Pripadam svima koji me čitaju

Bez obzira što je atmosfera beogradskih uličica koje se spuštaju prema Dunavu i senovitih prostora između trošnih, sad već gotovo iščezlih kućica Donjeg grada, ostala jedna od trajnih odrednica Kovačeve proze, razmimoilaženja sa Beogradom započela su vrlo rano. Uprkos svemu Beograd je za Kovača ostao važno mesto, gde je formirao svoje poglede na svet, i u kome žive neki njegovi prijatelji i porodice sa kojima ima bliske odnose, tako da je nedavno najavio da će doći na promociju svojih dela, ali je ta poseta ponovo postala krajnje neizvesna pošto je Kovač trenutno prikovan za rad na knjizi „Vrijeme koje se udaljava“.

Ako ovog pisca pitate kako je u sebi prelomio da dođe u grad odakle su ga oterale pretnje, uvrede i napadi, i da li su za takvu odluku dovoljni samo književni razlozi, on će vam odgovoriti: „Mislim da se tu više nema šta prelamati, ja sam imao odbojnost prema bilo kakvoj poseti Beogradu dok je Slobodan Milošević bio gospodar. Ako bih čekao da bude bolje, onda nikad ne bih došao. I još bih hteo da kažem da sam ja iz Beograda oteran svojom voljom, jer nisam imao želje da učestvujem u bilo kakvoj političkoj borbi, bio sam svestan da moja opcija ne može da uspe, jer sam se nalazio u vrtlogu kolektivnih zabluda i kolektivnog slepila.“

Koja je bila vaša opcija?

– Nacija sigurno nije. Jer ja imam identitet i bez nacije.

Da li je ta prošlost konačno zaista prošla, jedan od Šešeljevih najbližih saradnika iz tog vremena, inače četnički vojvoda Tomislav Nikolić, koji je tokom rata bio sa dobrovoljcima u Antinu, sada je predsednik države, dok bivša Miloševićeva uzdanica Ivica Dačić vodi Vladu?

– Sve ovo što danas imamo, naš politički život, naš status u svetu, kad kažem „naš“, mislim na sve nas na prostoru bivše Jugoslavije, logična je posledica onoga što smo sejali ratovima, mržnjom, sukobima koji su bili potpuno nepotrebni, i potpuno iracionalni, jer naši problemi nisu bili tako duboki da se nisu mogli rešiti. I šta smo dobili? Ništa. Uvalili smo se u još veće blato, sada svuda imamo stranke ratnih zločinaca, u Srbiji na vlasti, u Hrvatskoj u parlamentu. Mržnja je dublja, beda je veća, teško se živi, mladi odlaze. O budućnosti se više i ne govori, taj je pojam nestao. Oni koji nešto imaju nisu to stekli radom, njihovo bogatstvo im pomaže da žive besmisleno, isprazno. Sve se to zatvorilo u mali prostor. I šta je ostalo? Bekstvo u svoje crkve, u sve jači fundamentalizam, bilo katolički, pravoslavni ili muslimanski. Tu su našli utočište. Pa ako je to sreća, ako je to ono što su hteli, nazdravlje!

Crkva za vas sve više postaje utočište nacionalista i desničara, gotovo da su glavne dileme Crkva ili Evropa? To je gotovo pravilo u svim postkomunističkim zemljama?

