Priča o podeli Kosova je priprema za novi rat

Uspesi koji se mogu brojati jesu priznavanje Kosova kao nezavisne države od strane 115 zemalja, upravljanje opštinom u Prištini od strane našeg pokreta, sa radikalnom transparentnošću, sa zabranom ilegalne gradnje, sa popravljanjem zdravstvenog sistema, stvaranjem 102 laboratorije po osnovnim i srednjim školama, itd, do neverovatnog uspeha Majlinde Kelmendi, koja je dobila nekoliko nagrada i medalja, a krunisanje tog uspeha je medalja u olimpijskim igrama u Riju. S druge strane, Kosovo još uvek nije priznato od strane pet zemalja EU, ekonomski razvitak je veoma nizak a nezaposlenost velika, dok velika politička korupcija i kontrolisanje pravnog sistema čini od Kosova zemlju sa elementima uzurpirane države � ocenjuje za Danas Albin Kurti, lider pokreta Samoopredeljenje, u razgovoru vođenom povodom desetogodišnjice od nezavisnosti Kosova.

* Kako tumačite izjave državnog rukovodstva Srbije da tokom Briselskog procesa obe strane moraju nešto da dobiju, da budu zadovoljne?

– Pregovori u Briselu su asimetrični. Srbija nije priznala Kosovo, EU koja posreduje ima misiju sa izvršnim nadležnostima nad Kosovom, ti pregovori se vode samo o unutrašnjim temama Kosova. U ovakvim nepravednim pregovorima, Srbija je prvo iznudila etničku decentralizaciju na Kosovu gde su stvorene opštine sa srpskim stanovništvom, a kasnije i Zajednicu srpskih opština, kao treći nivo vlasti na Kosovu. ZSO bi bila neka vrsta Republike Srpske na Kosovu, ali je ispalo da u 23 članka krši kosovski Ustav. Pošto je ovaj projekat u stvari mrtav, Srbija sada kaže da mora nešto da dobije od tih pregovora. To dokazuje stvarni cilj politike Srbije, da dobija teritorije koristeći se srpskim življem gde god je to moguće. Naša republika nije za trgovinu. Mi se borimo za pun suverenitet Kosova a ne da se taj suverenitet podeli sa Srbijom.

* Govori se dosta o podeli Kosova, odnosno razmeni teritorije, sever Kosova za jug Srbije. Postoje i navodi da o tome tajno pregovaraju kosovska i srpska strana.

– Bilo je raznih ideja i o podeli i razmeni teritorija, ali to su štetne teze sa nepodnošljivim posledicama. Te ideje dolaze od autoritarnih političara u Srbiji koji smatraju da je teritorija privatna svojina vladara a ne zemlja građana države. Autoritarni političari ne prihvataju Republiku jer je prvenstveno ne razumeju. Oni su trgovci robe. Za njih sve je roba čija je vrednost računska. Sećamo se kako su Milošević i Tuđman trgovali� I na kraju više nego podelu i razmenu zemlje dobijamo podelu i proterivanje ljudi i stanovništva. Pričati o podeli i razmeni teritorija znači pripremati se za novi rat. Jednaka građanska prava i reciprocitet nacionalnih prava, zajedno sa ekonomskim razvojem fokusiran na zapošljavanje naročito mladih i žena, jeste put koji će nas izvesti iz krize i omogućiti napredak.

* Kako vidite ulogu evropskih zvaničnika u tom procesu? Stiče se utisak da Aleksandar Vučić ima podršku EU za ono što čini u vezi sa rešavanjem problema odnosa sa Kosovom.

