Pričaće neko naš

 O. je porijeklom Jugoslovenka, iz Doboja, jedna od onih sve rjeđih osoba potpuno posvećenih novinarstvu. Žurnalizam se, ne samo kod nas, u posljednje vrijeme pretvorio u prečicu ili ka PR-u ili ka „analitičarenju“. Skoro niko ne bi baš da bude „samo novinar“. O. je jedna od rijetkih koja se još na starinski način loži na novinarstvo, a plus je pismena i načitana. Zablejali smo nekoliko puta po Beču i Sarajevu, sa zajedničkim prijateljima, a razgovori su nas vodili od najjezovitijih scena iz Murakamijevih romana do genijalnosti Danojlićevog prevoda soneta Josifa Brodskog koji počinje stihom „Preživi sve“. Eh, da, O. je i fanatik digitalnih gedžeta i društvenih mreža. Moj prvi susret sa magijom „pametnog telefona“ zbiva se u Beču prije valjda četiri godine. Raspravljamo upravo o Danojlićevom prevodu Brodskog, tekst prevoda lako usmeno rekonstruišemo, ali kako da ga uporedimo sa originalom? (Tu je i M; njoj je ruski maternji jezik.) Ništa lakše, kaže O, vadi telefon i u tili čas pronalazi pjesmu na ruskom. Drago mi je, eto, da će priču o Hitleru i Principu, i u Beču, na njemačkom jeziku, pričati neko naš.

9. novembar // subota //

Dugogodišnji subotnji ritual: čitanje dnevnih novina. Iz Beograda: Politika i Danas, iz Zagreba: Večernji list i Jutarnji list, iz Sarajeva – Oslobođenje. Jedino u Bosni, čini mi se, sve ove novine možeš relativno lako naći na svakom pristojnom kiosku. Magija dobrih subotnjih novina nalazi se, naravno, u dodacima, ili političkim, s jakim kolumnistima, ili kulturnim. Osim čisto hedonističke varijante, u posljednjih nekoliko godina, listanjem subotnjih novina nekako i počinjem da razmišljam o temi moje redovne kolumne u Oslobođenju. Kolumna izlazi svakog utorka, pišem je ponedjeljkom, ali subotom već polako startuje selekcija aktuelnih tema. U tom smislu komparativno čitanje dnevnih novina zna ispasti korisno. U današnjim novinama podsjećanje na sedamdeset petu godišnjicu Kristalne noći i dvadesetu godišnjicu rušenja Starog mosta u Mostaru. Obe se, kako se to kaže, okrugle, jubilarne. Moglo bi se, čini mi se, na tom tragu nešto napisati.

10. novembar // nedjelja //

Tokom dana skiciram kolumnu koju ću da završim sutra. Veče je posvećeno gledanju filma „Zločin u ledu“ („Frozen ground“) Skota Vokera. Radi se o trileru, zasnovanom na istinitim događajima, o masovnom ubici koji je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog vijeka harao Aljaskom. Priča je šokantna i čudi me da i ranije nije filmovana. Možda je recentni val skandinavskih krimića smještenih blizu polarnom krugu natjerao holivudske producente da razmišljaju o filmovima slične atmosfere. Detektiva glumi Nikolas Kejdž, po običaju dobro; još je bolji Džon Kjuzak, u za sebe netipičnoj ulozi negativca. A opet, možda i najbolji utisak ostavlja Vanesa Hadžens, za koju se poslije „Buntovnica“ („Spring Breakers“) i ovog filma definitivno ne može reći da je samo slatkica.

11. novembar // ponedjeljak //

Ujutro pišem tekst. Popodne putujem za Beograd. Duga putovanja autobusom, samo ako je bus udoban, imaju i dobru stranu: čovjek ima vremena za čitanje. Danas čitam „Uvod u prošlost“, knjigu čiji lavovski dio predstavlja veliki intervju koji je Boris Buden napravio sa Želimirom Žilnikom. Znam i otprije da je Žilnik rijetko dobar sagovornik. Njegov live intervju na ovogodišnjem Krokodilu bio je poslastica. U dijalogu s Budenom, međutim, još je više sjajnih detalja i opservacija. Po dolasku u Beograd, odmah sa autobuske stanice – u obližnji KC Grad. Tamo na „Delikatesnom ponedeljku“ nastupa ekipa iz Kikinde i Mokrina (šifra: Terra Panonica). Upoznao sam ih prošlog ljeta, kad sam bio na književnoj rezidenciji „Kuća na Ravnom bregu“, a druženje se nastavlja kad god iskrsne prilika. Ima tu i beogradskog svijeta koji gravitira Terra Panonici pa pijuckamo, zezamo se i degustiramo banatsku klopu.

12. novembar // utorak //

Jedna od najljepših strana rada za sedmične magazine jest magija dana u kojem se novine završavaju. Čudo je taj utorak (ili utornik, kao u ranim Andrićevim prozama) u redakciji „Vremena“ i naročito u pripadajućoj (ne)oficijelnoj kafani (pozdrav za Jocu i Dragančeta!). Bude nervoze, rasprava, bockanja, bude i svirke, bude svega, bude radne atmosfere, ali bude uvijek i šege, šale, zabave. Kad je Liga šampiona, gleda se fudbal, kad je kakav važan meč, gleda se i tenis, a ovo je bio jedini utorak kad se, je li, u utorak gledao „Utisak nedelje“, i to premijerno, nereprizno. Biće skoro propast svijeta, izgleda, kad je, eto, i nedjelja postala – utorak.

13. novembar // srijeda //

Ne znam da li je tako bilo u ostatku Jugoslavije, no među karakteristikama bosanskih gradova u vrijeme zrelog socijalizma bila je i ta da se u samom centru grada, na najcentralnijem mogućem mjestu nalazi – robna kuća. Tako je bilo u Sarajevu, u Banjaluci, u Zenici, napokon i u Travniku, mom zavičaju. Ne znam je li neko već pisao o robnim kućama kao socijalističkim varijantama šoping molova, ali moj razlog za ovo prisjećanja je mnogo sentimentalniji. Najveći i najuočljiviji grafit na zidu travničke robne kuće „Borac“, koji je tamo stajao tokom kasnih osamdesetih, a i velikim dijelom devedesetih, uključujući i ratne godine, bio je: „Gile, Cane, Koja, Čavke“. Večeras sam u Mikser Hausu, „Vreme“ pravi promociju DVD izdanja grupe „Disciplin A Kitschme“ Video Uf!. Tu je, naravno, Koja, ali među publikom su i Gile i Cane. Znaš šta, kažem Stevanu, osamdesetih sam u Travniku znao bar deset ljudi koji bi godinu života dali da su sada ovdje. Sada ih je većina, mislim se, po Amerikama i Kanadama, dok se na robnoj kući šepuri samo famozni inicijal „K“, ali ne u čast Franca Kafke, nego Ivice Todorića.

14. novembar // četvrtak //

Tmurno jutro, tmuran dan, što kao da nužno priziva famoznu uvertirnu rečenicu iz „Dnevnika o Čarnojeviću“. Kad je pogled kroz prozor toliko siv i neinspirativan, najlakše je upaliti kompjuter i zagledati se u internetski window. Radim to neko vrijeme, a onda ipak obuvam cipele i izlazim. Dok se pije espreso negdje u kafani, uz žamor glasova i šuštanje novinskog papira, lakše je ipak barem naslutiti nekakav smisao.