Crkve Pravoslavne mnogo govori i činjenica da Vi i dalje – uporno kao i svih prethodnih godina – jednostavno ne priznajete one saborske odluke koje nisu u saglasju sa Vašim shvatanjima, težnjama ili očekivanjima. Tako, u ovoj Vašoj replici, Vi, sasvim neprikriveno, stavljate do znanja našoj ukupnoj javnosti da u samoj stvari ne priznajete odluku Velikog crkvenog suda kojom je Vaš bivši protosinđel, sekretar i prvi saradnik lišen sveštenomonaškog čina i odlučen od crkvene zajednice. Podsećam Vas usput i na to da ste pokušali – krišom od Sinoda, a i nasuprot duhu i slovu svetih kanona i pozitivnog zakonodavstva Srpske Crkve – da tog čoveka istovremeno proizvedete i za klirika druge pomesne Crkve i za svog arhijerejskog zamenika, što predstavlja akrobaciju bez presedana u istoriji naše Crkve i školski primer anarhističkog ponašanja u Crkvi. Pošto, dakle, ne priznajete ni odluku Velikog crkvenog suda ni odluku Sabora, Vi istoga, u svom tekstu, svaki put bez ustezanja označavate kao oca Simeona. Pri svemu tome, za Vas je irelevantna i činjenica da je presudu Vilovskom za njegove vapijuće kanonske prestupe i finansijske malverzacije izrekao, jednodušno i jednoglasno, naš Sveti Arhijerejski Sabor još 2006. godine, a da je Veliki crkveni sud zapravo samo sproveo tu odluku, i to sa potpunom proceduralnom korektnošću i posle prethodno sprovedenog postupka u ravni eparhijskog crkvenog suda. Sledstveno, ni Vi ni on ne možete po ovoj stvari apelovati na Sabor, kao što se potajno uzalud nadate, jer je Sabor već izrazio svoju volju, a ne verujem da ćete se odlučiti za apelaciju carigradskom patrijarhu ili, pogotovu, rimskom papi. Uostalom, izvolite ukoliko tako nešto smatrate celishodnim i uputnim!



Dalje, odluka Sabora arhijerejâ naše Crkve o Vama putem tajnog glasanja doneta je, setite se, na predlog nekolicine braće arhijereja, – koji su nastupili kao vaši zaštitnici premda su se i sami u ranijim prilikama itekako žalili na Vaše upade u njihove eparhije i podbunjivanje naroda protiv njih (najtipičniji primer: Kanada), – a protivno mišljenju i stavu Njegove Svetosti Patrijarha, Vama po definiciji sumnjivog Sinoda i mnogih drugih arhijereja, među njima, dabome, i onoga koji, po Vama, „sâm gradi, ruši i ponovo sagrađuje“, izvesne ljude proglašava za demonopodobne monstrume, neke druge uspeva da „strpa u zatvor“, pokušava da utiče na odluku Areopaga tako što svu Svetu Goru i pola Grčke zamajava svojim nesuvislim pričama, i tako dalje, i tome slično, sve pak sa jednim ciljem, svojim životnim ciljem – da goni Vas, Vašeg bivšeg sekretara i Vašu duhovnu decu… Još napominjem da ste za tajno glasanje bili i Vi lično, svakako u nadi (neosnovanoj, kako se pokazalo) ili u uverenju (pogrešnom, kako se ispostavilo) da je većina za Vas i za Vašu koncepciju sabornosti Crkve i odnosâ u njoj, kao i da će tajnost glasanja definitivno okrenuti na Vašu stranu sve one koji se ustručavaju da licem u lice protivreče Patrijarhu ili, ne dao Bog, da se nađu na udaru oštrog jezika onoga koji je u Vašem Malom uzdarju označen kao „brat“, a ne kao brat. Ukratko, tražili ste – dobili ste. Pa ipak, – kao da ste sve ovo zaboravili ili kao da smo svi sve ovo zaboravili, – Vi u svom „Odgovoru na napade episkopa Atanasija“ hladnokrvno, nezazorno, bez straha Božjeg i najminimalnijeg stida ljudskog, raspravu na Saboru i saborsku odluku o Vama čašćavate kvalifikacijama poput „montiranog procesa“ i „neodržanog suda“.



