Preuzimamo neistražene zločine od Haga

On dodaje da je otmica 19 naših državljana, putnika iz voza broj 671 na liniji Beograd – Bar u železničkoj stanici u Štrpcima 1993. godine, „jedna od najvećih sramota ove države“.

– Ratni zločin je precizno ustanovljen pravnosnažnom presudom samo Nebojši Ranisavljeviću pred sudom u Bijelom Polju 2002. godine. Porodice otetih putnika predugo čekaju na pravdu. Tela njihovih najmilijih do sada su predata za samo četiri porodice i to u akumulacionom jezeru Perućac, gde sam insistirao da direktor Elektroprivrede ne pusti vodu nazad dok se jezero ne pretraži do poslednjih mogućnosti. Zato verujem da će pravda stići krivce za zločin koji 20 godina stoji na savesti ovog društva. Ljudi su se u Beogradu popeli u voz, krenuli putevima svojih poslova da bi neko sebi dao za pravo da ih iz voza izvede i ubije samo zato što su druge nacionalnosti – ističe Vukčević.

Ima li naznaka da će se u tom slučaju doći do bivšeg državnog, vojnog i policijskog rukovodstva SR Jugoslavije – Dobrice Ćosića… kao i do onih koji su zataškavali ovaj zločin?

– Analizirajući slučaj „Štrpci“ ustanovili smo da je Viši sud u Bijelom Polju izveo brojne nepobitne dokaze o tome ko je sve bio uključen i na koji način u ovaj zločin, i koliko počinilaca i dalje šeta slobodno među našom decom.

Dosta primedbi je upućeno na račun Tužilaštva za ratne zločine što nije procesuiralo najviše oficire vojske i policije umešane u zločine. Da li će se to promeniti?

– To nam se često spočitava. Probili smo sudsku praksu kada je Slobodanu Mediću, komandantu „Škorpiona“, izrečena najviša kazna za zločin u Trnovu. Nepravnosnažno je osuđen potpukovnik Miodrag Dimitrijević na deset godina zatvora za zločin u selu Lovas. Najviši zvaničnici, generali vojske, policije, bezbednosnih službi, mnogi komandanti paravojnih formacija procesuirani su u Hagu. Od njih tražimo dokumente koji nam mogu omogućiti lakše procesuiranje odgovornih za zločine. Niko neće biti zaštićen.

Otvorili ste slučaj Sotin, odnosno predmet ubistva 16 hrvatskih civila iz 1991. Koliko ima osumnjičenih, za sada?

– Slučaj Sotin je primer odlične regionalne saradnje i primer kako se može kroz ovu saradnju osnažiti poverenje između tužilaštava, a onda između država. To je postalo očigledno kada je ovaj predmet postao tema razgovora prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića i predsednika Hrvatske Ive Josipovića, Vesne Pusić i drugih zvaničnika Republike Hrvatske, prilikom Vučićeve posete ovoj zemlji, kada su se zahvalili Srbiji na pomoći u pronalaženju nestalih u Sotinu. Tokom sprovođenja istrage, došli smo do podataka o lokaciji gde se nalaze posmrtni ostaci hrvatskih civila. Istraga se nastavlja, jer broj žrtava za kojima se traga kao i broj osumnjičenih nije konačan.

Kako ocenjujete dosadašnji rad Tribunala, koji obeležava 20 godina postojanja?

– Tribunal u Hagu je pre 20 godina označio prekretnicu kada je u pitanju sprovođenje pravde za žrtve masovnih ratnih zločina koji su se nekažnjeno činili na teritoriji bivše SFRJ. Međunarodna pravda je pokrenula savest domaće pravde, i na taj način uspostavila mehanizam kažnjivosti ratnih zločina. Ova istorijska misija je izgubila mnogo na svojoj težini tokom dve decenije kontroverzne prakse Tribunala u Hagu, pogotovo poslednjim presudama Gotovini i Markaču, ali i Ramušu Haradinaju. To potvrđuju česta izdvojena mišljenja sudija, oštre ocene glavnog tužioca Bramerca, uglednih analitičara međunarodne pravde i savremene istorije. Rad Tribunala svakako će ući u istoriju, jer su njegov rad obeležili ljudi poput prvog glavnog tužioca Ričarda Goldstona, potom Luis Arbur, Karle del Ponte i Serža Bramerca. Zatim, tu je bio Patrik Teres Lopes na mestu glavnog istražitelja, Džefri Najs, Dejvid Tolbert. Zato lično, kao tužilac, primećujem i više nego vidljivu eroziju Tribunala kada je prati odliv ovakvih kadrova.