– Da se razumemo, Crkva ima veliki kredit, i ja nikako nisam neko ko negira njen značaj i njene vrednosti, uz Crkvu se vežu velike duhovne vrednosti, od arhitekture, slikarstva, filozofije, do prosvetiteljstva i školstva, to stoji i u to se ne dira, ali ono što je Crkva u ovom postkomunističkom i tranzicijskom vremenu, to je Bogu plakati. Ja sam imao nekih iluzija recimo o tome da su katolički popovi obrazovani, učeni ljudi. Tačno je da imaju fakultete, govorim o hrvatskim popovima, ali svi su odreda, od biskupa do župnika, crni nacionalisti. Išao sam na neke njihove propovedi da čujem šta pričaju – pa to je tuga božja. Umesto da govore o duhovnim putevima, o smislu života, o smislu vere, oni pet-šest minuta citiraju Isusa, da bi brže-bolje prešli na političku propagandu, i uvek su na strani najgorih. Pravoslavne vladike bili su u krvavim bratoubilačkim ratovima iz devedesetih ratni huškači. Nedavno je pomoćni zagrebački biskup Valentin Pozaić držao govor da nam je potreban rat protiv vlade, nazivajući je komunističkom i nacističkom, a to znači protiv većine građana koji su je izabrali. Biskup zapravo poziva u građanski rat, kao da nije bilo malo krvoprolića. Taj tip bi u tzv. razvijenim demokratijama bio uhapšen kao ratni huškač. Biskupska konferencija u Hrvatskoj danas je zamjena za Centralni komitet Saveza komunista. Ona je vrhovni cenzor, zabranjuje plakat pozorišne predstave, osuđuje i traži bojkot filma Vinka Brešana, petlja se u udžbenike, u školstvo, u zdravstvo, itd.

A kakva je onda evropska perspektiva?

– Loša, ali jedina. U Evropi nećemo predstavljati ništa, niti ćemo imati bilo kakvog uticaja na evropske odluke. Ne znam šta se promenilo u Bugarskoj i Rumuniji, a to su članice Evropske unije, mnogo su veće od naših državica, strateški zanimljivije i u svakom pogledu bolje od nas. Tužno i tragično izgleda da se otimamo oko toga da uđemo u militarističku organizaciju NATO, a s moralnog i intelektualnog stajališta morali bismo osuditi mnoge akcije toga pakta, međutim, i ja sam za to da se uđe u taj pakt, koji garantuje da se nećemo poklati između sebe. Jer mi imamo samo jedan način u rešavanju problema, a to je nacionalistički pristup svakom gorućem pitanju. A to je najgori pristup, potpuno debilan, malouman.

Može se pretpostaviti da će vaše beogradske godine, sa nekim stvarnim osobama, zauzimati važno mesto u memoarskom romanu „Vrijeme koje se udaljava“, koji trenutno pišete?

– Da, veliki deo romana – ja sam ostavio otvoreno žanrovsko pitanje roman ili memoari – pripada beogradskim godinama, to je prvi deo ispunjen intimnim doživljajima, dok se drugi deo bavi raspadom Jugoslavije, ratovima, sudbinama, izbeglicama, itd. Sve se to naravno priča kroz prvo lice iliti autobiografsko Ja. Ovoga puta nije bilo potrebe za izmišljanjem, lica su stvarna, događaji su istiniti, ali su pažljivo birani da što više liče na roman. Mislim da sam žanrovski sretno spojio roman i memoare.

Vama je u dosadašnjem pisanju prerada činjenica bila važnija od samih događaja, tako da čitaocima nije baš lako da zamisle vaše autobiografsko Ja u trenutku kada se šezdesetih vodi hajka zbog „mračnjačke“ slike „Gubilišta“ ili kada vam povlače knjige iz knjižara i biblioteka 1973?

– Teško je baratati autobiografskim Ja, vrlo teško. Singer kaže da se autobiografija ne može napisati, te da autobiografske činjenice mogu poslužiti samo kao osnova. Ja sam pisao o tom vremenu mojih muka i trvenja s cenzorima, ali to je samo po sebi nedovoljno, jer me bez sudbina i likova ne zanimaju memoari.

Da li su ideološke glavoseče iz tog vremena zaista bile tako moćne i opasne? Iz perspektive onoga što se dešavalo devedesetih, pa i nakon toga, kada su neki ono što su govorili platili životom, to liči na neko idilično doba?

– Taj je komunistički sistem opstajao na hajkama, trebalo je uvek nekoga goniti, to su bile histerije. Međutim, u tom sistemu gonjeni su bili simpatičniji od goniča, imali su naklonost većine, pa čak i samih komunista koji su te tajno tapšali, a javno napadali i to onoliko koliko su morali. U vreme nacionalizma gonjeni su izdajice, izrodi, sramote nacije, a goniči su pravednici koji zastupaju svoj narod. I ono što je najgore, većina je naklonjena goničima. I, naravno, u ime nacije uvek se zataškavaju ubistva, a u ratnim sukobima zločin je herojsko delo. Ja ne bih išao tako daleko da se komunističko doba naziva idiličnim, jednako je opasan svaki totalitarizam i svaka politika nasilja.

