Presuda za cepanje ili uramljivanje

Svedoci kažu da je dr Smail Čekić, direktor Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava iz Sarajeva, izlazeći u ponedeljak iz zgrade Međunarodnog suda pravde u Hagu pocepao presudu čiji je sadržaj netom pročitala predsednica sudskog veća Rozalin Higins. U Ambasadi Srbije bilo je organizovano slavlje – Srbija (odlukom Suda bez Crne Gore) je oslobođena od optužbi za genocid i zamereno joj je što nije znala za genocid koji se odvija u Srebrenici iako je mogla da ga nasluti te nije upotrebila svoj uticaj na bosanske Srbe da ih u tome zaustavi. Oglašena je krivom i zato što nije izručila Ratka Mladića Hagu, odnosno u potpunosti sarađivala s Tribunalom (ali to je najmanje što se moglo očekivati). Sud je presudio da je genocid izvršen jedino u Srebrenici, ali Srbija nije odgovorna za njega, niti ga je planirala, podstrekivala, ili bila saučesnik.

Sakrivena dokumenta

U presudi se navodi da je tužena strana odbila da podnese određene dokumente u celosti, odnosno da su pojedini delovi kraćeni ili su u odlukama Vrhovnog saveta odbrane pojedini delovi zacrnjeni.

– Sud nikada nije ni naredio da te dokumente dostavimo, već je Bosna i Hercegovina to tvrdila. To je duga priča i u najkraćem bi mogla da izgleda ovako – postoje izvesni dokumenti najviših vojnih organa koji su pred Tribunalom pod zaštitnim merama, što rade i druge zemlje. Bosna i Hercegovina te dokumente nije tražila, do mesec dana pred početak usmene rasprave kada su ih tražili na engleskom jeziku. Mi to nismo imali mogućnosti da ostvarimo. Sud je odbio njihov zahtev i to je cela priča. Mislim da je BIH na taj način praktično u nedostatku dokaza želela da teret dokazivanja prebaci na našu stranu – „oni nešto kriju, pa neka dokažu da nešto ne kriju, kad mi već ne možemo da ponudimo dokaze“ što je sud u svojoj presudi i konstatovao – objašnjava za Danas Saša Obradović, koagent u timu odbrane Srbije.