– EU je politički „razmazila“ Srbiju gledajući joj kroz prste da ne bi dozvolila njeno priklanjanje Rusiji. Srbija je vrlo vešto koristila svoju bliskost sa Rusijom da bi iznudila favorizaciju od strane Zapada. Srbija je opstruirala gotovo sve dogovore sa Kosovom: uzajamnost univerzitetskih diploma, građenje pograničnog prelaza, katastarski registar, lišenja paralelnih struktura, pa do učlanjivanja Kosova u energetsku evropsku mrežu i svetsku organizaciju za obrazovanje, nauku i kulturu UNESCO. Šestog februara ove godine EK je objavila svoju strategiju za proširenje u zemljama Zapadnog Balkana. Po toj strategiji EU je podelila zemlje u četiri kategorije, uvrstivši Srbiju u prvu kategoriji, a Kosovo i Bosnu, kao zemlje koje su najviše ispaštale od politike Srbije, svrstali su zadnju kategoriju. Integrisanje Zapadnog Balkana ima smisla samo ako se to ostvari za sve zemlje u paketu, zajedno i u isto vreme. Inače prioretizacija Srbije će omogućiti Srbiji do postavi blokadu Kosovu, ali i drugim zemljama kao Albaniji, Makedoniji i Bosni.

* U Srbiji nacionalisti kritikuju Vučića jer smatraju da će priznati Kosovo, dok antinacionalisti sumnjaju u takav ishod, priželjkujući ga, pa kritikuju Vučića da ne čini dovoljno na tom priznanju. Kako to komentarišete?

– Vlasti u Srbiji su svesne da pre nego što Srbija uđe u EU, ona će morati priznati Kosovo. To je pre par dana naglasio i ministar spoljnih poslova Nemačke, Zigmar Gabriel, tokom posete Prištini. Mislim da Vučić hoće da postigne neku vrstu nacionalnog konsenzusa što se odluke tiče, a ne da je donosi sam. Tako bi skinuo odgovornost sa sebe, dok bi u isto vreme izgledao konstruktivan. Ali u međuvremenu želi i unutrašnju podelu Kosova, odnosno bosnizaciju Kosova. Srbija ne želi rešenje. Za Srbiju problem je rešenje. Jer na taj način slaba država Kosova oduvek će gajiti hegemonističke apetite vladajuće srpske elite.

* Kako vidite rešenje pitanja priznanja Kosova od strane evropskih država koje to još nisu učinile?

– Te države su se iz raznih svojih razloga uzdržale od priznavanja Kosova, ali ne mislim da su protiv Kosova kao države. Mislim da unutrašnja izgradnja državnosti Kosova i njeno efikasno funkcionisanje i ekonomski razvoj, kao i učlanjenje u međunarodne organizacije doprinosi da Kosovo bude priznato i od tih zemalja.

* Da li je, prema Vašem mišljenju, moguće trajno pomirenje između dva naroda i prestanak netrpeljivosti. Imamo najnovija istraživanja koja pokazuju da su pored svega što se dogodilo tokom rata, kosovski Albanci ipak više raspoloženi za suživot sa građanima srpske nacionalnosti, više njih bi stupilo u brak, oformilo prijateljstvo, živelo zajedno. Kako to komentarišete?

– Problem nije počeo od netrpeljivosti naroda, nego od nepravedne politike države Srbije tokom raznih istorijskih faza, njenih ekspanzionističkih aspiracija, okupacijom Kosova te brutalnom vlašću i ugnjetavanjem individualnih i kolektivnih prava Albanaca. Nisu nacionalne razlike prouzrokovale konflikt, nego se konflikt raznih interesa preobrazio u nacionalne razlike. Život u slobodi i ispunjavanje jednakih prava, bilo nacionalnih ili građanskih, ukida razloge za netrpeljivost ili mržnju. Iako smo etno-kulturno drugačiji, imamo puno toga zajedničkog kao ljudi, društvena i politička bića, kojima je potreban mir, razvitak, solidarnost, pravda, socijalna zaštita, itd.

* U ovdašnjoj javnosti prepoznat je snažan otpor kosovske javnosti prema sudu za zločine OVK na Kosovu koji bi trebalo da počne sa radom. Šta vi mislite o osnivanju tog suda? Smatrate li da će taj sud doprineti pravdi?

