Priča Matićeve majke

Matićeva majka je pričala da je u vreme prvih krivičnih prekršaja njenog sina ipak imala utehu: „Nije mi bilo lako što sam morala da ga obilazim u zatvoru i nosim pakete, ali sam bar bogu bila zahvalna što ga politika ne interesuje.“ Kada je kasnije shvatila da Beli i njegovi najbliži drugovi nisu ostali imuni na začetak višestranačja u Srbiji, povremeno bi ih pitala: „Pa dobro, što vama, kad imate sve u životu, treba petljanje s tom gardom i politikom“? Uvek je dobijala isti odgovor: „Pa, kad smo muškarci“.

Za Belog se, kao i za mnoge njegove vršnjake, govorilo da je ljubav prema domovini dokazivao kroz saradnju s tadašnjim Saveznim DB-om. Nameru da pomogne državi s čijim zakonima je više puta bio u sukobu, Beli je, prema uveravanju Božidara Spasića, bivšeg inspektora SDB-a zaduženog za specijalne akcije u inostranstvu, ispoljio na konkretan način. S Belim ga, po povratku iz italijanskog zatvora, upoznao Giška. Spasić tvrdi da je 1989. Beli učestvovao u operaciji na kojoj mu je DB bio zahvalan. U pitanju je bio albanski aktivista Džavid Halitaj koji je kao politički emigrant dobio boravak u Cirihu. Akcija je imala za cilj da ga kompromituje kod tamošnjih vlasti, da „eksces“ izazove utisak da je emigrant sam prouzrokovao nevolju kako bi naplatio osiguranje, ili uknjižio neke poene „za svoju stvar“. Zapadnoevropske zemlje nisu imale razumevanje ni za jedno, ni za drugo, pa su obično u takvim situacijama štićeniku otkazivale gostoprimstvo.

O akciji u kojoj je Beli, sa saradnikom kojeg je sam izabrao, neposredno učestvovao, Spasić je pre 20 godina ispričao:

„U mojoj kancelariji smo sve dogovorili u detalje. Beli je bio inteligentan, ali pomalo i sujetan, pa je hteo da i on uzme učešće u onom čime su se tada hvalili mnogi beogradski mangupi. Halitaja nismo nameravali da ubijemo, već da ga upozorimo i da mu komplikujemo boravak u Cirihu. U Beogradu smo napravili eksplozivnu napravu; u telefon smo smestili eksploziv, a daljinski upravljač stavili u slušalicu. Njih dvojica su putovali razdvojeno i svaki je nosio svoj deo – Beli aparat, a njegov kompanjon slušalicu.“

Matića je ispratio na železničku stanicu. Imao je neograničeno poverenje u momke iz, kako je govorio, „sive zone“, jer je verovao da njihova drskost garantuje uspešno izvršenje: „Nikada se nije dogodilo da neko od njih nazove i kaže – ne mogu, uplašio sam se.“ Po dolasku u Cirih, Beli i njegov drug uputili su se pravo pred Halitajevu zgradu, razbili staklo na ulaznim vratima, otišli do stana i telefon sa eksplozivom prilepili na vrata. Udaljili su se do prve telefonske govornice i aktivirali eksploziv. „Količina eksploziva bila je predviđena da napravi ogromnu štetu, ne i da nekog ubije. Halitaju je ubrzo saopšteno da je nepoželjan gost, jer je opasan po okolinu. Beli se s drugom odmah vratio u Beograd. Otvorili smo flašu viskija. Bilo je to baš na dan kada je u Rumuniji ubijen predsednik Nikolae Čaušesku“, ispričao je Spasić.

Prema njegovim tvrdnjama, to je bila jedina akcija u kojoj je Beli učestvovao. Lično mu je, u znak zahvalnosti, predao pasoš u ruke, jer je u Beogradu tada posedovanje isprava koje je izdala DB bilo pitanje prestiža. Spasić tvrdi da je Beli, u to vreme, na teretu imao dva meseca zatvora u Padinskoj Skeli, ali da to uopšte nije pomenuo kao revanš za svoj doprinos borbi protiv državnih neprijatelja. Čak je sam snosio troškove puta u Švajcarsku. Poslednja rečenica koju pamti iz razgovora sa Matićem bilo je, navodno, njegovo pitanje: „Da li će za ovo saznati Sloba“.

„Nama je bio cilj da svi 'asovi' budu u našim redovima, jer za njima idu klinci. Belom je iskreno bilo stalo do toga da Milošević sazna za njegovu pomoć službi, jer im je gotovo svima u to vreme bio uzor. Iznenadio sam se kada sam saznao da su se ubrzo priklonili opoziciji s uverenjem da smo mi neka komunistička služba“, kaže Spasić.

Od darodavca za takozvani privredni preporod Srbije, Matić '90. godine postaje ogorčeni protivnik stranke na vlasti i Slobodana Miloševića. Prežalio je 10.000 maraka poklonjenih državnim preduzećima, ali je s još većim žarom davao novac za najveću opozicionu stranku – Srpski pokret obnove Vuka Draškovića. S početkom ratnih sukoba u republikama bivše SFRJ prihvatio je ideju formiranja Srpske garde, preuzevši na sebe obavezu da podmiri većinu izdataka za njene potrebe. Njegova majka tvrdi da je iz fabrike u Vučju naručio 10.000 uniformi, zbog čega je direktor fabrike imao neugodne razgovore u policiji. Pretpostavljalo se da je Matić finansijski pokrivao i nabavku naoružanja, da je obaveze plaćanja izmirivao na vreme, ali da je u nekom delu prekoračio rok.

Nastavlja se