Priroda na udaru: Stručnjaci primorani da odobre izgradnju brane koja ugrožava prirodu

Kada se skrene sa glavnog puta koji vodi ka Divčibarama od mioničkog sela Brežđe, nastavi se nekih pet minuta nizbrdo. Put je krivudav, a okolo je zeleno prostranstvo livada i šuma.

Tako se dolazi do klisure reke Ribnice.

Reč je o planinskoj reci, koja je uglavnom plitka, ali zna da napravi i velike probleme kada su obilne kiše pa se reka izlije. Tada su ugrožena ne samo okolna mesta, nego i kolubarski kraj jer se Ribnica uliva u Kolubaru.

Klisura je okružena šumovitim brdima, a njenu tišinu „kvare“ jedino zvuci ptica i insekata iz nepokošene trave. I reka što žubori.

U njoj se kupaju deca čija je kuća 30 metara dalje. Njihov otac, Branko Urošević, nosi nadimak po njoj – svi ga zovu Bane Reka.

„Ja sam rođen ovde. Pradeda mi je došao ovde. I deda i otac (…) Ovde je nekad bila vodenica, ali pradeda se doselio početkom tridesetih“, pokazuje Branko svoj mali raj – domaćinstvo staro skoro sto godina.

Međutim, pitanje je koliko će dugo još moći tu da bude.

Još dok je bio dete, osamdesetih godina prošlog veka, govorilo se da će država izgraditi branu na Ribnici i potopiti deo klisure. Tako bi se svaki sledeći put prilikom velikih kiša voda skupljala u veštačkom jezeru i ne bi plavila okolna mesta.

Ipak, godinama nakon toga Branko ništa nije čuo o ovim planovima. Tačnije do pre tri, četiri godine. Tada su mu, kako kaže, prvo upali neki geometri da mere, pa je onda došao neki čovek iz Opštine i rekao da mere za branu. Zvali su ih i da u Opštini vide plan šta će se otprilike potapati. Ali te priče se pojavljuju, pa nestanu.

Kaže da se zbog njih svaki put štrecne, ali se trudi da o gradnji brane i mogućem iseljenju ne razmišlja.

Ono što Branko ne zna je da se oko brane već vodila velika bitka. I da je priroda izgubila.

Brana ugrožava prirodu

Geograf Sava Simić je 2016. godine radio u Zavodu za zaštitu prirode Srbije kada se na njegovom stolu našao projekat izgradnje brane na Ribnici i pravljenje veštačkog jezera.

Pred njim je bila odluka – da li da odobri dokument koji određuje na koji način će se graditi brana i jezero, takozvani Plan detaljne regulacije ili da ga odbije. Ako ga odbije, brana ne bi mogla da se gradi na tom mestu.

Međutim, ova odluka nije bila laka.

Namena brane nije loša, ali na mestu klisure Ribnice se nalaze brojne zaštićene vrste životinja.

U plitkoj vodi love ptice vodenkos, vodomar, potočna i bela pliska. Svoj plen u obližnjim pećinama pronalazi velika ušara, krupna vrsta sove koja naseljava i klisure. U pećinama borave slepi miševi, a u reci živi balkanski vijun – mala, duguljasta riba. Sve ove životinje su zaštićene kako bi se sprečilo njihovo izumiranje.

Simić je želeo da konsultuje druge kolege iz Zavoda, ukupno njih petoro.

Nakon toga je doneo odluku – nije bio za gradnju brane na tom mestu. Smatrao je da bi ona imala „višestruki negativan uticaj na ukupne prirodne vrednosti klisure (doline) reke Ribnice“.

Međutim, odluku je uskoro morao da promeni.

Iz dokumentacije do koje je došao CINS vidi se da je na to bio primoran.

Preokret

Na Simićevu odluku se žalila Opština Mionica koja je navela da im je Zavod još 2006. godine odobrio Prostorni plan u kojem je, između ostalog, planirana i izgradnja ovog veštačkog jezera.

Dušan Mijović tadašnji načelnik Odeljenja za geodiverzitet i Simićev nadređeni, smatrao je da je njihova žalba opravdana.

Simić nije želeo da pristane na ovo. Zajedno sa timom stručnjaka, s kojima se ranije konsultovao, smatrao je da je doneta pravilna odluka. Od te 2006. godine do trenutka kada je on odlučivao je prošlo deset godina. U tom periodu je jedan deo klisure postao deo mreže ekološki značajnih područja.

