Prijatelji su porodica koju sam biraš

Zahvaljujući tom pristupu, mislim da sam uspela bolje da razumem sebe, svoja ponašanja i osećanja čime sam direktno menjala sopstvenu sadašnjost ali ujedno i bila sposobna da biram drugačiju budućnost za sebe.

***
To vraćanje nam pomaže da ne budemo robovi sopstvene prošlosti, bez toga ostajemo zauvek određeni pređašnjim iskustvima. Ne postoji čovek koji nije grešio, ne postoje besprekorne okolnosti, i zbog svega toga važno je da budemo iskreni prema sebi jer samo tako možemo biti i iskreni prema drugima i graditi smislene odnose kroz život.

***
Kad pomislim na detinjstvo prva stvar koja mi padne na pamet je moje dvorište i prabaka. Ja sam bila strašno vezana za nju, ona me je odmalena tretirala kao nekog malog čoveka, ne kao tamo neko dete koje nema pojma šta radi, sećam se da mi je to jako prijalo. A mislim da me je taj odnos u mnogome i formirao kao osobu.

***
Moja porodica je nekako dosta šarolika, skoro kao Srbija. Međutim, kod nas u porodici se niko nije preterano bavio istorijskim i političkim promišljanjem, politika se uvek doživljavala kao nešto čega bi se trebalo kloniti, ako želiš da živiš neki normalan život. Ovo što sam sada rekla apsolutno ne znači da nisu imali mišljenja, razna, a neka su čak bila toliko čvrsta da nijedna objektivna činjenica ne bi mogla da ih pobije.

***
Moj otac je išao dobrovoljno u rat početkom devedesetih. Kasnije kada je krenuo rat na Kosovu, moj stric koji je bio jako mlad, u ranim dvadesetim, bio je mobilisan. O tim iskustvima nije se puno pričalo u kući, a kada je i bilo reči o tome to su bile teme poznatije kao „ne pred decom“.

***
Mi, deca, smo samo dobijali istine koje su naši roditelji smatrali istinama, i to ako baš odlučimo da ispitujemo. Te „istine“ bile su do te mere jednostavne da recimo meni tada nije padalo na pamet da ih preispitujem, a uostalom uklapale su se mahom u dominantne narative.

***
Osnovnu školu završila sam u Borči, sve je nekako bilo tu, udobno, poznato i bezbrižno. Volela sam jako svoju razrednu iz osnovne škole, Tanju Todorović, kojoj sam se neizmerno divila. Ona je za mene bila kao neka svetska žena, odudarala je od te sredine, bila je ponosna, graciozna i autentična i to je bilo jedinstveno. Ne znam da li sam joj to ikada rekla.

***
Doduše ona je ujedno i žena koja mi je dala ukor zbog, citiram, „pogleda“, a moja majka je to zdušno aminovala, kada je došla u školu na razgovor, kao neophodan korektivni čin kako bih prestala da kad sam ljuta, ili mislim da je nešto strašno nepravedno, upućujem takav pogled ljudima. Da budem potpuno iskrena, mislim da tu sposobnost „zastrašujućeg pogleda“ nikada nisam izgubila.

***
Prva beogradska gimnazija za mene je bila jedno lepo iskustvo, ona je bila grad, tako sam zavolela Dorćol sa kojim sam se trajno povezala. Mislim da je u Prvoj moj lokal patriotizam, usmeren na Beograd, doživeo svoj pik.

***
Uvek sam imala puno drugarica, neka prijateljstva negujem od osnovne škole, važni su mi ljudi, posebno prijatelji jer su oni za mene uvek bili neka porodica koju zapravo sam biraš.

***

Moj aktivizam počinje na fakultetu, politika me je uvek zanimala, sa dedom sam često gledala skupštinu. Međutim, moji stavovi su bili poprilično nacionalistički kad iz ove perspektive gledam na to, ali taj period je meni lično užasno važan zbog mog daljeg formiranja, ne bih možda ni volela da je bilo drugačije.