Ove odluke nisu donete jednoglasno – osim ad hok sudije Milenka Kreće kojeg je delegirala Srbija i koji se jedini usprotivio odluci da je Srbija kriva za neizručenje Ratka Mladića, protiv odgovornosti Srbije za propust da spreči zločin za koji je trebalo da zna glasale su i sudije Peter Tomka iz Slovačke i Leonid Skotnikov iz Rusije.
Osim dodatnog pritiska da izruči Mladića, Srbiji je naloženo i da se ubuduće ima smatrati ukorenom zbog propusta da deluje i spreči genocid i zbog toga što nije poštovala privremene mere koje je sud izrekao 1993. u vezi s tužbom Bosne i Hercegovine.
Nakon presude, postavljeno je i pitanje šta za Srbiju znače oni delovi u kojima je oglašena krivom. Prema tumačenju zastupnika odbrane – praktično ne mnogo. Ujedinjene nacije, niti sud koji je njihov organ, nisu postavile zahtev da se donese ma kakva deklaracija, već se smatra dovoljnom kaznom činjenica da je sud utvrdio krivicu. Ipak, političke stranke u Srbiji su se podelile. Jedni podržavaju inicijativu predsednika Borisa Tadića koji smatra da bi usvajanje deklaracije o osudi srebreničkog genocida bio moralni čin Srbije kako bi se država i društvo distancirali od „jednog užasnog zločina“ koji je pred Međunarodnim sudom pravde okarakterisan kao genocid“. Predstavnici Liberalno-demokratske partije, Građanskog saveza Srbije i Socijaldemokratske unije najavili su početak kampanje i prikupljanje potpisa građana da bi se njihov predlog deklaracije o obavezama državnih organa Srbije o ispunjavanju odluka Međunarodnog suda pravde našao na dnevnom redu Skupštine Srbije.
S druge strane, deo javnosti, ako je suditi po rekacijama slušalaca Radio Fokusa, smatra takav čin – izdajom, ali i uvodom u ukidanje Republike Srpske. I Srpska radikalna stranka napravila je svoj predlog rezlucije u kojoj se osuđuju svi zločini počinjeni u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Uz reči da je i u Srebrenici počinjen zločin, ali ne genocid, Aleksandar Vučić je Tadićev predlog nazvao „pritupastim“, a samog Tadića – „idiotom“.
Deklaracija za osudu zločina u Srebrenici već je bila na dnevnom redu Skupštine Srbije 2005. ali o njoj nije postignut dogovor, pa je u julu te godine u Skupštini Srbije održan minut ćutanja za sve žrtve terorističkog napada u Londonu i žrtve u Srebrenici, Bratuncu i Skelanima.
Na samom početku izricanja presude razloga za likovanje zbog odluke povodom prigovora o nedostatku pasivne legitimacije imala je Crna Gora – jer, kako je pročitala predsedavajuća sudija – niti je Bosna i Hercegovina tražila da se utvrdi odgovornost ove države, niti ma ko može biti pod jurisdikcijom suda bez vlastitog pristanka. Osim toga, Srbija je pravna naslednica počivše tužene Savezne Republike Jugoslavije, te shodno tome „Sud smatra da Srbija predstavlja jedinu tuženu stranu“.
Prva, od tri linije odbrane Srbije je popustila – Sud, iako je saslušao pravne argumente, nije odlučivao o vlastitoj nadležnosti povodom slučaja, mada se Srbija pozivala na to da u vreme podnošenja tužbe nije bila članica UN, te da je upravo s tim obrazloženjem odbačena tužba koju je SCG (tada SRJ) podnela protiv NATO zbog bombardovanja.
– Ovakva primedba nije bila izrečena u vreme Miloševićevog režima, jer se on čvrsto držao toga da je postojao kontinuitet sa SRJ – rekao je svojevremeno za Danas Vojin Dimitrijević koji je u vreme kada je u Sudu prvi put odlučivano o nadležnosti bio ad hok sudija.
Trosatno iščitavanje presude na kraju se pretvorilo u trijumf Srbije. Deo štampe u Srbiji pobedonosno je likovao uz naslove „Srbija nevina“, deo BIH štampe odmah je ustao žaleći se na presudu i demonstrirajući. Osim brojnih tribina i skupova, u Sarajevu je u petak u znak protesta na svim fakultetima prekinuta nastava. Ipak, nijedna od akcija ne može doneti nikakav rezultat – presuda je, za one koji su prihvatili nadležnost Suda – a to su SRJ, odnosno Srbija kao naslednica međunarodnih ugovora i Bosna i Hercegovina – konačna.
– Izražavam profesionalno zadovoljstvo presudom koja je potvrdila našu polaznu tezu da niko ne može da dokaže da su Srbija i srpski narod imali nameru da unište muslimanski narod. Ako je neki pojedinac i imao takvu nameru, tražimo da takvom pojedincu sudi međunarodni ili unutrašnji sud – izjavio je pravni zastupnik Srbije prof. Radoslav Stojanović posle izricanja presude u haškoj Palati mira.
A upravo je nedokazana namera, koja je neophodan element da bi se dokazao genocid, išla naruku pravnom timu Srbije. To je potvrdio i pravni zastupnik Bosne i Hercegovine Sakib Softić, koji je na sarajevskom skupu na kome je više hiljada ljudi iskazalo nezadovoljstvo presudom rekao da je to bio najveći problem što je i dovelo do presude kakva je izrečena.
– Po mojoj proceni, da bi Sud presudio u našu korist trebalo je da smo imli direktnu pisanu naredbu Slobodana Miloševića da Ratko Mladić počini genocid. Mi to nismo imali, ali ukoliko se takvi dokazi pojave u narednih 10 godina, kada možemo tražiti reviziju, mi ćemo ga sigurno upotrijebiti – kazao je Softić.
Sličnog je stava i Antonio Kaseze prvi predsednik Haškog tribunala koji je, komentarišući presudu, kazao kako je treba pozdraviti, jer je Srbija ipak osuđena, „što je pozitivno“.
