Prevrednovanje Internacionale

Vi, koji danas rešili ste da ustanete, ne samo protiv okrutne i glupe vlasti, nego i protiv huligana koji jedino žele krv i lom, vi niste ni za kakvo prezrenje, pa se nemojte prezrenima ni osećati! Ako treba prevrednovati sve vrednosti, onda sve!, dragi moj filosofe, i one najvrednije! Vi sužnji koje mori glad! Ali vreme je da ustanu i siti. I uredni. I oni što peru zube.

Dosta je nipodaštavanja gospodstva, postoji i plemstvo duha.

Današnja rebela, to su ovi ružni, prljavi, zli iz poznatog filma. Nju sada regrutuje desnica za svoju falangu, armiju prostakluka.

Sećate li se ministra iz Miloševićevog vremena, koji se hvalio da može da pojede celo prase. Bio je ministar kulture. Vreme je da kultura izađe iz svinjskog obora.

To razum grmi u svom gnevu! To može, trpeli ste dosta! Ma koliko da vas bude, bićete samo na čast i za čestitost ljudske rase, ako ove još bude.

Naravno da ostaje Ustajte!, makar sedeli na golom asfaltu, ustati se može i sedeći, ako time zakrči se sav protok, tenkovski i drugi.

Ustati, to znači makar i samo stajati, ovo pokazao je onaj mladić sa Tjen an Mena, nepomerljiv pred tenkom. Ustajte, to je najvažnije, ustati na svaki način i nezaustavno. Najgpre je sedeti, ali po kućama.

Epidemija je dobro došla moćnicima, – samo sedite doma i ćutite! Ja sam takođe za sedenje, ali na ulici, u golemim količinama, stalno.

Tako ćete najbolje dokazati da niste za bekstvo od slobode, o čemu pisao je mudri Fromm. Čak i oni najbučniji, sa palicama i revolverima, čak i oni beže od slobode, naravno najpre vaše sopstvene.

Oni bi da vi sami pobegnete od slobode, i od sebe samih. Nemojte nigde bežati, posebno ne od vlastite pameti, energije i morala.

Trideset godina traje ta diktatura koja vas tera od slobode, mnogi na ovo pristali su. Pa šta su dobili u zamenu za slobodu?

Nema zamene za slobodu, ma kako ova reč bila maglovita i nejasna. Ponavljam ono što je rekao stari pesnik, sloboda nije voće koje pada u krilo ma kome.

Treba ga uzabrati sopstvenim rukama. Poznavao sam tog starog gospodina, vodio sam ga jednom, ispod ruke, do njegovog doma u Vlajkovićevoj.

Znate li kako uspravan starac bio je taj Veljko Petrović? Nisam znao uspravnijeg! Budite uspravni i sedeći, sedenje samo je figura, metafora, koja nagoveštava da će se ustati, kad-tad. Kao biljka, usađena u zemlju, ali koja če sunuti u vis, pre ili posle.

Kako se gubi sloboda? Ne samo time što će neko doći i vezati vam ruke na leđa, oni vezani nekad su se pokazali kao najslobodniji, to je dokazano.

Ali sloboda se gubi i kad se odustane, nemojte odustajati od svoje slobode, bez obzira na himeru koja se u toj reči krije. Sloboda nije samo dekorativna sifražetkinja golih grudi, sa slike Delacroixa, koja je zasenila sve one partizane na barikadi, oko sebe.

Sloboda, koja je antipod drugom jednom fantazmu, moći. Moć i sloboda su suprotstavljeni od početka čovekove istorije, kako ona slika sa pekinškog trga pokazuje. Samo što nije ni moć mnogo opipljivija, mnogo čvršća, mnogo trajnija od svog protivnika.

I kao što sloboda ne očituje se samo time da mlado i ludo biće landara ulicama, zviždukajući, tako ni moć nije samo u tenkovima.

Koliko ovih izgorelo je od obične molotovljevske flaše benzina, kao što ima primera da su po koji tenkisti, izašli dragovoljno iz svoje oklopljene kornjače.

Jer begstvo od moći nije manje vidno od onog drugog, koliko kukavelja pokazalo nam je to kroz istoriju. Krvnički general koji ubije osam hiljada ljudi, naviče na sebe suknju i sakrije se u ženskom manastiru.

Tako nekakao i Mussolini je probao da utekne, i lažni vrač Karadžić, ali za kratko. Moć se ruši čak i brže i nezaustavnije, no što se sloboda može ugušiti.

Moj mrtvi drug strahovao je da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj. I u svojoj slutnji, makar i mimo nje, obesio se o onu nisku granu ksaversku.

Samo što od slobode ne treba očekivati nikakav koncert, nema potrebe da nam ona peva, ni o sebi, ni o čemu drugom. Sloboda je u mojoj pameti, kad i kad ćutim. Setite se one čuvene kompozicije moderne muzike, koja se sastojala u tišini, kod nedodirnutih dirki.

Moj mladi sadrug Michael Lentz, izašao je jedanput na scenu pesničkog čitanja, i tamo očutao svojih pola sata.

Jer zarad trenutka u kome se to odigravalo, ovo se i te kako čulo. Treba samo biti uspravan kao Veljko Petrović, samouveren u svom ćutanju kao Michael Lentz, u svojoj zvučnoj tišini kao John Cage.

Ne znam da li ste pročitali knjižicu Stephana Hessela, Pobunute se! To je ona osoba, do skora nepoznata, makar bio hrabri član francuskog pokreta otpora, makar bio jedan od autora Deklaracije o pravima čoveka Ujedinjenih nacija. U toj tankoj, ali bučnoj sveščici, piše da je ravnodušnost najgori stav. Beznađe je poricanje nade.

Istovremeno veli kako ne treba dopustiti da se u nama nagomila previše mržnje.

Stvarati znači odupreti se, odupreti se znači stvarati. Pobunite se! – to je njegov naslov. Sve ovo napisao je nedavno taj stari gospodin, imao je devedeset i tri godine. Ja sam takođe samo jedan stari čovek, koji ovo hoće da ponovi.