Rok za odgovor na žalbu je isticao. Mijović je urgirao da Simić preinači odluku u naredna dva dana.

Iako mu je gradnja brane i jezera bila neprihvatljiva, Simić je istog dana doneo novo rešenje kojim je omogućena njihova izgradnja. Iz njegove beleške, u kojoj opisuje pritiske, vidi se da je mišljenje stručnjaka u ovom slučaju zanemareno:

„Utisak je da se niti jedan argument koji je doveo do ovog preokreta nije ticao aspekta zaštite prirode, odnosno stručnog rada i argumenata saradnika Zavoda“.

Rastko Ajtić, jedan od kolega sa kojima se Simić konsultovao, sada docent Univerziteta u Kragujevcu, za CINS kaže da je u ovom slučaju struka pobeđena. Objašnjava da je još za vreme ledenog doba u klisuri Ribnici, zbog specifičnih uslova, omogućila da se očuvaju razne vrste biljaka i životinja. Zbog toga se na nju gleda kao na rasadnik za ugrožene vrste i smatra se neprikosnovenom za očuvanje:

„Ako se držimo zakona i osnovnih bioloških principa tu ne treba ništa raditi“.

Zbog svega ovoga je razočaran:

„Radili ste nešto i pitate se zašto ste to radili i ono osnovno pitanje ’zašto sam se ja to školovao’“.

Sava Simić nije odgovorio na mejl koji smo mu poslali, dok njegovi bivši saradnici nisu želeli da nam daju njegov broj telefona. Do Dušana Mijovića smo pokušavali da dođemo preko ljudi iz Zavoda za zaštitu prirode, kao i njegovih saradnika iz Nacionalnog parka Đerdap, međutim niko od njih nije hteo da nam da njegov broj. Kontaktirali smo ga i preko Fejsbuka, ali nam na poruku nije odgovorio.

Iz Zavoda za zaštitu prirode kažu da je odluka doneta u skladu sa zakonom. S druge strane, nisu želeli da komentarišu Mijovićevo insistiranje da Simić promeni odluku s obzirom obojica više nisu zaposleni u toj instituciji.

Šta posle svega

Danas, gradnja brane u klisuri Ribnice se čini izvesnom. Trenutno se izrađuje dokument koji bi trebalo da pokaže da li će projekat doneti nepopravljivu štetu po životnu sredinu, takozvana Studija o proceni uticaja na životnu sredinu.

Iz Opštine Mionica na pitanja CINS-a kažu da od ove studije i Studije opravdanosti, koja je takođe u toku, zavisi da li će brana uopšte biti izgrađena.

U odgovoru navode i da je izgradnja ove brane predviđana i ranije, a da su u ovoj opštini poslednjih godina poplave prouzrokovale milionske štete, ponajviše u slivu Ribnice.

Urbanistkinja Ksenija Radovanović kaže za CINS da su u ovoj fazi male šanse da se projekat zaustavi.

„Ako se tamo dokaže da nije moguće istovremeno imati izgradnju tog projekta i da se zaštiti životna sredina, u teoriji bi projekat mogao da padne.“

Ono što bi moglo da se uradi je da Zavod i Opština nađu neko kompromisno rešenje, kaže nekadašnji pomoćnik direktora Zavoda za zaštitu prirode Goran Sekulić.

„Mislim da bi se morala preispitati ta odluka bez obzira što je da kažem uvažena žalba i što je primoran nekako Zavod. U odnosu na zaštitu prirode teško je tako donositi odluke, nešto što je bilo pre 10 godina malo to više i nije relevantno.“

Ako se studija usvoji, gradnja brane i jezera bi mogla da počne ubrzo. Ukoliko do toga dođe, deo klisure i njena priroda će biti potopljena, a Uroševići iseljeni. Deo zemlje koju imaju biće pod vodom.

Branko Urošević ili kako ga svi zovu Bane Reka ipak ne veruje da će se to desiti.

Tu se rodio, tu je srećan i želi da ostane da živi do kraja života. Kaže da kad bi se odselio, da bi totalno promenio smisao svog života.

„Ja znam i taj novac koji bih ja sutra dobio za to, koliko god da oni meni daju, njima će biti mnogo a meni će biti malo. Znate kad nešto nije na prodaju – onda nema cenu.“