Protekle nedelje mediji su se uveliko bavili trojicom višestrukih ubica koji su bez problema pobegli iz jednog, kako se smatralo, „maksimalno obezbeđenog“ zatvora u Arizoni. Uhvaćeni su i vraćeni tamo gde im je mesto, ali je nastavila da se vrti priča o okolnostima koje su učinile da kriminalci takvog kalibra dobiju šansu da se nađu van domašaja pravde.
Poznavaoce tih prilika nije iznenadio njihov slučaj, pogotovo kad je objavljeno da je pomenuta trojka pobegla iz privatnog zatvora Kingmen, u jednoj zabiti severozapadne Arizone. Tekuće avgustovsko medijsko zatišje učinilo je, međutim, da njihov slučaj zainteresuje javnost – i to ne samo one koji već odavno upozoravaju na teške posledice privatizovanja kazneno-popravnih ustanova.
Ta privatizacija krenula je osamdesetih godina 20. veka, da bi se vremenom stiglo do jedne moćne industrijske grane, sa godišnjim budžetom od 23 milijarde dolara, za izražavanje oko 2,4 miliona zatvorenika. „Očigledno, na ovu oblast ne utiču ekonomske teškoće. Ali, problem je što se, zarad otvaranja novih radnih mesta u nerazvijenim oblastima, dozvole za otvaranje tih novih privatnih zatvora izdaju i u slučajevima dilema oko neispunjavanja nekih od bazičnih bezbednosnih i kadrovskih preduslova za institucije tog tipa“, konstatovao je njujorški Tajms, komentarišući slučaj begunaca iz Kingmena.
Privatne „korektivne agencije“, koje stoje iza tog razgranatog posla, veoma dobro prolaze na licitacijama za izgradnju, održavanje i funkcionisanje novih zatvora koji se uveliko podižu širom SAD. Njihove ponude su, po pravilu, za dvadesetak odsto niže od minimuma koji traže registrovani državni kontraktori, pritisnuti obavezama poštovanja minimalnih nadnica, zdravstvenog i penzionog osiguranja i svega ostalog što zakon nalaže.
„Šta je danas naša najprofitabilnija industrija? Oružje, nafta, kompjuterska tehnologija? Svi oni nude investitorima obećavajuću zaradu, ali, sve kad se sabere, u našoj ekonomiji nema sektora u koji se toliko ulaže i koji praktično garantuje tako velike i dugoročno sigurne dividende, kao što je to slučaj sa privatnom zatvorskom industrijom“, čulo se tim povodom na jednoj nedavnoj raspravi u Senatu. Sa zahtevom Ministarstvu pravde da se uvede red u toj oblasti „koju karakteriše neobuzdan profit, zasnovan na zločinu i ljudskim patnjama“.
Pre tridesetak godina, u vreme predsednika Regana, počeo je taj bum zatvorske privatizacije, nastavio se pod njegovim naslednikom Bušom starijim, da bi stigao do vrhunca posle 1992, kad je Klinton prionuo na program reformisanja američke ekonomije. Jedan od značajnih Klintonovih zaokreta predstavljalo je drastično kresanje federalne birokratije. Za pomenuto Ministarstvo pravde to je značilo smanjivanje broja zaposlenih u svim oblastima i na svim nivoima, što se u praksi amortizovalo angažovanjem privatnih kompanija.
„To je bio rudnik zlata za tajkune koji su počeli da investiraju u privatnu zatvorsku industriju. Oni u tom biznisu nisu morali da brinu o štrajkovima zbog malih plata, o zdravstvenom i penzionom osiguranju ili godišnjim odmorima. Njihovi zaposleni garantovano rade puno radno vreme, nikad ne kasne niti izostaju sa posla. A, ako im se ne sviđa zarada od 25 centi na sat i reše da štrajkuju, vraćaju ih u ćeliju i dovode nove zatvorenike na njihovo mesto“, objašnjeno je, kratko i jasno, u reagovanju organizacije Hjuman Rajts Voč na činjenicu da već 27 američkih država ima zakon o legalizovanju privatne zatvorske prakse.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