Ali onima koji su vas proganjali zbog „ideološkog zastranjivanja“ sigurno neće biti prijatno kada se prepoznaju u knjizi, tim pre što su pojedini nakon toga izgradili uspešnu karijeru liberalnih demokrata?

– Nemam ništa protiv da se ljudi menjaju, pa čak i da okreću ćurak naopako, samo neka ne kukaju da im je u komunizmu bilo teško i nepodnošljivo. Politika je jedna dimenzija života, Kundera je o tome lepo pisao. Komunizam je bio naše istorijsko razdoblje, imao je boljih strana od ovoga što je danas. A imao je i mnogo loših stvari, jer je komunizam zapravo izgradio tip ljigavca koji se danas snalazi bolje od poštenih iz toga vremena.

Možda će još dramatičnije biti sa ljudima koja ste sretali u trenutku kada je nacionalizam počeo da gospodari sudbinama, sa nekima od onih koje ste poznavali morali ste da se javno obračunavate po medijima?

– S velikim brojem ljudi, nekada mi dragih, ja sam raskinuo, više mi ništa ne znače i ja ih se nikad ne setim. Stekao sam nove prijatelje, bolje i pametnije.

Da li vas je zamorila ta uloga da budete i dalje glas savesti s obzirom na to da ovde već duže od dve decenije traje opsednutost politikom, tako da vam to što radite sigurno odvraća pažnju od pisanja priča onako kako ste to želeli?

– Ne, ne, od pisanja me ne može odvratiti ništa, čak mislim da su ta iskustva iz banalne politike katkad korisna za pisca. Kiš bi rekao, sve dobro i loše piscu ide na ruku. I još nešto, pisac više nije glas savesti kao u vremenu kad nije bilo slobode mišljenja. Sada možeš sve reći, ali to nema uticaja. Svi oni koji stvari nazivaju pravim imenom i vide ih kakve jesu, manje-više to govore za svoju dušu, jer se tako distanciraju od rulje.

To vam nije narušilo onaj užitak pripovedanja s obzirom na to da su vaši, po mnogima, najbolji romani „Kristalne rešetke“ i „Grad u zrcalu“ nastajali usred ratnog haosa ili borbe za osnovne demokratske standarde?

– Ja sam izabrao samoizolaciju da bih završio te i druge knjige, da bih mirno radio na ovoj knjizi „Vrijeme koje se udaljava“ i koja će izaći do kraja godine, vrlo je obimna, jer je veliki vremenski raspon koji obuhvata. Iako volim Zagreb, u njemu sam proveo i neke mladenačke dane, objavljivao knjige i napisao nekoliko scenarija po kojima su snimljeni filmovi – danas ih svrstavaju među najbolje hrvatske filmove – ipak nisam tamo otišao, nego u mali grad u Istri, koja mi je potpuno odgovarala, između ostalog i zato što u njoj praktički nije bilo HDZ-a, a Tuđmanu se u Istri zviždalo.

Smeta li vam to što je vaše delo u nekoj vrsti interegnuma, što pripadate hrvatskoj, srpskoj i bosanskoj, ali nijednoj nacionalnoj književnost do kraja, osim možda samim čitaocima sa kojima delite jedan osoben doživljaj sveta?

– Ne da mi ne smeta, nego mi laska. Ja sam pisac onih koji me čitaju na jeziku koji razumeju i osećaju. A nemam ništa protiv da me oni koj se bave istorijom književnosti svrstaju u bilo koju od tih književnosti, jer pripadam svima što svojom voljom, što sudbinom.

Bolje strane komunizma

Nemam ništa protiv da se ljudi menjaju, pa čak i da okreću ćurak naopako, samo neka ne kukaju da im je u komunizmu bilo teško i nepodnošljivo. Politika je jedna dimenzija života, Kundera je o tome lepo pisao. Komunizam je bio naše istorijsko razdoblje, imao je boljih strana od ovoga što je danas. A imao je i mnogo loših stvari, jer je komunizam zapravo izgradio tip ljigavca koji se danas snalazi bolje od poštenih iz toga vremena.