Hteli Vi to da priznate ili ne hteli, Vi, brate Artemije, sebe i svoje saborce u Vašoj „borbi za veru“ stavljate iznad Sabora, a u konačnoj analizi – ne priznajete sabornu prirodu naše Crkve i kanonske strukture koje iz takve njene prirode prirodno proishode. U tom pogledu, Vaša „duhovna deca“, slepo Vam odani privrženici i poklonici, Vašu teoriju dosledno i nepogrešivo ovaploćuju u svojoj praksi. S tim u vezi, potpisujem svaku reč iz sledećeg razmišljanja vladike Atanasija, iskazanog u njegovom privatnom pismu meni koje dobih pre deset minuta: „Kakav je crkveno-kanonski status (oni ne vole izraz eklisiološki) monaha odbeglih iz Eparhije raško-prizrenske? Artemiju su nadležni Patrijarh i episkop sremski. A njima „u egzilu“(kako vole da se hvastaju)? Ako je to Artemije, onda imamo pravi crkveni raskol. A imamo ga, nažalost, sa njima, i sa njim koji ih kao takve podržava, jer oni ne priznaju nijednog episkopa na čijem su terenu nastanjeni. Eto, to je ta imaginarna, virtuelna eklisiologija o kojoj sam pisao…“



Takva eklisiologija, ne samo imaginarna nego i totalitarna, prepoznativa po uzdizanju jednog episkopa u ravan koja je iznad Sabora, dovela je, nažalost, čitavu hrišćansku vaseljenu do najtragičnijeg rascepa u istoriji hrišćanstva, rascepa još neisceljenog i, ubeđen sam, neisceljivog bez vernosti svih sabornoj eklisiologiji prvih vekova, u kojoj niko, pa ni Prvi u Saboru, nije iznad Sabora, odnosno iznad Crkve. Anonimac koji se krije iza čovekopokloničke, narcisoidne i sujeslovne samooznake „jedan od Lazarevih“, umesto realne i istinite jedan od Artemijevih, optužuje našega zajedničkoga brata (ne „brata“), vladiku Atanasija, za „kriptokatoličku teologiju“, ali meni se čini da optužbu nije uputio na pravu adresu. Pritom, uzgred budi rečeno, ni naš brat ni ja nikad nismo minimizirali – a nekmoli poricali – neprikosnovenost episkopa u svojstvu glave mesne Crkve „na mestu Hristovom i kao slika Hristova“ (podsećam Vas da sam upravo ja govorio u Saboru da episkop nije činovnik Sinoda, pa ni Sabora, što ste Vi potom često ponavljali) nego smo uvek zastupali, i u ovoj stvari, načelo bogočovečanske ravnoteže, harmonije i uzajamnosti, u duhu halkidonskog dogmata i 34. pravila svetih apostola.



Jednom rečju, i ovaj Vaš tekst svedoči o tome da ste Vi – svesno, bojim se, a ne nesvesno – inspirator, ideolog i apologet eklisiološkog anarhizma i kanonskog nihilizma ljudi koje smatrate kolateralnom štetom Vaše ličnosti i nevinim žrtvama, prinuđenim (!) na „izbeglištvo“ i „katakombe“ (pri čemu ne zaboraviše da sa sobom iz manastirâ ponesu u „egzil“ i „katakombe“ novac koji je manastirima, a ne njima, poslala „izdajnička“ vlast „Tadićevog režima“ i da na više vozila, ne baš najjeftinijih, sa sobom povezu još ponešto iz Gračanice, Crne Reke i drugih svetinja), odnosno, po Vama, „tih jadnih monaha i monahinja koji krenuše iz svojih manastira…, pritisnuti ogromnom količinom ljubavi koja se na njih izliva od strane prvog i drugog administratora…“ Aferim, Vladiko! Aferim za duhovnost, za trezvenost, za istinoljubivost i – na kraju, ali ne i naposletku – za bratoljublje!



Inače, preko tezâ brata Atanasija ili, ako hoćete, njegovih alarmantnih optužbi na račun Vaših eklisioloških i sotirioloških ideja Vi prelazite manje-više ležerno, maltene ovlaš i usputno, zamenjujući kontraargumentaciju – ili bar razgovetno artikulisane antiteze – etiketama i diskvalifikacijama: vladika Atanasije, tvrdite, priča „nebuloze“, optužuje „bez ikakvih dokaza, sem umišljenih i izmišljenih konstrukcija“, a i „ne propušta priliku da napadne, izvređa, okleveta, oblati…“ Sa moje strane, opet i mnogo puta (paki i mnogaždi; Vaš najsvežiji omiljeni izraz): aferim, Vladiko, brate Artemije! I ovde sam saglasan, apsolutno saglasan, sa konstatacijom brata Atanasija – iz njegovog, već navođenog, današnjeg pisma meni – o Vašem metodu u vođenju dijaloga-monologa: „Vladika Artemije zaobilazi temu, izbegava da se suoči sa stvarnošću, sa istinom Crkve.“



Noseći i snoseći odgovornost za rad Informativne službe Srpske Pravoslavne Crkve, ne mogu i neću dozvoliti da i ona postane jedan od foruma za prezentaciju ili, ne daj Bože, popularizaciju Vaših doktrina (ako u našoj Crkvi ima novotarijâ i „novotaraca“, kod Vas i oko Vas ih valja tražiti), doktrinâ

