Privlačna ideja, loše iskustvo

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Istoričari i drugi veliko srpski elitisti, mržnjom ili negativnim odnosom prema Jugoslaviji i njenoj ideji, vazda sapliću Srbiju ka njenoj budućnosti.
   Priče tokom osamdesetih (četništvo, ćopavi, mutavi zagorac, sukob dinastija, te ostale i slične, a pogubne teme) dale su i daju ovo što živimo u poslednje tri decenije. Štaviše, uporno su rušili prvu i drugu Jugoslaviju.
   Kada budu shvatili da je pre devet vekova Srbija rođena na ideji Jugoslavije (multikultulturalnost, multikonfesionalnost, postojanje između stoka i zapada, veliko tržište kao majka napretka – od saradnje s Mlecima i Vizantijom, do današnjih dana) shvatiće drugu dimenziju srpskog bića
   Tako je bilo 1918. i 1945.
   Srbija je želela Vojvodinu s Mađarima i Nemcima, Kosmet s Albancima, Jugoslaviju s Muslimanima i Hrvatima, a u suštini bića – nije ih želela.
   Zato je izgubila. Sve. I nastavlja da gubi po jedan grad godišnje.

2. Glavni problem jugoslovenske države bio je u tome što se Srbija kao njen noseći stub nije nikada oporavila od posledica stradanja u Prvom svetskom ratu. Srbija od 1918.g. nije imala inteligenciju koja bi bila voljna i sposobna da realno sagleda složenost nove države i ostalima ponudi kvalitetan državni okvir u kojem bi oni mogli da vide interes za svoju nacije i ostale postojeće zajednice. Velikosrpstvo i jugounitarizam su svoj glavni oslonac uvek videli u vojsci, policiji, parazitskom činovništvu i tajnim službama, a ne u društvenom razvoju i izbalansiranom odnosu između zajedničkih i posebnih interesa svih relevantnih zajednica koje su činile Jugoslaviju. Drugi otežavajući faktor za Jugoslaviju bio je hrvatski kleronacionalizam, kojem je ponašanje vladajućih krugova sa srpske strane savršeno odgovaralo za jačanje pozicija Katoličke crkve i nacionalističkih ustanova unutar Hrvatske. U oba slučaja nacionalizam je bio i jeste prevashodno maska za kriminal i korupciju, pa potom sve drugo. Tako dve maligne pojave kao što su velikosrpski nacionalizam i hrvatski kleronacionalizam uništile bi svaku državu, pa tako da ni Jugoslavija nije mogla bolje proći, pri čemu nisu za potcenjivanje ni ostali nacionalizmi i radikalizmi, ponajpre albanski .i muslimanski, ali je po njima Jugoslavija mogla da opstane i traje još dugo, dugo, na opštu korist svih njenih zajednica, a pre svega ogromne mase običnog stanovništva, dakle, SVAKOG ČOVEKA KAO POJEDINCA, u svim njenim delovima. A ovako, raspadom Jugoslavije, na krvav način, na mnoštvo patuljastih etno-feuda, dobili smo robovski etnokapitalizam, sa kleptomanskom ološokratijom, kao vladajućim slojem, što za posledicu ima pojačano iskorišćavanje i obespravljenost ljudi i njihovih zajednica, a shodno tome postepen nestanak nacija i masovno bežanje ljudi sa ovih prostora u druge delove sveta, gde se (još) može normalno živeti.