– Zašto nije bio dovoljan dokaz činjenica da je vojno rukovodstvo bosanskih Srba bilo finansirano iz Srbije i da je tako bilo usko vezano sa srbijanskim vojnim i političkim rukovodstvom – pitao se on.
Ipak, ni u Srbiji, u kojoj mnogi, čak i javno osporavaju da je masakra u Srebrenici ikada bilo, reakcije nisu posve nepodeljene – od onih koji smatraju da je i blagi ukor koji je Srbija dobila nepravedan, preko onih koji, iako zadovoljni odlukom, misle da treba javno osuditi zločin u Srebrenici, do onih koji u presudi vide opasnost od rehabilitacije Miloševićeve politike. Ovi drugi postavljaju pitanje: bi li – da je Ratko Mladić izručen Tribunalu – Srbija bila proglašena odgovornom za bilo koju od konstatovanih povreda Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida, kao i bi li – da slučaj nije okončan smrću optuženog – nakon ovakve presude uopšte imalo svrhe voditi postupak za dokazivanje krivice po komandnoj odgovornosti protiv Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom.
Mnogi, ipak, smatraju, eufemistički rečeno, neprijatnim da je Srbija prva zemlja koja je pred Međunarodnim sudom pravde uopšte tužena po Konvenciji o genocidu, pa i osuđena u jednom delu.
– Ta presuda zapravo rehabilituje politiku Slobodana Miloševića i postavlja se pitanje šta je on zapravo radio u Hagu, s obzirom na to da se iz presude vidi da Srbija, odnosno SRJ apsolutno nikakve veze nije imala sa BIH. I onda se postavlja pitanje zašto smo mi uopšte dobili sankcije. Zašto je Milošević učestvovao u Dejtonu? Istorija će dati odgovor na ta pitanja, ali mislim da će presuda bitno uticati na promenu istorijskog odnosa prema Srbiji. Ova presuda je zapravo utvrdila da Srbija nije učesnik po komandnoj odgovornosti u ratu u Bosni – kaže za Danas Biljana Kovačević Vučo, predsednica Jukoma.
Presuda je s olakšanjem dočekana i u Republici Srpskoj u kojoj pozivaju na pomirenje i smatraju je dokazom da je nije trebalo ni podizati već se ograničiti na kažnjavanje pojedinca. Zvaničnici Republike Srpske nikada nisu dali pristanak za podizanje tužbe protiv tadašnje Jugoslavije, zbog čega je i unutar BIH često ponavljano pitanje njene pravne utemeljenosti. Osim toga, eventualna nepovoljna presuda bi značila da je Republika Srpska napravljena na genocidu, a to svakako ne bi išlo u prilog ovom entitetu.
Krivnja za genocid ne može se baciti na Republiku Srpsku, kazao je prof. Stojanović po izricanju presude, jer je hipotezu da ni Srbija, ni srpski narod, ne mogu biti optuženi za genocid sud prihvatio. On navodi da su za zločine krivi pojedinci te da bi trebalo da oni odgovaraju, a ne RS jer nju ne može tužiti Međunarodnom sudu za tu vrstu zločina.
Nagodba s Hrvatskom?
Okončanje četrnaestogodišnjeg procesa daje nagoveštaj o tome da bi tužba koju je protiv SRJ (ili Srbije ako sud izostavljanje Crne Gore iz odgovornosti bude smatrao presuđenom stvari) podnela Hrvatska, dobija sve klimavije noge i sve se češće čuju nagoveštaji o njenom povlačenju ili eventualnoj nagodbi.
– Očekujem da Hrvatska povuče tužbu, mislim da je to jedini racionalni izlaz posle ovakve presude Međunarodnog suda pravde i posle metoda odlučivanja i dokazivanja koje je primenio. To je zastupnicima Hrvatske dobro poznato, ja ih izuzetno uvažavam i mislim da će uspeti da ubede svoju vladu da upravo tako i postupi – kaže Obradović.
Slična je procena i Biljane Kovačević Vučo.
– Već vidimo znake povlačenja i želju Hrvatske da se nagodi sa Srbijom. Ne verujem da će se Srbija nagađati – što bi to činila kad je uspela da odbrani svoju politiku u Bosni – kaže sagovornica Danasa.
AP je preneo izjave predsednika Hrvatske Stjepana Mesića i predsednik Sabora Vladimira Šeksa. I dok Mesić navodi kako je „mala verojatnost da Srbija bude optužena za genocid u Hrvatskoj“, Šeks je izjavio kako je „očito da će Hrvatska izgubiti tužbu“.
Ipak, ostaju nedoumice u vezi s Haškim tribunalom – mestu na kome se sudi pojedincima optuženima za zločin među kojima je i onaj u Srebrenici koji je nedvosmisleno okarakterisan kao genocid i na čije se presude u nekoliko navrata pozvao i Međunarodni sud pravde.
Portparol Haškog tribunala Refik Hodžić kaže za Danas da presuda Međunarodnog suda pravde ni na koji način neće uticati na suđenja u Haškom tribunalu.
Tek iz budućih presuda će biti jasno hoće li odluka MSP imati posledice, naročito kada su u pitanja suđenja na osnovu komandne odgovornosti, budući da je presudom Međunarodnog suda pravde utvrđeno da državni organi Srbije nisu krivi za zločine u Bosni.
– Nakon presude, postavlja se pitanje za šta odgovara Perišić u Hagu, zbog čega srpski generali odgovaraju za nešto zašta je pred Međunarodnim sudom pravde utvrđeno da Srbija nije s tim imala veze, osim nehata da je mogla da sazna, ali nije saznala. To je toliko izvinjavajuće za Srbiju da ćemo sada morati da nosimo sa novm interpretacijama događaja koje smo i kao svedoci, učesnici i sapatnici na sasvim drugi način obrađivali. To je kraj tranzicione pravde u Srbiji i sada će sve više i više nomokanoni i slične organizacije ostvarujući svoje pravo da na drugi način pišu istoriju i da amestiraju zločin – kaže Kovačević Vučo.