***
Pravni fakultet bio je moja prva i jedina želja kada su studije u pitanju, a to je tako bio logičan zbog za nekoga poput mene. Ali za svoje studiranje vezujem i jedno od najvećih razočarenja koje sam doživela kada sam shvatila da na Pravnom fakultetu nije baš sve pravično a ni ispravno, a da ljudi tokom studija češće biraju da ćute na nepravdu posebno kada je čini neki autoritet. Bila sam jako naivna, mada sam i danas, idealizovala sam mnoge stvari, moguće je da sam zbog toga bila razočarana.

***
Sećam se javnih tajni na fakultetu o tome kako određeni profesori i asistenti tretiraju studentkinje, kako sa njima ostvaruju neprimereni kontakt koji bi kasnije nagradili dobrom ocenom na vežbama ili položenim ispitom. I to svi znaju, i svi ćute, svi se prave ludi, i održavaju taj sistem.

***
I ja sam ćutala, to mi je bilo grozno, a posebno mi je bilo grozna pomisao: Ako je ovako od studentskih dana, šta se tek dešava posle? Kakvu pravdu ovi ljudi mogu da donesu bilo kome? Eto, možda zvuči glupavo, ali mene je to pogodilo. Hvala Pravnom fakultetu na mom aktivizmu, mislim da se tu desila kap koja je prelila čašu.

***
Tačno znam šta sam tražila, tražila sam da vidim kako funkcioniše NVO, bila sam nepoverljiva, ali mi pažnju privukla Inicijativina kampanja protiv nasilja pod sloganom „Jer im se može“. Tražila sam i odgovore na pitanja koja se tiču Kosova koja su mi nedostajala. Tražila sam da ja lično vidim tu famoznu drugu stranu svega. Dobila sam je, ali sam dobila i
puno više od toga.

***

Moj odnos prema ratovima na prostoru bivše Jugoslavije značajno je oblikovan kroz aktivnosti u kojima sam učestvovala kroz Inicijativu. Posebno su na mene uticali direktni razgovori sa žrtvama, to je potpuno promenilo način na koji govorim i razmišljam o ratnim dejstvima.

***
Zatim upoznavanje sa činjenicama, sudskim procesima – sećam koliko stvari nisam uopšte znala a mislila sam da znam mnogo, a u stvari imala sam samo jednu perspektivu. Posledice tih ratova sastavni su deo i mog života, a njima nisam učestvovala i bila sam jako mala kada su se dešavali. Politička klima i zemlja u kojoj sam odrastala bila je u potpunosti određena njima, a da ja to uopšte nisam tako doživljavala. Ta spoznaja koliko je veliko moje neznanje i koliko ja nemam svest o regionu me je prepala. Shvatila sam da to nije i ne može biti slučajno. A imala sam pravo da znam.

***

Mladi u Inicijativi su ljudi koji ne žele da ćute, to su ljudi koji govore o stvarima od kojih mnogi okreću glavu a užasno su važne za našu budućnost. Solidarnost je uvek bila naša snaga, ali i spremnost da apsolutno o svemu razgovaramo. Smatram da nema puno takvih prostora ni u zemlji, ni u regionu.

***
Aktivizam je u Inicijativi nekako prirodan, nikada nije bio stran pojam, ali nije bio ni nepromišljen. Dobro, možda smo vremenom shvatali da je nešto moglo da bude bolje i pametnije, ali nikada nismo imali dilemu oko toga zbog čega smo nešto govorili ili radili. Svaka akcija u Inicijativi nastala je kao rezultat diskusija i zajedničkog promišljanja koje uvek kao polaznu osnovu imalo pitanje: U kakvoj zemlji želimo da živimo?

