Prestižna „školjka bez sadržaja“ Nikole Sarkozija

K ad se pogleda geopolitička karta Mediteranske unije, Sredozemne unije ili Unije za Sredozemlje, kako se, takođe, službeno zove na više jezika, novoosnovana evropska integracija, upada odmah u oči da su njome obuhvaćene sve zapadno-centralne i južnoevropske zemlje, izuzev Švajcarske, koja neće ni u kave integracije, i Srbije iz poznatih geopolitičkih razloga. Unutra su, de facto i de iure, 43 zemlje – najpre, svih 27 zemalja Evropske unije, potom još evropskih zemalja kao što su Monako, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Albanija, i najzad, 11 severno-afričkih i bliskoistočnih zemalja, kojima, pak, treba dodati i Palestinske oblasti, i ako nemaju status priznate države, ali su ravnopravno 13. jula učestvovale u svečanostima prekrštavanja nekadašnjeg Barselonskog procesa u Mediteransku uniju. Uzgred, već ovako šarenoliko

društvo okupljeno u Parizu, na početku šestomesečnog francuskog predsedavanja EU, i u predvečerje francuskog nacionalnog praznika, svedoči o sklonosti i sposobnosti novog francuskog predsednika za inscenaciju. Svi šefovi država ili vlada, kao i njhovi ministri spoljnih poslova, bili su pozvani, naravno, da 14. jula prisustvuju i tradicionalnoj vojnoj paradi na Jelisejskim poljima.
„Ovo je bio dirljiv i vrlo važan trenutak“, kazao je u nedelju uveče, 13. jula, Nikola Sarkozi. „Sanjali smo o Mediteranskoj uniji i ona je postala stvarnost.“ Francuski predsednik saopštio je zatim da je odluka o osnivanju Mediteranske unije doneta jednoglasno, te da uspostavljanje ovog foruma donosi automatski više mira i stabilnosti u regionu, jer isto ono što je uspelo zemljama EU, mora da uspe i zemljama Sredozemlja. „Vrlo je složeno, ali i vrlo korisno pružiti ruku i svladati podele i nesporazume. Ono što mi Evropljani imamo možemo zahvaliti posebnoj generaciji koja ne čuva prošlost već budućnost, koja pruža ruku i prihvata pomirenje“, kazao je Sarkozi. „Ovde je sve u igri: rat ili mir – pošteno je i nadahnuto i mudro govorio Sarkozi – možemo od Sredozemnog mora napraviti najčistije more na svetu, ali ga možemo i žrtvovati.“
U svemu tome podržao ga je i predsednik Komisije EU Žoze Manuel Barozo, koji je izneo sličnu ocenu. „Region Sredozemlja ima delimično problematičan uticaj na budućnost Evrope. To može da se reši tako što nećemo rušiti mostove koje smo danas izgradili. Na osnovu današnjeg sporazuma moramo računati na političku volju svih učesnika da se ostvari napredak i zajednički reše konflikti u regionu“, rekao je on. Interesantno je napomenuti, opet, da je i izraelski premijer Ehud Olmert bio mišljenja da je region bliže jednom mirovnom ugovoru „nego ikad ranije“.
Uprkos ovakvim izjavama i euforičnom likovanju Nikole Sarkozija, francuska opozicija i mediji veoma su skeptični prema ovom projektu, pa ga nazivaju i „školjkom bez sadržaja“. A, ako zasad i jeste tako, a jeste, uglavnom, ne sme se potcenjivati da je njegova primarna svrha oživljavanje saradnje zemalja EU sa zemljama Mediterana, počev od Maroka do Turske, pri tom uključujući i Albaniju i Crnu Goru, kao i BIH i Hrvatsku, kojima je geopolitika, odnosno, činjenica da ih zapljuskuje Mediteran, pa i onoliko malo koliko BIH u Neumsko-klekskom zalivu, možda i prvi put u istoriji pomogla da pripadnu nečemu, a od toga imaju i neke koristi, vrlo je moguće. Prvo, ovakvim se putom učvršćuje data realnost i u Sredozemlju i na Balkanu, i drugo, moguće je aplicirati i učestvovati u budućim projektima ove integracije, a nju treba shvatiti i kao ulaznicu za Evropsku uniju.
O tome kako se i s kojim mukama od projekta EU zvanog „Barselonski proces“ došlo do ideje o Mediteranskoj uniji, u kojoj su sve zemlje EU, a ne samo neke, recimo Italija i Španija, kako je bio zamislio Sarkozi, već smo pisali. Ovde samo kažimo da se Sarkozi bio žestoko zaleteo, pa je tek uz prijateljsku pomoć Angele Merkel shvatio da je jedini izlaz iz njegove diplomatske preažurne inicijative, da prihvati sugestiju da se „Barselonski proces“ prosto pretvori u projekt „Mediteranske unije“, te da je nužno da ovom novom projektu pripadaju i sve zemlje EU ako hoće da projekat bude podržan iz budžeta EU. Posle čina osnivanja Mediteranske unije, Merkelova je, inače, samo suzdržano rekla da je to „dobar početak novog stepena saradnje, oživljen je proces iz Barselone i mislim da predstavlja važan signal to što su sve ove države spremne za saradnju“.
