Pretpostavka nevinosti ili zašto mediji i institucije „kriju“ potencijalne učinioce krivičnih dela iza inicijala?

Bilo da su u pitanju saobraćajne nesreće, ubistva ili vesti iz oblasti otkrivanja korupcije, gotovo je izvesno da će se u komentarima ispod tekstova sa prvim informacijama naići na negodovanje pojedinaca zbog neobjavljivanja punog indentiteta potencijalnog krivca.

Ništa manje nije ni komentara koji se pitaju “koga li to štite” mediji ili institucije, te zašto nije objavljeno puno ime i prezime, a u odnosu na mogućnosti, čak i fotografija osumnjičenog.

Ipak, Zakon o javnom informisanju i medijima jasno definiše ovu sferu medijskog rada.

U svom Članu 84 pod “pretpostavkom nevinosti” Zakon propisuje da “u cilju zaštite ljudskog dostojanstva, kao i nezavisnosti, ugleda i nepristrasnosti suda ili drugog nadležnog organa, niko se putem medija ne sme označiti učiniocem kažnjivog dela, odnosno krivim ili odgovornim pre pravnosnažnosti odluke suda”.

U teoriji, to bi značnilo da mediji ne smeju da objave ni osnovne pojedinosti o učiniocima krivičnih dela sve dok se osuđujućom presudom ne potvrdi da je osumnjičeni zaista i kriv.

Već u sledećem članu Zakona navodi se da se informacije iz krivičnog postupka koji je u toku mogu objaviti “ako su iznete na glavnom pretresu ili ako su pribavljene ili ako su mogle biti dobijene od organa javne vlasti na osnovu zakona kojim se uređuje pristup informacijama od javnog značaja”.

Dodatno pojašnjenje šta se ne sme raditi kada su u pitanju vesti iz oblasti hronike dao je Kodeks novinara Srbije u kom se jasno navodi da je novinar dužan da poštuje pravilo pretpostavke nevinosti i da ne sme nikoga proglasiti krivim do izricanja sudske presude.

“Mediji su dužni da poštuju pravo pretpostavke nevinosti i da štite privatnost i identitet osumnjičenog ili počinioca, čak i u slučaju priznanja krivice. Zaštita privatnosti i identiteta podrazumeva ne samo zaštitu imena (označavanje osumnjičenog inicijalima), već i zaštitu drugih podataka koji bi mogli da upute na njegov identitet: fotografija, adresa, opis izgleda, bračno stanje, socijalni status, pripadnost nekoj grupi, imena suseda, rođaka i prijatelja”, navedeno je u Kodeksu.

Ukoliko izveštava o počinjenom krivičnom delu, novinar mora da bude na oprezu da, u razgovoru s eventualnim svedocima, ne obelodani identitet žrtve, odnosno identitet i pravo na pretpostavku nevinosti osumnjičenog.

“Čak i ukoliko nadležni državni organi objave podatke koji spadaju u domen privatnosti počinioca ili žrtve, mediji tu informaciju ne smeju da prenose. Greška državnih organa ne podrazumeva „dozvolu“ za kršenje etičkih principa profesije”, naglašeno je u Kodeksu.

„Pretpostavka nevinosti“ i opravdani interes javnosti

Novinar i bivši član Komisije za žalbe Saveta za štampu Bojan Cvejić za Danas ističe da u većini slučajeva identiteti osumnjičenih, žrtava i ostalih aktera u vestima o nemilim događajima nisu od javnog interesa, niti su značajni za publiku koja takve medijske sadržaje čita.

“Nikome ne znače imena tih ljudi, dovoljno je da se izvesti o nekim događjima kao fenomenima i kao anomalijama u društvu u kojem živimo. Naravno, postoje izuzeci kada je reč o javnim ličnostima i visokim državnim funkcionerima u momentima kada su takvi podaci značajni za bolje razumevanje konteksta, odnosno kada je to zaista u javnom interesu da se zna”, objašnjava Cvejić.