– o superduhovništvu;

– o neizgladivom (sve do Strašnoga suda i posle njega!) karakteru monaških zaveta, naročito onih sto puta u životnoj praksi pogaženih i odbačenih jednako dobrovoljno kao što su nekada dati;

– o nadeparhijskoj i nadepiskopalnoj „duhovnoj jurisdikciji“ apsolutizovanog, bezmalo obogotvorenog „duhovnog oca“ („jedan od Lazarevih“ otvoreno izjavljuje: Artemije je za nas Hristos, a drugi se moli za grešnog mitropolita-administratora da ga Gospod pomiluje molitvama svetog velikomučenika Artemija);

– o pravu da se okviri sopstvene nadležnosti prošire na svu vaseljenu i na sve pomesne Crkve, od Rusije do Grčke i od Kanade do Australije;

– o…, o…, o…



Naročito, međutim, ne mogu i neću dozvoliti da Informativna služba postane još jedan teren za beskonačno fraziranje i patološko iživljavanje skribomanâ iz kruga Vaših, „Lazarevih“ – nažalost, ne i Lazarevih – sledbenika. Jer, oni umesto istinski bogoslovskih tekstova – kakvi, sviđali se kome ili ne sviđali, jesu tekstovi našega brata (ne „brata“), vladike Atanasija – nude čitalačkoj publici čas sladunjavo-kenjkave, lažno prepodobne i prividno „so umiljenijem“ intonirane, uopštenim pozivanjem na Sveto Predanje, na svete Oce i svete Sabore i na sve moguće duhovne autoritete preobilno snabdevene, a iznutra besadržajne i po pravilu necrkvene tirade čas, opet, primitivne, neotesane, opskurne, grubijanske, neprikriveno ostrašćene, krajnje netolerantne i arogantne, u ekstremnim slučajevima sasvim prostačke i nepristojne izlive samouverenosti, bahatosti, visokoumlja i još ponečeg „ježe ne pojetsja v soborje“, pri čemu uz njihova veštački kićena „pletenija sloves“ i „slovoizlijanija“, kod naše braće Jelina poznata i kao logodiareja, idu, barabar, i monstruozne, svetogrdne karikature sa likovima Patrijarha srpskog, članova Sinoda i drugih arhijereja, a uz upotrebu raznih imena, uključujući i ime Satanasije. Sve to neka je na čast beščasnim autorima! (Još jedna – nadam se, poslednja za ovu priliku – primedba u zagradi: iako „paki i mnogaždi“ umoljavan od Sinoda i od „mnoge braće“, Vi se od ovog fenomena nikada, nijednom rečju, niste ogradili niti ste svoje nesmirene „poslušnike“ ikad opomenuli da ne čine to što čine.)



Sve navedeno – a pogotovu sve nenavedeno – bilo bi, po meni, dovoljno da odbijem Vaš zahtev da Informativna služba objavi Vaše Malo uzdarje, kako sami nasloviste svoj odgovor „na napade episkopa Atanasija“. Ali jedino zato što ste episkop Crkve Hristove, pa, samim tim, ne samo naslednik svetih apostola nego, kao predstojatelj svete Evharistije i svetih Tajni, i naslednik Samoga Hrista Bogočoveka, Jedinog Dobrog Pastira, Večnog Arhijereja Crkve i Episkopa duša naših; što ste mi, uprkos svim razlikama u mišljenju i u vrednovanju misije Crkve u našem istorijskom trenutku, brat u Hristu i što još uvek niste prekoračili Rubikon raskola, mada ste kročili na njegovu obalu, ipak ću dati nalog da Informativna služba objavi Vaš tekst. Naravno, pritom ću se i ja, poučen Vašim primerom, pozvati na moralno načelo da se čuje i druga strana, izvorno Audiatur et altera pars, pa ću svoje saradnike zamoliti da na sajt stave, posle Vašeg teksta, i ovaj moj komentar, koji, ako ćete mi verovati, nije nimalo nedobronameran i nebratoljubiv u odnosu na Vašu ličnost.



Kad već obojica navodimo latinske izreke, dozvolite mi da zaključim još jednom takvom izrekom: Dixi et salvavi animam meam (rekoh i spasoh dušu svoju; prevodim je radi naših čitalaca, a ne radi Vas, jer je Vi besumnje razumete), uz završno iskreno, nimalo zlobno ili ironično pitanje, koje nam obojici može zazvučati kao odnekud poznato, a nije mu neophodan prevod:



Quo vadis, frater Artemie?



Vaš u Hristu brat (ne „brat“)



+Episkop bački Irinej