Sarkoziju je, inače, i s drugih strana bilo poručeno da iz budžeta EU za projekat Mediteranske unije neće biti izdvojen dodatni novac. No, skoro je izvesno da će za Sarkozijevu „školjku bez sadržaja“ morati da se izdvoje i nova sredstva iz Brisela. S tim u vezi je, svakako, i izjava francuskog ministra spoljnih poslova Bernara Kušnera, koji je kazao da puko preuzimanje EU-novca iz fondova „Barselonskog procesa“ verovatno neće biti dovoljno za projekat Mediteranske unije.
O kojim se sredstvima radi, zasad se ne zna sasvim tačno. Nemačka vlada govori o 16 milijardi evra koje su bile na raspolaganju u okviru „Barselonskog procesa“. Shodno tome, sve dodatno bi moglo da dođe od privatnih investitora. Nemačka poduzeća, u tom kontekstu, imaju, navodno, već veliki interes za gradnju solarnih energetskih centrala u južnom Sredozemlju. Ostaje, ipak, neizvesno odakle bi došle silno potrebne pare za ove projekte. Prema nekim informacijama iz Brisela, EU je do 2013. godine planirala još samo 13 milijardi evra za projekte iz ranije pokrenutog „Barselonskog procesa“. O raspodeli tog novca tek treba da se postignu dogovori, pa bi odlučujuću ulogu mogli da imaju upravo privatni investitori.
Kad je reč o budućim projektima Mediteranske unije, opet, govori se kako bi oni mogli upravo da se odnose na podsticanje izgradnje solarnih energetskih postrojenja u mediteranskim zemljama, izgradnju autoputeva između severno-afričkih luka, čišćenje priličito zagađenih mediteranskih voda, kao i bolju zaštitu građana. U Parizu se tog 13. jula razgovaralo i o formiranju Mediteranskog univerziteta…
I u prvim nemačkim službenim reakcijama na čin osnivanja Mediteranske unije, akcent se stavlja na moguće „pozitivne signale“ koje bi ovaj skup u Parizu mogao da uputi prema Bliskom istoku. Nemački ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer je, pri tom, mislio i na činjenicu da su prvi put za jednim stolom sedeli i takvi kakvi su sirijski predsednik Bašar el Asad i izraelski premijer Ehud Olmert, predstavnici dve zemlje koje povezuje „duboko neprijateljstvo“, ne samo zbog još uvek okupirane Golanske visoravni, kao i da su Sirija i Liban najavili uspostavljanje diplomatskih odnosa. Ovo poslednje obznanio je lično Nikola Sarkozi posle susreta sirijskog predsednika El Asada i novog libanskog predsednika Mišela Sulejmana. Osim toga, u Parizu su, tokom ovog skupa, razgovarali i izraelski premijer Olmert i palestinski predsednik Abas. Sarkozijeva politika „pružene ruke“, kako njegovi politički prijatelji objašnjavaju ovu inicijativu, trebalo bi, u krajnjoj instanci, da omogući približavanje arapskih zemalja i Izraela. S tim u vezi i vredi podsetiti da samo tri arapske i/ili islamske zemlje ovog regiona imaju uspostavljene diplomatske odnose s Izraelom, a to su Egipat, Jordan i Turska.
U Parizu su, dodajmo, 13. jula bili lično ili ih je neko zastupao, skoro svi šefovi država i/ili vlada zemalja EU i međusobno zavađenog mediteranskog i, posebno, bliskoistočnog prostora. Nije, međutim, došao, niti ga je iko zastupao libijski šef države Muamer el Gadafi, koji je iz Tripolija poručio „dragom prijatelju“ Sarkoziju: „Nismo ni izgladneli, niti psi da nam se bacaju koske!“ (prema www.zeit.de).
Mediteranske unije?
Možda o ovom projektu ne može ništa više i konkretnije da se kaže od onoga što je poverenica za spoljne poslove Komisije EU Benita Ferero Valdner rekla u razgovoru za pariski Figaro. Podsetimo, po njoj, Mediteranska unija je „politički, ekonomski i kulturni projekt“, koji treba da omogući da sadašnji bilateralni ugovori između zemalja EU i zemalja Mediterana prerastu u regionalne, kao i da se, polako ali sigurno, i u prostoru Mediterana stvara jedinstvena zona slobodne trgovine. Uostalom, konkretnije i iskrenije se ne može ni očekivati od jedne poverenice EU, kao što se, opet, o Mediteranskoj uniji zasad više ne može reći. Najnačelnijim, proklamovanim ciljem Mediteranske unije može se, dakle, smatrati postizanje, posredstvom kooperacija, mira, demokratije i blagostanja u celom Sredozemnom regionu.
Predviđeno je, inače, da se svake dve godine održava samit, odnosno, sastanak na vrhu zemalja Mediteranske unije, koju će u narednom šestomesečnom periodu voditi egipatski predsednik Hosni Mubarak i francuski predsednik Nikola Sarkozi. Do narednog sastanka u Marseju, koji je zakazan za novembar ove godine, moraće da se objasne brojna pitanja, uključujući i formiranje, kao i izbor sedišta, generalnog sekretarijata ove integracije. Zasad su kandidati za sedište Barselona (Španija) i La Valeti (Malta), ali su kandidature najavili i Tunis i Maroko.
Dodajmo, uzgred, kako je Kušner, u svečanim trenucima osnivanja „školjke bez sadržaja“, govorio o „odlučujućoj ulozi“ koju je Nemačka imala pri osnivanju Mediteranske unije, čime je francuska strana, službeno priznala da se Sarkozi malo zaleteo, ali je zatim bio i dovoljno fleksibilan za korekciju. U protivnom, sigurno je, ne bi ni bilo Mediteranske unije kakva je osnovana 13. jula.