Priče iz kampa Vranje

Neće da kaže ime, nije ovlašćen da daje zvanične izjave, ali slobodno – „možemo popričati“.

Inače, njegov animatorski zadatak je da u Prihvatnom centru Vranje brine o slobodnom vremenu dece kojih ima oko 60. Uči ih geografiju, matematiku, biologiju, a lepo je vreme, pa najčešće popravlja bicikle.

„Uglavnom im pomažem oko domaćeg, a onda kod kuće to isto radim sa svojom decom, pa se pravim pametan, da sve znam“, kaže raspoloženi animator.

Dalje pojašnjava da je centar u Vranju poznat među migrantima u Srbiji kao prijatan i porodični. Ne samo jer se nalazi u starom motelu na obodu grada već i sva deca iz kampa idu u školu sa vršnjacima iz Vranja.

Pre ovog centra, radio je u Preševu i u Bujanovcu. Svašta je video, čuo, a pre svega, kako kaže, naučio. „Ko je krenuo, taj je stigao. Samo što neko putuje tri dana, a neko tri godine“, kaže on.

„Nepolitički“ slučaj

Ispred učionice svoju priču o putovanju, pred okupljenim novinarima Balkan medija karavana, priča pedesetogodišnji Nader Gafari.

„Sa sinom sam ovde došao pre tri meseca. Iz Irana smo. Plan je da idem napred, ka Nemačkoj, jer me tamo čeka porodica, odnosno moja sestra.“

Objašnjava da njegov slučaj nije „politički“ odnosno da iz Irana nije otišao zbog uobičajenih razloga zbog kojih migranti napuštaju zemlje Bliskog istoka.

„Ljudi u današnjem Iranu su ograničeni, razmišljaju samo na jedan način. U takvom društvu ne možeš raditi baš sve što poželiš“, kaže Gafari.

Sonja iz Avganistana

Poput Gafarija, Nemačka je cilj i šestočlane porodice Hadari iz Avganistana.

Dvadesetdvogodišnja devojka, koju svi u kampu zovu Sonja, u Avganistanu je radila kao akušerska sestra, a onda je sa porodicom odlučila da preko Irana, Turske i Bugarske krene putem kojim su ranijih godina prošle na stotine hiljada njihovih sunarodnika.

„Avganistan je u ratu, to zna ceo svet. Za nas, to znači da ne možemo na primer da idemo autom od grada do grada jer nas Talibani mogu ubiti. Kada izađemo iz kuće, mi ne znamo da li ćemo se vratiti, da li ćemo ponovo videti porodicu“, objašnjava Sonja.

„Ovde nam je dobro, dobro su ljudi, ali ovde nema budućnosti. Ne daju nam pasoš, ne daju nam državljanstvo“, nastavlja ona. Volela bi da jednog dana ima sopstvenu bolnicu koja će pomagati siromašnima i žrtvama rata.

Neslobodne pesme

„Moj srpski je katastrofa“, kaže na čistom srpskom Iranac Ali. I pored samokritičnosti, izgleda da je talenat za jezike preneo i na trogodišnjeg sina koji već govori engleski.

Da bi svoje kofere raspakovao za stalno u Vranju ili negde u Srbjii, Ali ima dva kriterijuma – bezbednost i zaposlenje: „Kad bi mi ovde dozvolili da radim, možda bih ostao. Ali, dobiti azil u Srbiji je teško. Dugo traje i komplikovano je. Od mene su zahtevali mnogo papira…“

Ali je inače programer, a iz Irana je krenuo jer tamo, kako kaže, nema slobode da razmišljaš drugačije o religiji, o kulturi pa čak „ni o pesmi“.

Kamp u Vranju jedan od 18 u Srbiji

Kapacitet Prihvatnog centra Vranje je 200 osoba. Trenutno ih ima 180. „Zbog toga je što centar u Vranju popularan među migrantima, imamo porodice koje su ovde i po dve godine. Samci su mobilniji pa se kraće zadržavaju. Svima njima je cilj da put nastave ka severu, Nemačkoj i Francuskoj“, objašnja Goran Ćirić, upravnik prihvatnog kampa u Vranju.

Prihvatni kamp Vranje je jedan od 18 migrantskih centara u Srbiji. Većina njih je otvorena tokom velike migrantske krize 2015 i 2016 godine kada je Balkanskom rutom, na kojoj je i Srbija, prošlo milion ljudi.

Karavan novinara na Balkanskoj migrantskoj ruti

Balkan medija karavan okupio je oko 20 novinara iz Albanije, Crne Gore, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine i Srbije.

Šestodnevni karavan organizuje nevladina organizacija Inicijativa za razvoj i Saradnju (IDC Srbija) uz podršku nacionalnih partnerskih organizacija uz sklopu regionalne IRIS mreže.