Prljave ruke nas neprestano miluju

 Oduvek mi se činilo da u toj sceni prepoznajem nešto što je uvek zadatak reditelja: da proba nemoguće – kaže Nikita Milivojević, pozorišni i filmski reditelj u „intervjuu ad hominem“ za Danasovo Vikend izdanje. Razgovaramo dan nakon predpremijernog izvođenja Sartrove drame „Prljave ruke“ koju je Nikita Milivojević postavio na sceni Ateljea 212.

Nije da izborom teksta koji ste režirali niste apsolutno, čak vrlo, vrlo hrabro i neuvijeno odgovorili, kako se to kaže, „zahtevu vremena i trenutka u kome se nalazi svet i naše društvo, bla, bla“, ali ne mogu da vas najpre ne upitam nešto sasvim lično. Kako i šta (vam) se dogodilo, pa je umetnik – pozorišni režiser Nikita Milivojević – koji u gotovo svim dosadašnjim predstavama (možda, s izuzetkom Brehtove „Prosjačke opere“) i prema izboru tekstova i prema „ličnoj duhovnoj vertikali“ već prepoznatljive estetike, i kada se buni protiv poretka činio to slaveći lepotu, vrlinu, čast, poštenje, pamet, čednost, dobrotu – sada odlučio da se bavi likovima čije su ruke, prema njihovom vlastitom priznanju duboko „u krvi i govnima“? Kako ste došli do stadijuma u kojem je vaš umetnički odgovor novo postavljanje na scenu Sartrovog komada „Prljave ruke“?

– Izbor teksta je uvek splet najrazličitijih okolnosti, ali je na neki način uvek i vlastita unutrašnja slika, manje-više to su stvari o kojima razmišljate… U tom smislu, „Prljave ruke“ su jedan od takvih „izbora“. Eksplozivan tekst, u svakom vremenu… sam naslov je takav i čini se da je tema svugde oko nas, nalazim je gde god pogledam oko sebe. Dovoljno je da samo zamenimo godine, zemlje, imena partija…, koje je ponudio Sartr, i dobićemo vlastitu stvarnost! A Sartr je, kao, uostalom, svaki veliki pisac, sjajan „sagovornik“ na mnoge teme. Neki njegovi stavovi, razmišljanja, lično su mi veoma bliski, (recimo odnos prema institucijama, gest odbijanja Nobelove nagrade, jer „ne želi da ga sistem prisvoji“, za mene je jednako za poštovanje kao recimo Pinterov govor prilikom dodele iste !). Jednom rečju isto kao što sam pre deset godina verovao da je Breht bio pravi izbor za to vreme, verujem da je Sartr za ovo, danas..

U intervjuu nedeljniku „Le Nouvel Observateur“ marta, 1980. Sartr je rekao: „ U svakom slučaju, svet izgleda ružan, loš i bez nade. U tome je tiho očajanje jednog starca koji će uskoro umreti. Ali zapravo ja tome pružam otpor i znam da ću umreti u nadi; samo tu nadu tek treba zasnovati“. Ako imamo u vidu da je „Prljave ruke“ napisao još krajem četrdesetih, Sartra je, očito, dugo držalo takvo viđenje sveta. Vi ste tek ovom predstavom, javno bar, žestoko zagazili u prljavštinu. Da li zato da biste „pružili otpor“, ili ste tako strašno ogorčeni i tužni, jer je nakon svega što nam se, dogodilo, vaše bavljenje vrlinom postalo nemoguća misija? Da li je ova predstava vaša lična osveta društvenom poretku koji osujećuje svaku lepotu, koji se cinično podsmeva dobroti, koji prezire i gazi svaki idealizam?

