Prizivanje političkih duhova prošlih vremena

Iz Haga su potom do medija u Beogradu stigle dve priče. Nezvanična, po kojoj su pritvorenici u lošem i zapuštenom zdravstvenom stanju. Na primer, generalu Vladimiru Lazareviću, bivšem komandantu Prištinskog korpusa, koji je 1999. na čuđenje stranih posmatrača izveo onoliku vojsku sa Kosova – kamione, tenkove i transportere, koje NATO avijacija nije usepla da uništi, ispali su svi zubi.

Načelnik Generalštaba u to vreme, Nebojša Pavković, spremio je za ministra pitu s mesom, nekadašnji komandant Vojske RS Ratko Mladić poslužio ga je čokoladom, a bivši predsednik RS Radovan Karadžić tražio je da vidi Selakovića iako nije srpski državljanin. “Bezbednjaci” su izostali sa sastanka, pošto su Franko Simatović i Jovica Stanišić, u vreme posete ministra bili su na privremenoj slobodi. Zvanično, Selaković je izjavio novinarima da je razgovarao sa 13 srpskih pritvorenika od ukupno 24, da su svi susreti bili izuzetno srdačni i da su njegovi sagovornici bili vidno zadovoljni što im je u posetu prvi put došao najvši zvaničnik srpske vlade.

– Vidi se i jedan određeni nivo kohezije među njima, koji je podstaknut ovim razgovorima i ovom posetom, rekao je Selaković, dodajući da pritvorenici i dalje od države Srbije čekaju organizovanu pomoć i podršku za izvođenje dokaza u svojoj odbrani, te da tu podršku nisu imali svaki put kad im je trebala.

Tribunal bez komentara

Neistaknuta su ostala dva detalja – odsustvo bilo kakvog komentara iz Tribunala i odbijanje Vojislava Šešelja da vidi Selakovića. Doduše, u svom nastojanju da učini „besmrtnom ideologiju srpskog nacionalizma”, Šešelj je i ranije, barem prema nezvaničnim informacijama, povremeno odbijao pomoć vlade u Beogradu. Recimo, prilikom mogućnosti da mu se izdaju garancije za privremeni boravak na slobodi, kako bi prisustvovao majčinoj sahrani u Batajnici.

Po povratku, Selaković je u jednoj TV debati ponovo obavestio srpsku javnost da se odigrao preokret posle koga više ništa ne može ostati isto – reč je o oslobađajućim presudama hrvatskim generalima i albanskim gerilicima u novembru. “Ponovo” zato što je takvu poruku već poslao, ličnim učešćem na mitingu studenata početkom decembra, kada su ispred parlamenta tražili usvajanje rezolucije o osudi rada Tribunala, skupu kome su se sem studenata pridružile i pristalice desničarskih zabranjenih i nezabranjenih organizacija. Osim što se možda pozicionirao u Vladi, kao ministar sa najviše rastućim rejtingom, slično poput Vuka Jeremića u prethodnoj vladi, Selaković je sigurno uspeo da prizove politički duh prošlih vremena.

Poslednja masovna manifestacija tog duha bila je u leto 2008. na zadnjim demonstracijama koje su sadašnji najviši državni zvaničnici Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, organizovali povodom hapšenja i izručenja Karadžića, u svojstvu radikalnih lidera. Prema nedokumentovanim navodima insajdera iz redova sada vanparlamentarne Srpske radiklane stranke, taj događaj u kome je smrtno stradao jedan demonstrant, bio je preloman za srpsku političku scenu. Jer, navodno, vrh tada vladajuće Demokratske stranke definitivno je procenio da su radikali glavna unutrašnja prepreka evropskom putu Srbije, te se pristupilo logističkoj i finansijskoj, tvrdi se i idejnoj pomoći, nastanku nove Srpske napredne stranke. Suština “ideje” jednostavno je osmišljena u reči “promena” i dan danas se redovno poteže u saopštenjima sada opozicione DS. Rečenica kako im je drago što su se njihovi politički protivnici promenili tako da zastupaju demokratske stavove, po krajnjim teoretičarima zavere, predstavlja suptilnu poruku podsećanja na to, ko im je tu promenu u stvari omogućio.

