Prisiljene da budu čistačice i negovateljice

U 16 domova za odrasle i starije sa invaliditetom u Srbiji živi preko 4300 žena i muškaraca zbog nepostojanja adekvatne podrške porodicama i nerazvijenih usluga u zajednici.

Broj institucionalizovanih osoba sa invaliditetom je znatno veći jer je određen broj njih smešten u psihijatrijske bolnice ili u druge ustanove socijalne zaštite.

Među njima, žene su te koje češće doživljavaju psihičko, pa i fizičko nasilje i diskriminaciju.

Kroz razgovore sa nekima od njih saznaje se da život u ustanovama za njih često znači da su prisiljene da vrše „kućne“ poslove u samim ustanovama – da moraju da preuzmu uloge čistačica i negovateljica za druge korisnike, da nemaju prava da odlučuju o svom kretanju, što je bilo posebno problematično tokom pandemije virusa kovid 19, a posebno su izložene diskriminaciji u pogledu reproduktivnog zdravlja.

Davanje kontraceptivnih pilula ili apliciranje spirale za kontrolu začeća je obavezno za skoro svaku korisnicu ustanove socijalne zaštite, najčešće bez bilo kakvog objašnjenja za njih o ovim medicinskim sredstvima i razlozima za njihovu upotrebu.

Činjenica da se svim korisnicama daje neki vid kontracepcije kao i to da je se na ovim ženama obavi značajan broj prisilnih abortusa, ukazuje i na mogućnost da su izložene seksualnom nasilju, od strane drugih korisnika, ali i osoblja koje brine o njima.

Maša Pavlović iz Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom Srbija (MDRI-S) ističe da su žene i devojčice u ustanovama zatvorenog tipa u posebno teškom položaju zato što su izložene specifičnim oblicima rodno zasnovanog nasilja, počev od partnerskog, prisilnih abortusa, davanja kontracepcijskih sredstava bez informisanog pristanka, seksualnog zlostavljanja i zanemarivanja.

– Neophodno je da svaka žena bude informisana i saglasna o primeni medicinskih sredstava i intervencija. Prevaziđeni medicinski pristup, kao i sistem starateljstva treba da budu zamenjeni socijalnim modelom i sistemom odlučivanja uz podršku u skladu sa Konvencijom UN o pravima osoba sa invaliditetom. Žene u ustanovama moraju da imaju pristupačan i efikasan mehanizam zaštite od nasilja. Nažalost, društvo do sada nije pokazalo razumevanje za probleme sa kojima se ove osobe svakodnevno suočavaju, ističe Pavlović.

Većina žena u institucijama je i lišena poslovne sposobnosti, što znači da nikakav vid zapošljavanja za njih nije moguć, one su često nižeg obrazovanja od muškaraca u sličnom položaju i ne obezbeđuje im se edukacija koja bi mogla da ih osnaži i uključi u radne odnose i širu zajednicu.

U slučaju lišavanja poslovne sposobnosti osobi se dodeljuje staratelj i tu ulogu preuzima najčešće neko od članova porodice.

Osim što se na ovaj način osoba potpuno lišava svakog prava da donosi odluke o svom životu i da se njene želje uvažavaju, ovaj mehanizam neretko se zloupotrebljava, te u slučajevima kada među članovima porodice nema dobrih odnosa, osoba sa invaliditetom ne može da ostvari pravo na raspolaganje imovinom koja joj pripada.

Mehanizam lišavanja poslovne sposobnosti je jedan od najrestriktivnijih načina da se osobe sa invaliditetom tretiraju i suprotan je međunarodnim standardima zaštite ljudskih prava. Ovo je jedno od važnih pitanja u kome su, kako ocenjuje Pavlović, neophodne promene pristupa od strane države.

– Pitanje deinstitucionalizacije, lišenja poslovne sposobnosti ali i rodno zasnovanog nasilja ne nalaze se visoko na agendi državnih institucija koje bi o tome trebalo da odlučuju. Neophodno je da se država, uvažavajući sve preporuke i komentare međunarodnih tela, uz konsultacije sa samim osobama sa invaliditetom i organizacijama civilnog društva koje se bave pitanjima ljudskih prava ozbiljno pozabavi ovim pitanjima uz paralelno razvijanje široke lepeze usluga podrške zajednici kroz jedan transparentan proces. Kao preduslov svega toga, neophodno je zabraniti dalji prijem u ustanove, izraditi strategiju deinstucionalizacije, kao i prateći efikasan i realističan akcioni plan, istakla je Pavlović.