– Teško da smo pre deset godina mogli pretpostaviti bilo šta od onoga što se desilo u međuvremenu: društvo u kome još uvek ništa nije definisano, naročito u politici i političkom mišljenju, i koje se menja iz dana u dan, varira od najboljih želja do najodvratnijih kompromisa, krajnje sumnjivih poslova, korumpiranost, kriminal…( upravo o tome smo, pre deset godina govorili i u Brehtovoj „Operi za tri groša“!?). Kod Sartra na sve to imamo još i temu izdaje. A kao što znamo, podela na patriote i izdajnike jedna je od omiljenih domaćih tema, ima gotovo mitske dimenzije, a ono što je najzanimljivije jeste da oni tako često menjaju svoje uloge da je nemoguće utvrditi ko su jedni a ko drugi. Dojučerašnji izdajnici danas su patrioti i obrnuto…! Verovatno je sve to zajedno stvorilo nekakvo osećanje da treba reagovati, a ja to jedino mogu novom predstavom… Na taj način izgleda: „suzbijam očaj i tražim nove razloge za nadu“! – da citiram upravo Sartra. Tokom proba, u jednom trenutku desilo se nešto o čemu još uvek razmišljam, kao nečemu posebno zanimljivom… Naime, otkrio sam da „Prljave ruke „ u stvari nastavljaju priču iz maločas pomenute „Opere za tri groša“, koju sam radio pre deset godina u istom pozorištu, na istoj sceni. Prvo sam se iznenadio, a onda gotovo uplašio kada sam shvatio da se idejno Sartr u mnogo čemu nastavlja na Brehta! Na početku „Opere“ G-din Pičam je polušapatom, u poverenju, kroz otvor zavese govorio publici: „Gospodo nešto se mora menjati“ ! Moj današnji junak predstavu počinje rečenicom: „Svi ste vi isti“! Između tog: „Nešto se mora menjati“ – I „svi ste vi isti“ prošlo je deset godina! Breht je u to vreme za mene bio nešto kao: prosjačka opera u prosjačkom pozorištu za prosjačku publiku! I šta se desilo? Danas smo u pozorištu u istoj „prosjačkoj“ situaciji kao pre deset godina! Ne samo da ima još manje novca nego tada, već Sartr, kao i Breht, upućuje sličan „poziv na akciju“ gledaocu! U stvari ispada kao da sam ponovo na istom putu sa istim zadatkom: želja da se društvo promeni, da se suoči sa sopstvenom hipokrizijom. To je izgleda proces koji se ne prekida!

Ipak, Sartr, već kao starac, kaže da nadu treba tek zasnovati. Vi svojom postavkom „Prljavih ruku“ ne ostavljate mnogo mesta za nadu. Znam da ste i pre premijere govorili da akcenat stavljate na ljubav (kao jedinu mogućnost ličnog izlaza) između mladog revolucionara Igoa (koji ubija svog idola Oderera, vođu revolucije, kada ovaj postaje surovi pragmata i odluči se za koaliciju sa „tvrdom desnicom“) i njegove devojke Džesike, međutim, to se u vašoj predstavi baš i ne vidi kao „izlaz“. Bar, ne posebno jasno naglašeno. No, uzmimo da je to samo moj, možda, pogrešan utisak, ali recite, vi. Ako je sve tako kako ste pokazali, na čemu zasnivate (zasnivamo) nadu? Ili je to lična stvar svakog od nas?

– Sa svojim studentima na prvoj i drugoj godini glume i režije obavezno radim Čehova i Dostojevskog, samo zato da ih vratim samima sebi, nekim osećanjima koje su nam svima zajednička. Jer naše vreme je očigledno nekakvo post-emotivno vreme… Dostojevski je govorio da će lepota spasiti svet, a upravo ti postulati, na kojima je (nekada?) počivao svet: ljubav, istina, pravda, lepota, dobrota… danas više nisu čak ni dovoljno razumljivi. Vrhunske vrednosti su postale nešto sasvim drugo. Dovoljno je da otvorite novine, uključite TV… i odmah vam je jasno gde živite, šta je vaša stvarnost: „Prljave ruke“ vas neprestano „miluju“… Radeći adaptaciju namera mi je bila da „Prljave ruke“ danas postanu priča o izneverenoj revoluciji koja upravo žrtvuje mladost, ljubav i uverenja radi prljavih ambicija sticanja političkih moći. A sve revolucije su izgleda slične u jednom, brzo uklanjaju sve one koji počnu da sumnjaju u njihove „uzvišene, pravedne ciljeve“. Pa, ipak, nedavno sam u novinama pročitao članak kako su, posle toliko vekova, naučnici utvrdili da je ljubav ipak centralni deo života! Otkrivamo nešto što je čovekov zapis od samog početka!?

Nemoguće je, tokom predstave koja govori o proćerdanoj revoluciji, izneverenim idealima, uzaludnim žrtvama, izdaji prijatelja i saboraca, zaverama unutar političkog pokreta, korumpiranosti svake postrevolucionarne političke opcije, izbeći asocijacije. I koliko sam videla publika se poprilično bavila detektovanjem likova iz predstave stavljanjem u ravan ovdašnjih istorijskih dešavanja. Da li ste maskom, koju Luj (u tumačenju Svetozara Cvetkovića, u drami, naručilac ubistva Oderera) nosi u nekim scenama, a u nekim ne, zapravo sugerisali, da bilo ko, posle bilo koje revolucije, može biti Luj, kao što svako može biti Oderer?

