Presude i svedočenja bez javnosti 12 godina

S druge strane, video-snimci suđenja za ratne zločine u državama regiona se redovno pojavljuju u medijskim prilozima. Na ovo redovno podsećaju iz Fonda za humanitarno pravo (FHP), ali situacija ostaje ista.

Ipak, možda će se stvari promeniti nakon odluke Apelacionog suda da predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stepanović ne sme više bez obrazloženja da zabranjuje snimanje suđenja za ratne zločine. Pritužbu na rad Uprave Višeg suda podneo je 7. oktobra upravo FHP. Povod je bio neodobravanje zahteva za snimanje glavnog pretresa – objave presude koji se pred tim sudom vodi protiv okrivljenog Gorana Šinika i drugih, podnetog od strane FHP-a, i to bez ikakvog obrazlaganja takve odluke.

„Ovakvo postupanje Višeg suda nije pravilno, jer je postojala obaveza da svoju odluku obrazloži. Imajući u vidu da je izricanje presude bilo zakazano za 13. oktobar, ovaj sud nije u mogućnosti da interveniše i naloži Višem sudu da dostavi obrazloženje. Međutim, kako se navedeni propust Uprave Višeg suda ne bi ponovio, to će ovaj sud ukazati višem sudu da su u obavezi da ubuduće obrazlože svoje odluke“, navodi se u odluci Apelacionog suda.

FHP smatra da odlučivanje o dozvoli snimanja suđenja u cilju javnog prikazivanja treba sa predsednika suda da pređe u nadležnost predsednika veća, koji najbolje poznaje razloge koji bi eventualno predstavljali prepreku za javno objavljivanje snimljenog materijala.
U publikaciji „Analiza aktuelnih pitanja u postupcima za ratne zločine“, koju je FHP nedavno predstavio, piše da je predsednik Višeg suda u Beogradu ovlašćen za odlučivanje o zahtevu za snimanje, koje on, suprotno zakonu, odbija.

„Vidljivost suđenja za ratne zločine, kao i obaveštavanje javnosti, na razumljiv i pristupačan način, o sudski utvrđenim činjenicama o zločinima, neizostavan je element procesa suočavanja sa prošlošću“, ukazuje se u publikaciji i podseća da je bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević u više navrata isticao da je jedan od načina „otrežnjenja“ ili suočavanja sa prošlošću direktan prenos suđenja.
Inače, snimanje suđenja u predmetima ratnih zločina uređeno je Sudskim poslovnikom i Zakonom o procesuiranju ratnih zločina. Prema članu 16 Zakona o procesuiranju ratnih zločina, koji je u ovoj stvari „lex specialis“, navodi se da „snimanje glavnog pretresa u cilju javnog prikazivanja može odobriti predsednik suda po pribavljenom mišljenju stranaka“. Iz FHP-a podsećaju da je ovaj zakon 2009. menjan upravo da bi se omogućilo snimanje i javno emitovanje sudskih postupaka u predmetima ratnih zločina, „jer je prepoznata potreba da se javnost upozna sa činjenicama i dokazima o počinjenim ratnim zločinima“.

U regionu se snimci objavljuju u medijima

„Za razliku od Srbije, u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu se suđenja za ratne zločine redovno snimaju i prikazuju preko sredstava javnog informisanja. Prema Zakonu o kaznenom postupku Hrvatske, pravilo je da se ne smeju obavljati fotografska, filmska i televizijska snimanja krivičnog postupka. Međutim, kada je to značajno zbog javnog interesa, predsednik višeg suda može odobriti televizijsko snimanje, a predsednik suda, pred kojim se vodi postupak, može odobriti fotografsko snimanje. U praksi, video-snimci sa suđenja za ratne zločine u Hrvatskoj se objavljuju u medijima“, ističe se u publikaciji FHP-a.

„Nije odobreno“‘]

FHP je 26. maja 2015. poslao zahtev predsedniku Višeg suda u Beogradu da mu odobri snimanje javne objave presude u predmetu „Beli Manastir“. U svom odgovoru, predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stepanović naveo je samo da snimanje objavljivanja presude „nije odobreno“, bez ikakvog dodatnog obrazloženja. Na sličan način, Viši sud u Beogradu odbio je zahtev BIRN-a za snimanje presude u predmetu „Ćuška“, upućen u februaru 2014. godine.