***
Uvek imam problem kada objašnjavam svoj odnos, svoja lična iskustva sa Balkana. Ali, moram da kažem da evo već godina putujem ovim regionom, tamo, ovamo, vrlo često, i do sada mi se nije dogodilo ama ni jedno neprijatno iskustvo. Potpuno suprotno, imala sam neka suludo dobra iskustva koja prkose svim stereotipima i dominantnim percepcijama.

***
Jednom sam busem došla u Prištinu u neko gluvo doba, pa sam ušla u taksi praveći se da sam Amerikanka. Ne umem ni sebi da objasnim kako sam zamislila da će to da uspe, ali činjenica da sam stigla posle ponoći me je uznemirila i osetila sam strah. Taksista me je prozreo, ja sam rekla da sam iz Srbije i čovek mi nije naplatio vožnju.

***
Naprotiv, provozao me je kroz celu Prištinu da mi objasni gde je šta, a na kraju je od mene tražio da se ne plašim da govorim srpski jer ga svi stariji ljudi govore. Dao mi je i svoj broj telefona da ga zovem za slučaj da mi se desi neka neprijatnost, ali mi je napomenuo da su male šanse za to.

***
Nedavno sam se vratila iz Ženeve, predstavljala sam Inicijativu u Ujedinjenim nacijama. U pitanju je bio interaktivni dijalog o tranzicionoj pravdi i ljudskim pravima, a nakon toga usledila je reakcija Visokog komesara UN-a povodom sve većih pritisaka vlasti na građane i civilno društvo kod nas u Srbiji.

***
Možda je nedovoljno, ali smatram da je važno da svuda, gde god možemo objašnjavamo šta se zapravo dešava u Srbiji. To ne znači da treba da očekujemo da će neko doći da rešava naše problem, ali podrška, posebno ako je ona prava, nikad nije na odmet. Inicijativin rad je prepoznat u inostranstvu i širom regiona, i nekad mi je krivo što se u Srbiji toliko sistematski napada.

***
BIRN je za mene bio veoma važno iskustvo, puno sam naučila u radu sa novinarima, posebno istraživačkim. Ja sam se bavila programom koji se ticao izveštavanja o kršenjima ljudskih prava u digitalnom i u realnom okruženju. Mnogo mi je bilo teško kad sam tek došla, posebno jer je novinarski način razmišljanja i pristupa poslu meni bio potpuno stran.

***
Prvi put sam radila na kreiranju dokumentarnog filma, radila sam intervjue sa žrtvama kršenja ljudskih prava, pisala sam vesti i tekstove na način na koji to nisam radila do tada. A tek dinamika…to je zapravo jedina stvar na koju sam se instant navikla jer sam ja po prirodi veoma brza osoba i volim akciju.

***
Način na koji posmatram novinarsku profesiju znatno se promenio, mislim da sam postala profesionalnija i stekla sam veštine koje do tada nisam imala i zbog toga su mi te tri godine u BIRNu veoma važne. Sa druge strane BIRN je takođe regionalna organizacija, tako sam zapravo shvatila evidentno šta god da radim ja od regiona ne mogu da pobegnem.

***
Bojim se straha jer mislim da je to najubojitije oružje za slamanje ljudskog integriteta. Razvila sam trajnu otpornost prema ljudima koji ne umeju da zavrede ono što oni smatraju poštovanjem bez upotrebe sile. Ja mislim da trenutni režim ne vlada korupcijom, njima korupcija služi da vladaju neograničeno dugo, tako što pribavljaju resurse, ali ne mislim da time vladaju.

***
Da, režim vlada, represijom, nacionalističkom ideologijom i grubom zloupotrebom ljudi, zakona i osećanja. Osećanja su važan faktor u politici kao i u životu. Inicijativa mladih pokazuje da može drugačije, da gradi uporno veze koje oni ruše, i da stvara prostore u kojima se gradi poverenje kroz slušanje, uvažavanje (to ne mora da podrazumeva slaganje) i dijalog.