– Da, to je bila namera… Luj nosi masku sa svojim vlastitom odrazom lica, u stvari sa jednom grimasom nameštenog osmeha na njoj, reklo bi se da nam se izgleda svima smeje u lice ! Ono što je postalo specijalitet našeg vremena jeste upravo ta bezobzirnost, gde više nema ni potrebe da se bilo šta sakriva, sve „trgovine“ su postale javne. Mi smo pristali ne samo na to da nam se smeju u lice, već smo prihvatili da budemo nešto kao pogonsko gorivo sistema raznih malih i velikih trgovina… U našoj predstavi i Oderer je postao mnogo „prljaviji“ nego kod Sartra, jer je sve, u međuvremenu, postalo mnogo prljavije… čitav svet je prljaviji nego u vreme kada je napisan komad. Mene u stvari zanima šta se desi, kako propadne, u šta se pretvori revolucija? I šta mogu da urade dvoje mladih, zaljubljenih ljudi, koji su glavni junaci naše priče, kada sistem postane toliko prljav da se prljave ruke podrazumevaju.

Da li ćete nakon ove predstave, tako gorki, moći ponovo da se vratite „podučavanju“ vrlini? Gadost je preko politike i mas-medija preplavila i naše vlastite svakodnevne živote. Kako mlade ljude učiti da se vrlina isplati, da pravda (ha!) pobeđuje i da će lepota spasiti svet, ako se skoro opsesivno bavimo samo prljavštinom, blatom i fekalijama. Ako se svi bavimo zlom, povremeno mu se i diveći (ima i takvih, zar ne?) da li to priznajemo poraz? Zlo je pobedilo?

– Ja vidim da je vama pomalo žao što „gubim vreme“ na bavljenje ovim prljavim temama, i to mi je, moram priznati, nekako simpatično… Ali, pozorište može biti mnogo toga, zavisi šta očekujete od njega, i, naravno, od sebe u njemu! Međutim ono bi moralo između ostalog da bude i savest, i to, po mogućstvu „nemirna savest“ društva, naročito kada društvo ima sve manje savesti. Nekada se govorilo – ako hoćeš da saznaš šta se dešava u nekom društvu, idi u pozorište. Verovalo se da je ono preciznija slika onoga što se dešava ispod pojavnosti svakodnevnog. Hoću da kažem da mislim kako je važno da li pozorište odgovara na izazove svoga vremena ili zatvara oči pred njima. U pozorištu je moguće vratiti smisao mnogim stvarima koje su životu izgubile smisao, i zbog toga meni se uvek pomalo čini da smo mi reditelji kao nekakvi „drugorazredni“ bogovi, a pozorište nekakvo intimno, utopijsko mesto. Međutim primećujem kako je poslednjih godina to moje „malo, intimno mesto“ scene, postalo takođe predmet trgovine. Ovoga leta sreo sam na raznim pozorišnim susretima, festivalima, mnoge prijatelje sa kojima sam dosta radio, i učinilo mi se kao da sam vodio jedan te isti razgovor… gotovo iste rečenice sam čuo, (nešto slično mi se dešava čitajući u raznim novinama intervjue, polemike… o stanju u kulturi, imam utisak kao da čitam jedan te isti intervju na razne teme!). Apsolutno svi govore o tome kako su razne stranačke trgovine poslednjih godina upropastile mnogo toga, pa i pozorište… A trgovce, kao što znamo iz Biblije, jednostavno treba isterati iz hrama! Pošto smo mala sredina, u pozorištu se zaista oseća nešto kao moralna i intelektualna iscrpljenost. Jedan od mojih omiljenih „filozofa“, L. Kolakovski, prilikom proslave poljskog Oktobra, 1966. godine (tada već oslobođen svih komunističkih iluzija), rekao je: „Drugovi, okupili smo se da proslavimo desetogodišnjicu Oktobra, ali i nemamo šta da slavimo“. Ubrzo je isključen iz partije i sa univerziteta. Imam utisak da mi u pozorištu zaista „nemamo šta da slavimo“.

Smišljeno izluđivanje

Da li ste bili tužni nakon predpremijere, (ili mi se učinilo)? Kako ćete se „čistiti“ od pakla vaše predstave narednih dana?

