Pritisci na medije

Slaviša Lekić: U Srbiji kontroliše u toj meri da je situacija tragična, gora nego ikada. U poslednjem izveštaju Međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava Human Rights Watch ocenjeno je da mediji u Srbiji deluju u neprijateljskom okruženju. Reč je o ambijentu straha u kojem je malo slobodnih medija i u kome postoji frapantno visok stepen netolerancije političkih centara moći prema medijima.

Saša Leković: Razlika između Hrvatske Srbije je samo u tome što su se kod nas u kratkom vremenu promijenile tri različite vlade – jedna lijeva, pa onda dvije desne. Kad se promijeni vlast javni televizijski i radijski servis postaje ratni plijen nove vladajuće ekipe, ali mnogo je teže to isto uraditi i sa dvije velike komercijalne televizije koje su u privatnom vlasništvu – i to stranom. Međutim, zbog toga situacija nije bolja. Jedino nema konstantne kontrola jedne te iste političke vrhuške kao u Srbiji.

Lekić: Mediji i novinari u Srbiji nikada nisu bili pod ovakvim pritiscima. Promoviše se verbalno nasilje, satanizuju se neistomišljenici, prave se spiskovi za politički odstrel, pa čak i progon iz Srbije, prate se i snimaju novinari i javne ličnosti. Nedavno je za vrijeme inauguracije novoizabranog predsednika Aleksandra Vučića njegovo obezbeđenje izazvalo šest incidenata čije su žrtve bile novinari. A predsednik Vučić – čovek koji zna, čini mi se, strateški raspored komaraca u zemlji i tačan broj vrabaca u Beogradu – izjavio je da nije upućen do kraja u to šta se dešavalo, pa je uputio neko nemušto izvinjenje – ako su novinari doživeli to što su doživeli, on im se, eto, uslovno izvinjava. Kada je 2012. sadašnja garnitura došla na vlast, u prvoj godini njihove vladavine zabeležena su 23 napada na novinare. Naredne godine bilo ih je 36, 2015. njihov broj se povećao ma 58, a 2016. na 69. U prvoj polovini ove godine zabeleženo ih je preko 40. Nedavno istraživanje, koje je rađeno u Beogradu, pokazuje da 44 odsto novinara razmišlja o napuštanju profesije. Nisu u pitanju samo bedne plate.

Leković: Hrvatsko novinarsko društvo upozorava na svaki incident. Sve to pratimo, šaljemo upozorenja domaćim vlastima i međunarodnim institucijama, ali svi – od predsjednice do premijera – to potpuno ignoriraju, a neki političari u Hrvatskom saboru čak reagiraju onako kao što reagira Vučić. Oni nemaju tu političku snagu, ali imaju medije koji šire njihove napade na novinare. Ima još jedna stvar. Novinari se ucjenjuju tako što ih tuže moćnici koje oni kritiziraju. Ne tuže se nakladnici, nego izravno novinari. A pošto je pravosuđe pod političkim utjecajam, može se lako desiti da novinar bude osuđen za klevetu koju nije počinio.

Lekić: Vrše se ekonomski pritisci na ono malo nezavisnih medija, a finansijski podržavaju oni režimski. Recimo, nezavisni dnevnik Danas nikako ne može da dobije reklamu. Čak i oni oglašivači, koji su se ranije redovno oglašavali u tom listu, poslednjih godinu dana ne kriju da ne smeju da daju reklamu Danasu. Slično prolaze i nedeljnici Vreme i NIN. Isti tretman ima i televizija N1.

Leković: Te metode se primjenjuju i u Hrvatskoj, ali na malo manje vidljiv način. Imamo nekoliko nazovimo ih fondova javnog novca iz kojih se financiraju poslušni mediji – od onih lokalnih do najjačih. To se radi uz poštivanje procedure, pa sve izgleda potpuno legalno i legitimno. Novac dobijaju i oni koji šire mržnju.

Lekić: U poslednje vreme se Politika, koja sebe titulira kao najstariji list na Balkanu, vraća na stare staze, vraća se u vreme Odjeka i reagovanja, kada su tim listom drmali Žika Minović i Dragan Hadži Antić. Danas se na stranicama Politike pojavljuju njeni junaci iz tog vremena – Goran Kozić i ostala ekipa. Ono što oni rade definitivno možemo nazvati govorom mržnje. Tu su, naravno, i Vučićeve televizije – Pink i Happy. Mislim da je Srbija jedina zemlja na Balkanu, a možda i šire, koja ima ministra za širenje mržnje. To je Aleksandar Vulin koji je sada postao ministar odbrane. Teško je odbiti njegovo gostovanje i ne pustiti njegove reči, jer je on megafon Aleksandra Vučića. Sličnu ulogu povremeno ima i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović.

Kad god nekom od evropskih zvaničnika pomenete pritiske i loš odnos srpske vlasti prema medijima, oni vam kažu – dajte dokaze. Kada pomenete cenzuru, opet kažu – dajte dokaze. Međutim, ovde nema cenzure u klasičnom smislu i nema institucije koja odlučuje o tome šta će se štampati i emitovati, a šta neće. Ima nešto gore, a to je autocenzura. A protiv autocenzure se je ovde gotovo nemoguće boriti. Međutim, evropski zvaničnici nemaju sluha za tu vrstu priče.

Leković: Dok je Hrvatska bila bila u fazi pristupanja Europskoj uniji, ja sam na međunarodnim skupovima i u razgovorima sa ljudima iz raznih europskih institucija govorio da mi je jasno što će se dogoditi kada Hrvatska jednog dana ispuni sve uvjete i uđe u Europsku uniju.

Lekić: Bez obzira na represiju, bez obzira na muke, bez obzira na ratno stanje, mediji su devedesetih godina funkcionisali slobodnije, njihov glas se ipak čuo i što je najbitnije – nije vladala letargija, kakva je danas.

Leković: Ja sam prije četiri-pet godina govorio i pisao da će u Hrvatskoj medijska situacija biti gora nego devedesetih, pa su mi se mnogi smijali. Ali kada znate kako teku ti procesi, ne treba vam staklena kugla da predskažete da će se to dogoditi.