Prikupljanje rejtinga

Manje od pet godina kasnije, naprednjaci kao najjača vladajuća stranka, bez tereta uslovljene saradnje sa Haškim tribunalom – sva izručenja begunaca iznele su vlade pre njih, mogu da zastupaju i stav analitičara Đorđa Vukadinovića da je “Evropa umrla u Hagu”, istovremeno kao i evrointegracijsku politiku.

Uz zastupanje teze da je „Evropa umrla u Hagu”, obavezno sledi kritika prethodnih vlasti, da uprkos tome što je Vojislav Koštunica, svojevremeno kao premijer Srbije, nastojao da kopira hrvatski model dobrovoljne predaje i nastavka stradanja za domovinu, nije dovoljno urađeno da se pred Tribunalom „štite” srpski interesi. Iako Srbija nije mogla potpuno da sledi hrvatski model ne samo zbog činjenice da za razliku od Hrvatske nije pobedila u ratu, već i zbog zatvorenog kruga – izbegavanja uslovljene saradnje i usporenog približavanja Evropi. Jeste očigledno da su hrvatke oslobađajuće presude politički motivisane njenim predstojećim formalnim ulaskom u EU, ali kao da svi zaboravljaju na paradoks da je i Srbija možda mogla brže da napreduje u evrointegracijama, da Hag nije “lovio” Mladića toliko dugo. I to neizručivanje, i sve one silne posete haških tužilaca i evropskih zvaničnika, takođe su se dugi niz godina obijale o politiku “zaštite” srpskih interesa u Beogradu.

Negativni kontinuitet u toj „zaštiti”, ispod koje se krije opipljiv stranački interes, nastavlja se, i kada ministar Selaković najavljuje mogućnost regulative i dogovora po kome bi srpski haški osuđenici služili kaznu u Srbiji, iako mu je sigurno dobro poznat stav Tribunala da ne veruju u kredibilitet i sposobnost srpskog pravosuđa s tim u vezi. Sadašnji ministar nikada nije bio u SRS, niti učestovao u višegodišnjim redovnim medijskim istupanjima te stranke, koja je svoju politiku do samouništenja zasnovala na haškoj odbrani Šešelja, ali to ne zači da njegovi potezi neće dovesti do tog negativnog kontinuiteta. I konačno, ali ne i najmanje bitno, u priči o herojima, dobru i zlu, moramo se podsetiti i na ono što je o ovom poslednjem pre pola veka pisala Hana Arent – da ono ne mora proisticati iz patologije i fanatične ideologije, nego iz potpuno ljudske dimenzije da se sprovode naredbe nadređenih i da se radi za državu.

Uslovi i pritvorenici

Prema medijskim podacima u pritvoru u Sheveningenu trenutno je 20 pritvorenih srpske nacionalnosti, od kojih jedino Radovan Karadžić nema državljanstvo Srbije.

To su: Ljubiša Beara, Vlastimir Đorđević, Goran Hadžić, Radovan Karadžić, Vladimir Lazarević, Milan Lukić, Sredoje Lukić, Sreten Lukić, Radivoj Miletić, Ratko Mladić, Drago Nikolić, Dragoljub Ojdanić, Vinko Pandurević, Nebojša Pavković, Momčilo Perišić, Vujadin Popović, Nikola Šainović, Vojislav Šešelj, Zdravko Tolimir i Stojan Župljanin.

Za njih dan počinje u 7 ujutru, kada se optuženi bude, i završava se oko 20.30, kada se ćelije opet zatvaraju. U pritvornoj jedinici postoji kuhinja, gde sami mogu da pripremaju hranu. Mogu da izlaze na vazduh dvaput dnevno radi fizičke aktivnosti, igraju tenis, odbojku ili fudbal. Neki među njima su “muzičari”, pa svakog utorka organizuju svirke. Svaka ćelija ima kompjuter (bez interneta), televizor, WC šolju, lavabo i krevet. Tu je i pepeljara za pušače, televizor na kome mogu da gledaju međunarodne TV stanice. Na računarima optuženi mogu da pregledaju dokazni materijal. Osuđenicima su dozvoljene privatne posete, uključujući posete supruge.