– Ne, daleko od toga da sam bio tužan… bio sam, i još uvek sam strašno umoran. Što se tiče same predstave, u njoj ima svega onoga što je neko „moje pozorište“. Ono može da vam se dopada, ne dopada, ali mislim da nećete biti ravnodušni posle predstave, a do toga mi je prilično stalo. Ja sam, u međuvremenu, radeći u drugim zemljama, pozorištima, postao pomalo „razmažen“ reditelj, i odvikao sam se od sistema „sve u poslednjem trenutku“… A to da se čak i glumci okupe prvi put na predpremijeri, zaista mi je nešto nezamislivo! Sve mi to liči na nekakvu operaciju bez anestezije, što bi rekli: „na živo“… Ne može prva generalna proba da bude premijera, to nikada nije bilo, i niko me neće uveriti da je to postalo normalno, jer to je nenormalno! Uopšte sve više mi se čini kako me neko neprestano ubeđuje ne samo da je nenormalno – normalno, već da je održivo ono što nije održivo, nemoguće se proglašava za moguće, ono što je nedokazivo dokazuje se… bahatost, primitivizam, su navodno znak nekakve vitalnosti i snage… „čvrstine stava“, šta li !?… Kao da se neko zabavlja smišljajući kako da nas izludi, da vidi dokle mogu da izdržim!? Ne znam da li i vi ponekad imate taj utisak?

Definicija dobrog pozorišta

Jednom ste rekli da je neka vaša duhovna vertikala oslonjena na likove o kojima ste i pravili predstave: Banović Strahinja, Maksim Crnojević, Nikola Tesla. Trijada koja ukazuje na viteštvo i otmenost praštanja, lepotu i čast, um. Nezaboravna ostaje i vaša „Plava ptica“ (Meterlink), a tamo se osim dečaka i devojčice, likovi zovu: Voda, Svetlost, Mleko, Šećer, Bratić koji će se tek roditi, Sreća koju osećamo od ljubavi prema roditeljima, Sreća koja dolazi od plavog neba, Sreća od bezazlenih misli, Radost od pravednosti, Radost od razmišljanja… i mnogo sličnih likova. Zato gledalac nakon „Prljavih ruku“ može da izađe ljut, jer je zgađen šamarom ponovnog suočavanja sa činjenicom ne živimo u svetu vaše „duhovne vertikale“, a da u predstavi baš i ne nudite neki izlaz. Šta mislite da ste postigli tim „surovim teatrom“? Šta ste dali sebi, šta nama? Nismo li svi sve to već znali? Nismo li ionako u tome?

– Verujem da svako pozorište koje uspe da dođe do gledaoca, da uhvati, uvuče gledaoca u svoj svet na sceni jeste dobro pozorište… Ali ono što je najvažnije u tom uvlačenju gledaoca jeste u stvari osećanje da ono što se dešava na sceni ima veze sa mojim životom, da me dodiruje na taj način, odnosno da prepoznam neko savremeno osećanje sveta u tome… Smrt Ofelije uvek izaziva neku emociju, ali u suštini to je emocija koja u pozorištu ne znači ništa: ona je otprilike nešto kao osećanje žalosti što je neka mlada devojka nastradala, a ono što mene interesuje jeste kakve to veze ima sa mnom, mojim životom… to je bitna razlika! U tom smislu je i potraga za novim scenskim jezikom za novim načinom mišljenja za mene takođe važna, jer ima bezbroj načina na koji se nešto može uraditi! Ali ono što mi je uvek najvažnije jeste poći od sebe, tražiti odgovore prvo u sebi. Predstava je najbolja kada nastaje iz vlastitih uverenja! Reditelju je potrebno mnogo vremena da shvati da ne sme da misli na željeni rezultat, da razmišlja šta će i da li će nekome da se dopada ili ne dopada. Sve ovo što ste pomenuli, razni autori, tekstovi, od Meterlinka do Tesle, Crnjanskog, Sartra… sve su to pisci sa kojima sam u određenom trenutku delio neka svoja „uverenja“! Oni su nekako bolje artikulisali mnoga moja osećanja nego nego što bih to sam i mogao. Vidite, ja pozorište doživljavam kao maraton – a ono do čega mi je posebno stalo jeste doslednost! I ono što uvek pokušavam, bez obzira da li radim „Plavu pticu“, „Prljave ruke“ ili nešto treće, jeste da stojim iza toga, ali tako da moj život ne kompromituje moju umetnost, i obrnuto. Svet se neprestano menja, i ja sigurno ne mogu biti pošteđen svih tih promena, one i te kako utiču na moj život. Ima jedna rečenica Sartrova koja je i u katalogu naše predstave, a koja mi se veoma dopada: „čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže izvesne stvari, nego zato što je odabrao da ih kaže na izvestan način !“ Isto je i sa pozorišnom predstavom.