Princeze i prinčevi sa pet kontinenata

Kako kaže predsednik Saveta Festivala Jovan Ćirilov, proteklih šesnaest festivalskih sezona je svojevrsna istorija svetskog lutkarskog pozorišta za decu. A kada se počinjalo 1994. godine, izgledalo je prilično beznadežno, navodi direktor ove dečije pozorišne smotre Slobodan Marković.

– Bilo je to teško vreme za našu zemlju i za sve nas i zato je bilo malo onih koji su verovali da će se ta zamisao i ostvariti. Ali, bilo je to i vreme u kome nam je više od svega bilo potrebno nešto lepo i dobro za našu decu, nešto što bi pružalo nadu i bilo pravi zalog za budućnost. Vreme u kome su nam bili potrebni prijatelji, posebno oni iz drugih zemalja, koji su nam postajali sve dalji. Jer, mi smo sve teže odlazili njima u posetu i sve manje je bilo razloga za radost. Zahvaljujući ljudima koji su podržavali festival – tu su bili Stevo Koprivica, Ljubomir Ršumović, Živomir Joković – uspeli smo da stvorimo ovu manifestaciju, koja na moju radost raste i razvija se… Nikad ne ističem da je to moja ideja, ali sam ponosan na ono što je danas taj festival. On je danas nosi epitet manifestacije od nacionalnog značaja.

Šta je festival za proteklih šesnaest godina doneo dečijem teatru?

– Ja sam pre svega zadovoljan saradnjom sa svetom, ali na žalost nisam zadovoljan međusobnim povezivanjem. Mislim da ljudi koji rade u lutkarskim pozorištima u Srbiji nisu iskoristili moju pomoć i potencijale ovog festivala da se povežu sa svetom, da odande dovode reditelje koji bi radili predstave u srpskim pozorištima, scenografe, da vide druge, velike škole – mislim tu na češku, rusku, poljsku, mađarsku školu lutkarstva. Nezadovoljan sam i time što se malo zna o srpskim pozorištima – za festival se zna, ali ne i o pozorištima, i tu krivicu snose sami rukovodioci pozorišta.

Festival je u pravom smislu međunarodni, na njemu se pojavljuju pozorišta iz svih krajeva sveta. Može li se reći da je festival razbio predrasudu da „provincija“ ne može biti i kulturni centar?

– Da, ove godine je prijavljeno 220 predstava sa svih pet kontinenata, od čega će žiri izabrati dvadesetak. Mnogi mi kažu da sam geografski selektor, jer volim da stalno dolaze nova pozorišta. No, to ni u kojem smislu ne umanjuje kvalitet predstava… Mislim da je to o provinciji pogrešna teza, nekakva socrealistička ili komunistička ideja da kulturu treba centralizovati. Subotica je, eto, četvrti grad u zemlji po veličina, ali je u ovome prva. Na ovogodišnjem festivalu će osim pozorišta iz najudaljenijih zemalja, gostovati i najveći umetnici i naučnici na međunarodnom naučnom skupu, od Indije, Finske, Rusije, do Bugarske, koji će razgovarati na temu Dete u svetu pozorišne umetnosti. Skup će voditi akademik Henrik Jurkovski. Očekujemo takođe oko dve i po hiljade učesnika na takmičarskim programima, naučnim forumima, izložbi lutkarstva… Ne bih voleo da čitaoci steknu utisak da se hvalim, već radije ostavljam da to činjenice govore. Na primer, koji je to interes Sanktpeterburške akademije za dečiji teatar, koja ima tradiciju od 254 godine, da plati trošak svojim studentima i predstavi svoje stvaralaštvo na subotičkom festivalu. Tako isto Bratislava, Šarlevil Mezijer, centar lutkarstva u Francuskoj, Osijek, Cetinje…

Vi najavljujete i neke novine koje će obogatiti festival drugim sadržajima.

– Ove godine je za nas veoma značajno što smo uspeli da sa susednim Segedinom napravimo reprizu subotičkog festivala. Ovog puta će to biti šest predstava, a igraćemo na sceni lutkarskog pozorišta Kever bela. Iduće godine verujem da će predstava biti znatno više, i to u nacionalnom teatru, da bi se na kraju čitav festival preneo i tamo.

Takođe ove godine na Savetu festivala je pokrenuta inicijativa da se u Subotici osnuje fakultet lutkarstva. Jer, mi se nalazimo u jednoj paradoksalnoj situaciji – sve zemlje u okruženju, uključujući i one iz bivše Jugoslavije, imaju svoje akademije lutkarstva koje školuju ljude za taj posao. Biti profesionalni lutkar je vrlo odgovorna i teška profesija. Za to su potrebne godine i godine rada, i mnogo truda. Srbija na žalost nema mogućnosti da školuje te ljude, te su studenti iz Subotice primorani da idu na Cetinje na odsek lutkarstva, a mi ovde imamo festival dečijeg pozorišta. Već je urađen elaborat, i nadam se da će biti razumevanja za tu ideju.

Druga ideja je da se osnuje muzej lutkarstva, odnosno muzej lutaka – zamislili smo da svako od učesnika, a to znači oko tri stotine pozorišta, pokloni po jednu lutku iz predstave koja je igrana na festivalu, i to bi bio taj početni fond. To bi bila posebna kulturna i turistička institucija u samom centru grada, uvek otvorena za decu. Već smo dobili i prvu donaciju – najveći dečiji teatar na svetu Sergeja Obrascova iz Moskve, koji ima fond od deset hiljada lutaka, poklonio nam je lutku Don Žuan iz 1937. godine.

Ipak, iako bi muzej bio u Subotici, festival ne sme biti privilegija subotičke dece, jer se tako pravi druga vrsta centralizacija kulture. Do sada smo uspevali da makar deo festivala prenesemo i u druge gradove Srbije, mada zbog nedostaka para ove godine će izostati i gostovanje u Beogradu, a možda i po nekim vojvođanskim mestima. Ali, od tog koncepta nećemo odustati.