Priča prodaje ekonomsku politiku

Kriza Evropske unije i evrozone rečito govori o potrebi za pričom koja objašnjava politiku i prikuplja podršku za njeno sprovođenje. Uspešna priča ne treba da bude niti suviše komplikovana, niti pojednostavljena. Ona mora da bude maštovita, da nudi odgovore na nezadovoljstvo javnosti i da pruži realističnu nadu. Birači često umeju da prepoznaju jeftini populizam.

Predsednik Evropske centralne banke Mario Dragi ponudio je jednu takvu priču finansijskim tržištima prošlog jula. On je rekao da će ECB uraditi sve što je neophodno kako bi sprečila propast evra i jednostavno dodao: „Verujte mi, to neće biti dovoljno“.

Tom rečenicom Dragi je eliminisao rizik pretpostavljene promene denominacije državnih obveznica koji je bio najveći u Grčkoj, ali je podigao cenu zaduživanja i u Španiji, Italiji i Portugalu. To nije bila populistička poruka jer je ECB u stanju da kupi dovoljno državnih obveznica na sekundarnom tržištu i ograniči rast kamatnih stopa bar na nekoliko meseci.

Rukovodioci centralnih banaka, uopšteno gledajući, obično su u prilici da finansijskim tržištima ponude kratkoročne ili dugoročne priče. Direktor američkih Federalnih rezervi Ben Bernanke svoju je ponudio zalaganjem da kratkoročne kamatne stope ostanu veoma niske, dok je novi čelnik Banke Japana Haruhiko Kuroda najavio da će udvostručiti ponudu novca kako bi inflacija dostigla dva odsto.

Dok centralni bankari ovakve priče pružaju finansijskim tržištima, politički lideri moraju ponuditi sveukupne socioekonomske poruke kako bi ohrabrili dugoročne investicije u realnom sektoru, prikupili podršku birača za reforme i dali nadu za budućnost. Alhemija centralnih banaka, da upotrebimo izraz iz nove knjige američkog novinara Nila Irvina, ima svoja ograničenja.

Evropi je naročito potrebna priča o dugoročnoj nadi koja će pokrenuti stvarni oporavak. Francuska se približava opasnoj zoni, a čak i godišnji rast nemačkog BDP-a pada na ispod jedan odsto. Istovremeno, zauzdavanje rasta državnih kamatnih stopa slaba je uteha rastućoj armiji nezaposlenih u južnoj Evropi, gde je nezaposlenost mladih dostigla dramatičan nivo – blizu 60 odsto u Grčkoj i Španiji i gotovo 40 odsto u Italiji.

Priča treba da odgovori na tri glavna pitanja. Kako reformisati i sačuvati evropski model snažne društvene solidarnosti i sigurnosti? Kako oživeti i održati ekonomski rast širom EU? I kako da evropske institucije funkcionišu sa osnaženom legitimnošću da bi se prilagodile evro državama i drugima koje su zadržale svoje valute?

Najpre, potrebna je revolucija u organizaciji rada, učenja i slobodnog vremena. Društvena solidarnost, koja je u suštini evropskog identiteta, može i mora podrazumevati duži radni vek, ali i više podele posla, više učenja za odrasle i kraće prosečne radne nedelje.

Ovakva fleksibilnost zahteva saglasnost svih: zaposleni se moraju prilagoditi zahtevima promena; poslodavci moraju reorganizovati preduzeća tako da omoguće više podele posla, rad od kuće i vreme za učenje; vlade moraju reformisati poreski sistem i dati olakšice onima koji slabo zarađuju kako bi promovisali „revoluciju fleksibilne solidarnosti“ koja ohrabruje lični izbor i solidarnost i zadržava društvenu koheziju.

Evropi ne trebaju azijske stope ekonomskog rasta. Ona može obezbediti pristojne poslove i prosperitet uz održiv godišnji rast od oko dva odsto. Da bi se to dostiglo, nemačkim biračima ne treba govoriti da će se resursi njihove domovine potrošiti na Španiju, već da će im plate rasti po stopi dvostruko većoj nego u nedavnoj prošlosti bez rizika inflacije ili spoljnotrgovinskog deficita. Poznato je da je Nemačka svetski lider kada je reč o spoljnotrgovinskom suficitu.

Iznad svega, sveobuhvatna evropska bankarska unija sa zajedničkim resursima mora biti obrazovana bez daljeg odlaganja. Evropska investiciona banka, čiji je kapital značajno uvećan 2012, trebalo bi da ponudi veliki program za podršku investicijama srednjim preduzećima, uz vremenski ograničene subvencije EU za one koji prvi put traže posao. Posao i obuka za mlade mora da bude u centru novog pakta rasta, a projekte treba voditi po kriznom modelu, a ne kao da se biznis odvija kao i obično.

Konačno, dok monetarna unija zahteva veću podelu suvereniteta, mora postojati i „Velika Evropa“ za Veliku Britaniju i druge zemlje.

Ove međusobno povezane vizije moraju se ostvariti ako Evropa želi ponovo da napreduje. One zajedno čine neodoljivu priču sa čijom artikulacijom evropski lideri moraju da počnu.

Autor je bivši ministar ekonomije Turske i bivši rukovodilac UNDP-a. Sada je potpredsednik Brukings instituta