– Specijalni sud koji je stvoren za Kosovo je nepravedan i diskriminacioni sud. To je verovatno jedini jednoetnički sud na svetu, koji je takav nominalno i normativno. U njemu će se suditi samo Albancima i pripadnicima OVK. Nama u stvari treba očvršćivanje kosovskog sudskom sistema, nama su potrebni domaći sudovi, u kojima će se suditi kriminalcima i zločincima bez obzira na nacionalnu pripadnost. Kosovo je imalo misiju UNMIK, potom EULEX, Albancima iz OVK je suđeno i u Haškom tribunalu. Zašto onda specijalni sud, još jedan specijalni sud? Trebaju nam domaći normalni sudovi koji beskompromisno ganjaju političare za zločine a ne još specijalnih međunarodnih sudova koji tretiraju zločine rata samo da bi disciplinovali korumpirane političare.

* Koja bi bila Vaša poruka građanima Srbije, koji pod teškom medijskom propagandom, uslovima života, skrivanjem i izvrtanjem istine o tome kakva je bila uloga tadašnjeg državnog rukovodstva, režima Slobodana Miloševića, i dalje misle da je Srbija tokom sukoba na Kosovu bila nevina i da im je kao narodu učinjena velika nepravda?

– Srbija se mora suočiti sa svojom prošlošću da bi mogla da ide napred. Ne možeš voziti kola bez retrovizora. Građanima Srbije treba reći istinu i oni moraju da se suoče sa zlim delima koje je režim Slobodana Miloševića učinio u njihovo ime i njima samima. Građani Srbije treba da misle da kad je Milošević njima naneo toliko štete, šta je tek radio Albancima! Ali ovo nije vanideološka situacija. U Srbiji više od 85 odsto parlamenta čine desničarske stranke. Voleo bih da vidim u Srbiji drugu političku struju, struju socijaldemokratije, levičarski orijentisane, koja je trenutno potisnuta, znači potomke Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića, predstavnike radničke klase, studenata, žena, koji će znati povesti Srbiju u 21. vek i dovesti joj pravi i pravedni mir sa njenim susedima i blagostanje svim njenim građanima.

* Ubistvo Olivera Ivanovića još nije razrešeno, iako je prošlo dosta vremena od ubistva. Da li mislite da se odugovlači istrazi i, ako da, šta je povod tom odugovlačenju?

– Ubistvo Ivanovića je politički obračun koji se desio zbog dva moguća razloga koja nisu uzajamno isključivi. Prvo, Srbija hoće da pokaže i dokaže da ona vlada severom Kosova i da niko ne pomisli da sever Kosova ikad može pripadati Kosovu, da tu vlast drži Srbija sa svojim bezbednosnim strukturama, uzimajući u obzir profesionalnost sa kojom je ubistvo sprovedeno. Na severu Mitrovice svuda ima kamera, ali ništa od toga nije izašlo. Ivanovića nije ubio neki besni pojedinac, nego hladnokrvna organizacija. A drugo objašnjenje je da je Ivanović ubijen zbog toga što je i on ipak učestvovao u ratnim zločinima, nekoliko Albanaca je prepoznalo njega na suđenju kao pripadnika paravojnih formacija tokom rata i posle kao lidera čuvara mosta u Mitrovici, tako da je on mogao da ubuduće postane svedok tih zločina. Moguće je da su ga eliminisali kao potencijalnog svedoka tim više što je on bio u veoma lošim odnosima sa Vučićem a sve boljim sa strancima. Paradoksalno, ali samo na prvi pogled, zločinac jeste i svedok.

Borac sam za prava svih naroda

* U delu kosovske javnosti ste određeni kao nacionalista i onaj koji nije spreman na kompromis i prevazilaženje aktuelne situacije. Da li je to istina i otkud takav utisak?

– Ja sam borac za građanska, nacionalna i socijalna prava mog naroda, naše države, ali i svih ljudi, i drugih naroda. Zbog toga što živim i delujem u jednom ograničenom kontekstu to čini da izgledam kao romantični nacionalista, mada sam se oduvek borio protiv šovinizma. Samoopredeljenje koje tražimo nije samoopredeljenje za slobodu iznad drugih, nego samoopredeljenje za ravnopravnost sa drugima.