S druge strane, dodaje on, identifikovanje osumnjičenih i žrtava može imati negativan uticaj na ostatak života osoba o kojima se piše – bilo da je reč o njihovim poslovnim karijerama, porodičnim i prijateljskim odnosima ili statusa u društvu – imajući u vidu da taj „pečat“ prema kojem delimično mogu biti prepoznatljivi i „označeni“.

“Šta ako se ispostavi da osumnjičeni nije na kraju odgovoran za neko delo, a svi mediji su ga jasno označili da je makar ‘umešan’? Isto tako, žrtve bilo kog dela dodatno se traumatizuju pisanjem medija o njihovom slučaju, naročito kada su u takvim sadržajima označeni tako da se jasno ukazuje na njihov identitet”, pojašnjava Cvejić.

Sve to utiče ne samo na žrtve ili potencijalno greškom osumnjičene, već i na članove njihovih porodica, naglašava Cvejić dodajući da je poguban uticaj višestruk i zahvata mnogo veći broj ljudi.

“Nažalost, mediji u Srbiji često pokušavaju da skriju identitet tako što objave samo inicijale, ali ako se uz taj podatak objave i njihove godine, mesto stanovanja, posao kojim se bave, dovedu u vezu s drugim akterima, oni opet postaju jasno prepoznatljivi, naročito ako su iz manjih sredina. Uz sve to, imamo i primere da se pored inicijala objavljuju fotografije njihovih kuća ili zgrada u kojima stanuju ili, još gore, njihove fotografije”, ističe novinar.

U takvim slučajevima, objavljivanje “samo” inicijala nema nikakvog smisla, ukazuje on.

“Takozvana „crna hronika“ je oblast u kojoj novinari i mediji najčešće gube osećaj za etička pitanja, ne sagledavajući koliki uticaj, odnosno koliko mogu da upropaste živote određenim ljudima”, objašnjava Cvejić i dodaje da tabloidi to čine uporno i svakodnevno.

Kako pojašnjava, otkrivanje identiteta potencijalnih učinilaca krivičnih dela može biti opravdano u slučajevima kada se proceni da je taj podatak od velikog interesa za javnost i za dalji tok ispitivanja slučaja.

“Nije to uvek lako proceniti, to je veoma osetljivo pitanje i u suštini sve dok neko ne bude proglašen krivim ne bi trebalo da bude identifikovan, ali u slučajevima kada je reč o velikim krivičnim ili monstruoznim delima, o delima sa kojima se u vezu dovode poslovi ili akteri iz vlasti i gde mogu postojati osnovane sumnje da je reč o korupciji na najvišem nivou, može biti opravdano otkriti identitet”, ukazuje on.

Šta pokazuje praksa?

Cvejić naglašava i da se Srbija nalazi u specifičnom položaju budući da se, uprkos svim nalazima Saveta za štampu i apelima brojnih novinarskih i medijskih udruženja i organizacija civilnog društva, situacija po pitanju kršenja Kodeksa novinara Srbije ne menja i niko od odgovornih urednika ne snosi nikakve posledice zbog toga.

“Tome posebno doprinosi legitimitet koji se takvim medijima daje sa najvišeg vrha države i vlasti. Naime, takvi mediji dobijaju ogromna sredstva za sufinansiranje medijskih sadržaja na državnim projektima, najveći deo marketinškog kolača od najvećih državnih kompanija, ali i otvorenost državnih zvaničnika za izjave i intervjue”, kaže bivši član Komisije za žalbe Saveta za štampu.

Naglašava Cvejić i da je paradoksalno da su zvaničnici uvek otvoreni da daju ekskluzivne izjave i podatke upravo takvim medijima, dok su zatvoreni i bojkotuju medije koji ne krše etičke i profesionalne standarde u svom svakodnevnom radu.