***
Ja mislim da Inicijativa već 20 godina pokazuje da strah ne može biti jedino na osnovu čega odlučujemo da li ćemo neke procese ili razgovore pokrenuti. Ima života izvan straha i mnogo je lep.

***
Ne znam šta da kažem o svom statusu „neprijatelja države“, jer ga ne doživljavam uvek na isti način. Nekad me to duboko poremeti, a nekad na to gledam kao na neki paralelni univerzum koji niti ima smisla, niti veze sa realnošću.
***
Znam samo da taj utisak o meni kreiraju ljudi koji su trenutno na čelu države jer žele da i drugi ljudi slično misle o ljudima koji su poput mene. Naučila me mama da budem hrabra, možda je to najtačniji odgovor.

***
Ljudska prava su potcenjena u Srbiji, ali i generalno na Balkanu. Sam taj koncept ovde ima prizvuk neke nebitnosti, jer se ljudska prava uporno krše i niko se zbog toga na vlasti preterano ne uzrujava.
***

Ja sam pristrasna što se studentske pobune tiče, jer radim puno sa mladima i smatram da moraju imati važnu ulogu u kreiranju budućnosti sopstvene zemlje. A kad im se ta uloga konstantno oduzima treba sami da je uzmu. Ni studenti u blokadama nisu homogena grupa iako ulažu velike napore da deluju što sinhronizovanije.

***
Direktna demokratija u njihovom slučaju jeste dobra metoda, ona ih je održala zajedno i omogućila im da ostanu fokusirani na zahteve. Mislim da su očekivanja od studenata prevelika, i da nisu fer, jer prevazilaze njihove
ciljeve. Ja mislim da su oni nadmašili i sopstvena očekivanja, i sigurna sam da im nije lako.

***
Postali su ključni politički faktor u zemlji ali to ne znači da od njih treba da očekujemo da budu opozicija. Ja znam da mi volimo da dođe neko da nas spase, i studenti su sada deo te priče, trenutno najznačajniji ali ipak, samo deo.

***
Ovo su već bolja vremena za Srbiju, od onoga što smo imali pre četiri
meseca. Neke stvari koje su postignute ne mogu da se ponište, osnaženi
ljudi će pamtiti kako su se osećali tokom proteklih nekoliko meseci.
Probijen je medijski bedem koji je bio mnogo jak. Da li je to sve
dovoljno? Nije!

***
Ni kada se smeni vlast ne kreće instant renesansa. To bi trebalo da smo naučili iz prošlosti. Borbe za pravednije i humanije društvo ima i vidljiva je i u najmanjim mestima u Srbiji. Imamo čemu da se nadamo i zamislimo drugačiju
Srbiju, jer tek kad možemo da je zamislimo imamo šanse da je i stvorimo, zajedno.

O sagovornici
Sofija Todorović je diplomirana pravnica iz Beograda i aktivistkinja. Deset godina bavi se edukacijom mladih o temama kao što su ljudska prava, tranziciona pravda i izgradnja mira u postkonfliktnim društvima. Dobitnica je mnogih nacionalnih, regionalnih i međunarodnih priznanja za doprinos regionalnom pomirenju i za borbu za ljudska prava marginalizovanih grupa. Sofija je direktorka Inicijative mladih. Živi i bori se u Beogradu.

Dolazak u Prištinu
Jednom sam busem došla u Prištinu u neko gluvo doba, pa sam ušla u taksi praveći se da sam Amerikanka. Taksista me je prozreo, ja sam rekla da sam iz Srbije i čovek mi nije naplatio vožnju. Naprotiv, provozao me je kroz celu Prištinu da mi objasni gde je šta, a na kraju je od mene tražio da se ne plašim da govorim srpski jer ga svi stariji ljudi govore. Dao mi je i svoj broj telefona da ga zovem za slučaj da mi se desi neka neprijatnost, ali mi je napomenuo da su male šanse za to.