U Srbiji je i dalje vladajući stav da je reč o antisrpskom sudu. Kako vi to gledate?

– Ovo preovlađujuće osećanje učvrstile su presude Gotovini, Markaču i Haradinaju, a donekle ublažila oslobađajuća presuda generalu Momčilu Perišiću. Istovetan proces percepcije Haškog tribunala odvijao se i u Hrvatskoj, koji se deli na period „pre“ i „posle“ presude hrvatskim generalima. Indikativno je naše iskustvo kada smo Ratka Mladića prosledili u Hag sa manje od 16 posto podrške naše javnosti. Tribunal u Hagu je pre 20 godina bio nužnost, u situaciji kada su političke elite u zemljama regiona bile inertne i slepe na masovne povrede humanitarnog prava kakve su se odvijale na području nekadašnje SFRJ. Zato je Hag posledica, on ne može biti kriv za ono što su neki naši sunarodnici u naše ime počinili. Hiljade mrtvih i izbeglih imaju pravo na pravdu. Na osnovu materijala koji je nastao tokom sudskih procesa u Hagu, naši oficiri za vezu svakodnevno u Hagu rade na prikupljanju informacija i dokaza koji su od koristi za rad Tužilaštva za ratne zločine. Postoji velika baza, devet miliona stranica na kojima su dokumentovani još uvek neprocesuirani zločini u regionu.

Da li je Tribunal doprineo pomirenju u regionu ili su svi ostali na svojim pozicijama?

– Pomirenje je bio jedan od najvažnijih proklamovanih ciljeva kada je Tribunal osnovan 1993. godine, ali ovaj cilj nije ispunjen. Ciljevi Tribunala mogu da imaju smisla samo ako idu redosledom da se utvrdi istina, da to utiče na pravdu za žrtve, da žrtve shvate da ako je neko oslobođen, on zaista nije kriv, a ako je oglašen krivim, onda treba da bude osuđen. Tek to može da utiče na neko političko pomirenje.

S druge strane, bez podrške Haškog tribunala i cele međunarodne zajednice ne bi se stvorili adekvatni uslovi za formiranje nacionalnih sudova i tužilaštava za ratne zločine. U to smo se uverili proteklih dana, kada smo se, od 22. do 24. maja, sastali na Regionalnoj konferenciji na Brionima, po sedmi put, i ustanovili da ćemo nastaviti da insistiramo na principima koji se svi mogu sažeti u jednom: nema nekažnjivosti ratnih zločina.

Srbija i zločini

Mislite li da li je javnost u Srbiji prihvatila činjenicu da je Srbija činila ratne zločine u sukobima u bivšoj SFRJ?

– U proteklih deset godina, kroz naše postupke je, na različitim nivoima, prošlo skoro 400 lica, optužili smo njih 154 za smrt preko dve hiljade ljudi, imenom i prezimenom u našim optužnicama. Pred Sudom smo dokazali krivicu za 111 osuđenih za ratne zločine na preko 1.200 godina zatvora. Razmenili smo informacije i dokaze u preko stotinu predmeta u regionu, što, bez sumnje, zaokružuje saznanje da su na ovim prostorima počinjeni masovni zločini nad nedužnim civilima, ranjenicima i zarobljenicima. Sve je to moralo imati efekta jer smo mi sprovodili pravdu, ali smo se za sve to vreme trudili i da se vidi kako se pravda sprovodi.